Биологија романтичне љубави истраживана је у склопу биолошких науке као што су еволуциона психологија, еволуциона биологија, антропологија и неуронаука . Неурохемикалије и хормони попут допамина и окситоцина проучавају се заједно са разним међусобно повезаним можданим системима који производе психолошко искуство и понашање романтичне љубави.
Проучавање романтичне љубави је још увек у повоју. Закључно са 2021. годином, реализоване су 42 биолошке студије о романтичној љубави.
Дефиниција романтичне љубави Значење термина „романтична љубав“ се знатно мењало кроз историју, што отежава његово једноставно дефинисање.: "The cultural history of 'romance' and various meanings of the word 'romantic' make it extremely difficult to define 'romantic love'. Academic psychology—usually quite pedantic about its terminology—has been unable to establish a consensus. Some psychologists use the term in accordance with its courtly origins, whereas others use it interchangeably with 'passionate love'. As a culture, we seem to have settled on the latter usage, viewing 'romantic love' and 'falling in love' as much the same thing." У почетку је скован да би се односио на одређене ставове и понашања описана у литератури која се сада називају дворска љубав. Међутим, психологија, а посебно биологија, такође разматрају романтичну љубав у другачијем смислу, који се односи на систем (или системе) мозга повезане са везивањем парова или парењем са повезаним психолошким својствима.
Романтична љубав је мотивационо стање које је обично повезано са жељом за дуготрајним партнерством са одређеном особом. Појављује се током читавог животног века и повезана је са карактеристичним когнитивним, емоционалним, понашајним, друштвеним, генетским, неуролошким и ендокриним активностима код оба пола. Током већег дела живота, романтична љубав утиче на избор партнера, удварање, сексуални однос и стварање партнерске везе. Представља скуп адаптација и споредних производа који су настали током новије еволутивне историје човека.
Романтична љубав у овом смислу такође није нужно „дијадична“, „друштвена“ или „интерперсонална“, упркос томе што је повезана са везивањем пара. Романтична љубав може се јавити ван контекста везе, на пример у случају неузвраћене љубави где осећања нису узајамна. Особа може развити романтична љубавна осећања пре него што дође до било какве везе, само према потенцијалном партнеру.
Рана фаза романтичне љубави (која има опсесивне и зависничке карактеристике) може се такође назвати „заљубљеност“, страствена љубав, заљубљеност, лимеренција или опсесивна љубав. Истраживање се никада није ускладило са јединственом терминологијом или скупом метода. У прошлости су теоретичари везаности тврдили да теорија везаности и стилови везаности могу заменити друге теорије љубави, али академици који се баве љубављу тврде да је то нетачно и да романтична љубав и везаност нису идентични концепти. Сматра се да рана фаза романтичне љубави укључује додатне мождане системе за друге сврхе, са различитим еволутивним историјама.
Постоје варијације у начину на који се романтична љубав изражавакод особе. Међукултурна студија тренутно заљубљених људи пронашла је четири кластера, са различитим степеном интензитета, опсесивног размишљања, посвећености, учесталости секса и других разлика. Друге студије указују да се романтична љубав може доживети и са или без опсесивних карактеристика. Типично, интензивна романтична љубав је ограничена на трајање од 12–18 месеци или чак 3 године, у зависности од процене; међутим, у реткој појави која се назива „дугорочна интензивна романтична љубав“, неки људи доживљавају интензивну привлачност унутар везе, чак и 10 година или дуже. Ово је слично интензивној романтичној љубави у раној фази, али у овој каснијој фази показују мање опсесивних карактеристика.
Независни системи емоција мини|Поједностављен преглед неурохемијске и хормонске основе љубави. Хелен Фишер и њене колеге су предложиле да се мождани системи укључени у репродукцију сисара могу поделити на најмање три дела:
Пожуда је сексуални нагон, или либидо. Привлачност (или романтична љубав у раној фази, такође названа страствена љубав или заљубљеност) повезана је са осећањима узбуђења, опсесивним (или „ наметљивим “) мислима и жељом за емоционалним сједињењем. Везаност (систем везаности из теорије везаности, такође назван и пратећа љубав) повезана је са осећањима смирености, сигурности и удобности, али и са анксиозношћу због раздвајања када су раздвојени.
У Фишеровој теорији, ова три сегмента теже да делују унисоно али могу постати дисоцијални и деловати независно. На пример, особа у дугорочној вези може осећати дубоку везаност за свог супружника, док истовремено доживљава интензивну романтичну љубав (привлачност) према некој другој особи , док је сексуално привучена (пожуда) према трећим особама, све у исто време. Лиза Дајмонд је такође користила теорију независних емоција да објасни зашто се људи понекад могу „заљубити“ без сексуалне жеље, као у случају „платонске“ заљубљености у пријатеља.
Фишер повезује сваки систем са различитим неуротрансмитерима и/или хормонима (пожуда: естроген и андрогени; привлачност: допамин, норепинефрин и серотонин ; везаност: окситоцин и вазопресин ), али савремена истраживања показују да ове асоцијације нису тако јасно дефинисане као што Фишерова теорија предлаже. Поред тога, романтична љубав је повезана са ендогеним опиоидима, кортизолом и фактором раста нерава, који нису укључени у Фишеров ранији модел. Што се тиче идеје да су ова три системма независна, модернија теорија сматра да је систем везаности активан у раној фази романтичне љубави, поред компоненте заљубљености. Фишеров модел се сматра застарелим, иако је идеја о међусобно повезаним системима корисна.
