мини|десно|Талес из Милета – први грчки и европски филозоф Античка филозофија обухвата филозофска мишљења и системе који су се развили на широком медитеранском простору прожетом античком грчком и римском културом у периоду од 7. века старе ере до пропасти античког света почетком 6. века нове ере.

Култура античке Грчке зачетник је и западноевропске културе. На том се географском подручју први пут у историји издваја филозофско-научни облик мишљења из религиозно-фантастичнога. Карактеристика старе оријенталне културе била је уклопљеност одређеног степена научног мишљења, до којег су стари оријентални народи доспели, у религиозно-фантастични облик мишљења. Та уклопљеност егзактне мисли у фантастично-религиозну мистику карактеристична је и за личности које се баве науком у старим културама. То су биле затворене свештеничке групе или пророци који су се издвајали из света и људског друштва да би тако осамљени и удубљени у саме себе дошли до истине. Њиховим способностима придавана је ауреола узвишености, надземаљског и надљудског.

Грчка цивилизација ослободила је научно мишљење и еманциповала га од религије, подредивши га практичним задацима трговине, брзом развоју привреде, али и политичким задацима који су се наметали у вези с измењеном друштвено-економском структуром. То мишљење напушта служење фантастичко-религиозном човеку, који себе још није издвојио као појединца у оквиру друштва, и прелази у службу конкретног, егоистичног човека појединца. Кроз таквог човека и у његовом интересу зачела се у Грчкој ера самосталне научне мисли, чиме је обележен почетак једне нове епохе у историји човекова овладавања природом и друштвом. Грчка постаје колевком културног комплекса који кратко називамо „Западом“, што у то доба представља померање културног и економског развитка с Истока према Западу.

Космолошки период

Почетак грчке филозофије пада у крај 7. века п. н. е. Томе почетку претходиле су крупне промене начина живота у старој Грчкој, промене које су пресудно утицале на духовни живот хеленског човека. Већ током 8. века, а нарочито у 7. и 6. веку п. н. е., старо патријархално родовско друштво запада у све озбиљнију кризу. Родовско уређење, засновано на принципу крвног сродства, није могло издржати конкуренцију повећаних имовинских поседа који су настали услед развоја трговине и занатства те услед замаха колонизације. Та колонизација проширила је животни простор Хелена и довела их у додир с многим народима који су насељавали обале Средоземног мора. У вези с колонизацијом, која ја захватила нарочито малоазијско приморје, Сицилију и јужну Италију, развија се бродоградња, трговина и занатство. Тако настаје нови друштвени слој имућних трговаца и занатлија, који се већ увелико користе робовском радном снагом и који постепено долазе у све оштрији сукоб са земљопоседничком аристократијом, која је настојала да обезбеди наставак олигархијске политичке превласти наследне аристократије. Током 7. и. 6. века п. н. е. овај су сукоб умели да искористе енергични и частољубиви појединци, који су завладали као тирани, односно самодршци. Они су често и сами били аристократског порекла, али су, докопавши се власти, увели цео низ мера у корист широких слојева становништва, као што су укидање дугова, нова расподела земље, увођење правичне управе и унапређење заната, трговине, науке и уметности.