Еволуција система
Еволуциона психологија мини|Романтична љубав је можда делимично еволуирала као облик удварања или као давање сигнала, слично репу пауна, али који сигнализира посвећеност. Еволуциона психологија се посматра као организациони оквир који нуди објашњења иза психолошких функција, као и прецизира теоријска ограничења, попут захтева да дата особина буде адаптивна у облику пружања репродуктивне користи појединцу. Еволуциона психологија је предложила низ објашњења за романтичну љубав.
Романтична љубав је моћно средство за посвећеност. Романтична љубав потискује потрагу за алтернативним партнерима (чак и ирационално, када се појави пожељнији) и то сигнализира партнеру. Романтична љубав такође може бити сигуран усмерен алтернативним партнерима, обесхрабрујући их да траже себе. Појава дужих парних веза у еволуцији људи поклопила се са појавом скривене овулације, где се (генерално) не може утврдити када жена овулира, што захтева од партнера да остану заједно док имају секс током целог менструалног циклуса . Посвећеност се сматра адаптивном како би се ово олакшало и како би се олакшала брига о деци. Љубавна осећања могу бити психолошка награда коју производи мозак када се решава проблем посвећености.
Заљубљеност чини људе креативнијима, па је романтична љубав можда еволуирала као начин удварања. Сугерисано је да уметност, музика и књижевност служе попут пауновог репа, али као начин приказивања менталне снаге, осмишљене да импресионирају и одушеве потенцијалног партнера. Неки аутори верују да је креативност посебно део мушког начина удварања.
Романтична љубав може уштедети време и метаболичку енергију тиме што се напори, енергија и пажња, удварање, усмерава на одређену особу уместо на друге.
Успешне везе предвиђају боље здравље и преживљавање. Срећне, добро функционишуће романтичне везе доприносе менталном и физичком здрављу, посебно када се суочимо са стресом. Крај везе у пару (нпр. развод ) повезан је са рањивошћу, као што је болест, депресија, злоупотреба супстанци или негативни исходи за децу. Жртве срчаног удара, на пример, имају већу вероватноћу да доживе други срчани удар када живе саме.
Моногамна веза помаже у спречавању полно преносивих болести (СПБ) које угрожавају плодност, посебно код жена. Одређене СПБ (нпр. сифилис) повећавају ризик од побачаја и на други начин штете или се могу пренети на нерођено дете. Најјачи предиктор оболевања од СПБ је број сексуалних партнера, тако да је ограничавање овога најбољи начин да се ограничи ризик од оболевања од болести која би могла да штети репродуктивном здрављу.
Романтична љубав промовише ексклузивност кроз чување партнера. Романтична љубомора је један од најчешћих примера заљубљености, која се развила као заштита од претње губитка љубави због конкурента. Љубомора се до одређене тачке сматра адаптивном (када мотивише некога да одржи везу), али може попримити и облик патолошке љубоморе коју карактерише стање у коме особа има заблудело или параноично веровање у неверност партнера, без обзира на стварне доказе.
Време еволуције Иако тачан тренутак настанка романтичне љубави током људске еволуције није познат, обично се верује да је модерна романтична љубав еволуирала током или након времена бипедализма. Претпостављено је да се моногамно оснивање везе (што је ретко међу сисарима ) развило током овог времена, јер двоножно ходање захтева од мајки да носе бебе у наручју или на куку, уместо на леђима. Са заузетим рукама, мајке би биле рањивије, била би им потребна додатна помоћ.
Због недостатка доказа, и даље је могуће да је романтична љубав (или претеча) претходила периоду у људској еволуцији када је претеча људске врсте почела да хода на две ноге. Иако се шимпанзе првенствено паре опортунистички, неке од мање заступљених стратегија које имају подсећа на романтичну љубав (укључујући чување партнера и више пд пролазне везу). Претпоставља се да је можда постојало више корака у еволуцији везивања људских парова и да се романтична љубав могла развити током било ког од ових периода.
Привлачност удварања Хелен Фишерова теорија је да је романтична љубав (коју она сматра различитом од везаности) систем мотивације за избор и усмеравање енергије на преферираног партнера са циљем стварања потомства. Према Фишеровим речима, овај мождани систем је еволуирао за избор партнера код сисара, што се назива и „привлачност удварања“. У овом феномену, преферирани партнер се бира на основу физичких особина (као што је пауново репно перје) или понашања. Фишерова такође укључује привлачност према особинама личности и другим карактеристикама у своју теорију избора партнера код људи.: "Passionate love, obsessive love, being in love, whatever you wish to call it. [...] In short, Explorers preferentially sought Explorers, Builders sought other Builders, and Directors and Negotiators were drawn to one another."
Критика Фишерове теорије коју је објавио Адам Боде тврди да привлачност удварања обухвата само љубав на први поглед или заљубљеност, а основне компоненте романтичне љубави (укључујући интензивну привлачност и опсесивне мисли, поред везаности) еволуирале су као коопција везивања мајке и детета. Боде тврди да ово више подсећа на концепт привлачности удварања и може се посматрати као одвоје системом спрам романтичне љубави. Привлачност удварања може бити окарактерисана активношћу допамина, окситоцина и опиоида, али се о томе мало зна јер постојеће студије нису биле осмишљене да је циљају.
Коопција везивања мајке и детета Кооптација је еволутивни процес у којем се дата особина пренамењује да би имала нову функцију. Термини „кооптација“ и „екзаптација“ су уско повезани, али имају различите конотације. Екзаптација се односи на структурни континуитет када особина преузме нову функцију.