Начин живота хеленског човека, док је још живео у племенско-родовским групама, био је митолошки. Свет богова и полубогова, који је настањивао природу овога човека, одговарао је тадашњем степену културног и друштвеног развитка, али је колонизација ускоро проширила духовне видике Хелена. Она их је довела у додир с источњачким цивилизацијама и, делујући заједно с друштвено-економским променама у грчким полисима, изазвала постепено напуштање митолошког начина мишљења. Митолошки свет богова с Олимпа најлепше је приказан у Хомеровој ИлијадиHomer: Iliad и Одисеји, где богови уједно одсликавају и моћ и сјај племенских старешина. Али већ код Хомера богови су подвргнути критици, што је јасан знак постепеног ослобађања старих митолошких представа. Хомерова слика света још увек је чврсто на тлу митологије, али ипак показује и нејасне елементе рационалног схватања природе: Хомер зна за Небо и Земљу и царство Хада, а спомиње и стихије природе – воду, ватру, ваздух и земљу. Али Хомер још не поставља питање о пореклу космоса: с тим се питањем суочава тек Хесиод, песник сеоског живота из Беотије, који је у спеву Теогонија дао генеалогију богова тако што је грчке митове организовао у целину. Хесиод показује напредак у томе што богове не посматра као вечне, већ као постале. Иако усваја Хомеров митолошки свет, Хесиод му даје природну основу: постанак богова (теогонија) тумачи се историјски и узрочно, дакле, на један рационалан, природан начин (космогонија). Хесиодова слика света је својеврстан спој теогоније и космогоније, јер иако говори о боговима, Хесиод заправо покушава да одговори на питање шта је почетак свега што постоји и што се догађа у космосу.

Јонски филозофи

мини|Јонија – колевка грчке филозофије Прва филозофска учења у Хелади настала су у насеобинама на малоазијској обали. Наиме, јонске колоније у Малој Азији били су најбогатији и најнапреднији градови у читавом хеленском свету. Ту су и култура и цивилизација досегле највиши стадијум. Јоњани су били пажљиви посматрачи природе и први су покушали решити кратким, маштовитим синтезама тешке проблеме које им је природа наметала. Тако су се у Јонији развиле не само филозофија, него и историја, од чијих је писаца најбољи био Херодот. У вези с почетком филозофије, међутим, треба напоменути да се ту не ради о апсолутном почетку: оно што је предмет филозофије, тј. садржај и смисао света и живота, заокупљало је човекову пажњу, ништа мање интензивно, и раније. Новина је само у томе што је тај садржај раније био обликован митски и религиозно, а сада се обликује појмовно и рационално. Тако је почетак филозофије заправо почетак само у односу на облик, а не и на садржај људског размишљања.

Први прави хеленски филозофи били су сви из Милета. Јонски филозофи отворили су нову еру у филозофији питањем о прапочетку свега што постоји, питањем о битку. Талес (Θαλῆς или Θάλης, 624–547) каже да је праузрок вода, Анаксимен (Ἀναξιμένης, средина 6. века) сматра да све ствари настају згушњавањем и разређивањем ваздуха, док је најапстрактнији, па према томе и најоригиналнији одговор дао Анаксимандар (ἈναξίμανδροςἈναξίμανδρος, Anaximandre, Anaksimander, 610–547), који праузроком свега сматра неодређену материју звану апеирон (ἄπειρον), из које услед супротности топло-хладно настаје свет. Карактеристично је за све њих да на то питање одговарају и објашњавају га консеквентно материјалистички и у целини издвојено и супротстављено религиозно-митолошком тумачењу света. У њиховој филозофији постављен је само проблем битка. Проблеми сазнања и кретања за њих још увек нису филозофски значајни, већ представљају чињенице које се узимају као готове. Материја је одуховљена као и људски организам, дакле о кретању се не постављају питања. Јонски су филозофи познати и по свом природнонаучном раду. Тако се Талесу приписује подела календарске године на 365 дана и предсказивање помрчине Сунца 585. године. Ова три прва филозофа чине тзв. милетску школу у оквиру пресократске филозофије.

мини|лево|Јоханес Моралс: Хераклит (17. век) Хераклит

По мишљењу Хераклита (Ἡράκλειτος, око 535–око 475. п. н. е.), праелемент свега што постоји јесте ватра. Све на свету изгара и поново се рађа. Хераклит издваја и проблем кретања. Различити стадијуми ватре у њеном вечном кретању представљају све што постоји. Кретање праелемента ватре је противречно, оно је дисхармонично, иако је хармонија коначни резултат тог процеса. Сваки је процес сам по себи противречан те стога представља праву природу свега, сваке хармоније, како у природи тако и у друштву.

Иако Хераклит не пориче божанство, што се види из око 130 фрагмената његовог списа О природи (Περὶ φύσεως), ипак изван ватре, изван тог материјалног праелемента за њега не постоји узрок кретања. Оно је иманентно ватри, другим речима, природи, материји. Тако се код Хераклита сусреће изразити пример античког пантеизма, филозофског схватања по коме се бог и природа поистовећују.

Све што се догађа, догађа се по нужди. Читавим светом влада закон који Хераклит назива логос (λόγος). Логос је оно што је свему заједничко. Наша спознаја логоса је разумска спознаја: чулима је немогуће спознати логос. Чула доказују разноликост, док је само разум у стању проникнути у целину свега, у заједничко. Хераклит не негира чуло као елемент сазнања, али сматра да чула могу бити „зли сведоци ако имају барбарске (варварске) душе“ (фрагмент 107), што значи да без разумске спознаје нема праве спознаје логоса. Не ваља живети „као да свако има своју властиту памет“ (фр. 2), него треба настојати овладати целином. У настојању да као циљ спознаје истакне разумевање логоса, Хераклит први покреће питање могућности спознаје.

мини|десно|Питагора

Питагора

До сада је одговор на питање о праматерији или праелементу свега постојећега био квалитативно одређен, односно увек се као праелемент узимала нека одређена материја, као вода, ватра и сл. Питагора (Πυθαγόρας, 6. век) уноси један нов елемент у размишљање о свету. И њега, као и многе античке мислиоце, задивљује хармонија која влада у свету. Он долази до закључка да хармонија произлази из одређених бројевних односа који владају светом: број је савршенство. Сам Питагора није оставио ништа написано, али зато Филолај (Φιλόλαος, око 470–390), припадник Питагорине школе, каже: „Заправо, све што се спознаје има број. Није, наиме, могуће без њега ништа ни замислити ни спознати“. У настојању да прикажу значај бројевних односа у свету, питагорејци иду све до мистификације броја: одређени однос бројева означава праведност, други душу, ум итд. Настојање да се бројевни однос због свог савршенства схвати као услов распореда ствари у космосу те консеквентно закључивање и на етичка питања чини Питагору првим идеалистичким филозофом у оквиру античке филозофске мисли. Он је инсистирао на бројевном односу као јединој правој реалности.

Елејска школа

У јужноиталском граду Елеји Ксенофан (Ξενοφάνης, око 580–око 470) је поставио основе једној новој филозофској школи. Полазећи од става да је стварност онаква каква нам се приказује, променљива, да у ономе што видимо нема ничег поузданог што би се могло третирати као битак, дошао је до закључка да битак у себи мора бити јединствен, вечан и непроменљив. Битак је материјалан и ограничен, јер неограничено не може бити савршено, али не може се спознати чулима, него само разумом. То савршеноство битка изразио је Ксенофан ставом да је Све – Једно, ограничено, непокретно и облика кугле. Аристотел нам у Метафизици (А 5, 986б 18) говори да је Ксенофан „посматрајући целину свемира, рекао да једно јесте бог“.

На тој основи елејску филозофију даље разрађује Парменид (Παρμενίδης, око 515), њен главни представник. Узимајући све карактеристике битка које је дао Ксенофан као полазну основу, Парменид све што је доступно нашим чулима и подвргнуто променама проглашава за небитак. Битак се може и мора мислити, он је оно што је заједничко свему и што није чулима непосредно доступно. Чулима је доступна разноликост, мишљењу битак. Он јесте материјалан, али је јединствен у себи. Када битак не би био јединствен и постојан у себи, не би се могао мислити. Чула нас варају ако на основу њих закључујемо о битку, јер тиме пролазност, променљивост и остале особине небитка приписујемо битку, што је немогуће. Наиме, нису чула и битак исто, већ мишљење и битак. Оно што представља особине мисли, то су истовремено особине битка. У свом учењу Парменид износи слабости чулне спознаје, која доводи само до мњења, а не до праве истините спознаје.