Ишк (арап. عشق, романизовано: ʿišq) је арапска реч која означава „љубав” или „страст”, а широко се користи и у другим језицима муслиманског света и индијског потконтинента.
Реч ишк се не појављује у централном верском тексту ислама, Курану, који уместо ње користи деривате глаголског корена ḥabba (حَبَّ), као што је именица ḥubb (حُبّ). Традиционално се изводи од глаголског корена ʿašaqa („прионути, прилепити се”) и именице ʿašaqah, која означава врсту бршљана.
У класичном тумачењу, ишк означава неодољиву жељу да се стекне вољено биће (maʿšūq), изражавајући недостатак који љубавник (ʿāšiq) мора да превазиђе како би достигао савршенство (kamāl). Као и савршенства душе и тела, љубав се схвата као степенита појава, али њена суштина остаје тежња ка лепоти (al-ḥusn), коју је Бог испољио у свету стварањем Адама по свом лику.
Исламска концепција љубави добила је додатне димензије под утицајем грчке мисли, према којој су појмови лепоте, добра и истине (al-ḥaqq) нераздвојно јединство (waḥda).
Међу класичним муслиманским ауторима, идеја љубави развијала се кроз три концептуална нивоа, често схваћена хијерархијски узлазно:
природна љубав, интелектуална љубав, божанска љубав.
Раст осећања од наклоности (mawadda) до страствене љубави (ʿišq) добио је најдубљу и најреалнију анализу у делу Прстен голубице (Ṭawq al-ḥamāmah) андалузијског ученјака Ибн Хазма.
Термин ишк се широко користи у суфистичкој поезији и књижевности да би се описао „несебичан и пламенит облик љубави према Богу (Алаху)”. Он представља централни појам у доктрини исламског мистицизма и кључну везу између човека и Бога.
Према појединим суфијским тумачењима, ишк је сам по себи био основа стварања света.
Овај појам се такође често јавља у светом тексту сикизма, где задржава значење божанске, пожртвоване љубави.
Етимологија Према традиционалним персијским лексикографима, персијска реч ешк (عشق) и арапска ишк (ʿišq) изводе се из арапског глаголског корена ʿašaq (عَشَق), који значи „прионути, прилепити се, приљубити се”.
Порекло овог корена повезивало се са именицом ʿašaqa (عَشَقَه), називом за врсту бршљана, јер се ова биљка обавија око стабала и чврсто их се држи (према Замахшарију и делу Tâj al-ʿarus).
Језикословац Хејдари-Малајери предложио је да реч ʿишк (ʿišq) може имати индоевропско порекло, повезано са авестанским глаголом iš- („желети, тражити, стремити”) и да се у крајњем случају изводи из пракорена iška.
Авестански iš- има одговарајући облик у средњоперсијском išt, што такође значи „жеља” или „пожуда”.
Као реч у различитим језицима У бројним језицима, реч ишк (عشق) има слично изговарање и значење: у дарију и паштунском као eshq, у сомалском као caashaq или cishqi, у турском као aşk, у азерском као eşq, а у савременом персијском као ešq или eshgh, у свим случајевима значи једноставно „љубав”.
Неки научници су одбијали употребу термина „ишк” због његовог повезивања са чулном, страственом љубављу, али суфије, без обзира на језичка, културна или техничка значења, сматрају да се „ишк” може односити искључиво на Божанско.
Реч ишк је кључни појам у традиционалним газелима и индо-персијској књижевности, а преко суфизма се проширила у многе језике исламског света.
Међу најзначајнијим језицима који користе овај појам су: персијски, хинди, урду, паштунски, арапски, синди, сараики (عشق), турски (aşk), азерски (eşq), бенгалски (এশ্ক, eśk) и панџаби (ਇਸ਼ਕ).
У персијском језику, реч ишк се гради са глаголима као што су:
bākhtan (باختن) – изгубити, khāstan (خواستن) – желети, sanjīdan (سنجیدن) – мерити, rūīdan (روییدن) – расти, nešāndan (نشاندن) – посадити, сместити.
Граматички, у персијском:
ʿĀšeq (عاشق) је активни партицип („љубавник”), Maʿšūq (معشوق) је пасивни партицип („вољени”), Maʿšūqe (معشوقه) има вулгарније, световно значење, док у арапском „Maʿšūqa” представља женски пасивни партицип исте речи.
У урду језику, ишк (عشق) означава жарку љубав према било ком објекту, човеку или Богу, али се најчешће користи у религијском контексту.
Из ове речи потичу три основна појма у исламској мистици:
Ishq-e Haqīqi (عشقِ حقیقی) – љубав према Истини, односно Богу; Ishq-e Majāzi (عشقِ مجازی) – љубав према Божијем створењу, односно човеку; Ishq-e Rasūl / Ishq-e Muhammadi (عشقِ رسول / عشقِ محمدی) – љубав према Посланику, односно Мухамеду.
У световном, нерелигијском контексту, ишк у урду значи опсесивну, страствену љубав, али без пожуде.
У турском језику, aşk је општа реч за љубав, страст или обожавање.
Турска верзија замењује арапско q словом k (пошто турски нема безвучни увуларни експлозив), а слово ş са седилијом означава звук „ш” (/ʃ/).
За разлику од арапског и урду, у турском (као и у персијском) ова реч има шире значење и користи се за различите облике љубави, од страсти до романтичне наклоности, а веома је честа у турским песмама и текстовима љубавне лирике.
У индијској кинематографији, нарочито у боливудским филмовима, реч ишк је честа у насловима и песмама, јер су филмски дијалози често обогаћени поетским урду изразима персијског порекла.
У свакодневном говору, пак, чешће се користи реч pyar (प्यार / پیار) као колоквијални израз за љубав.
У модерном арапском језику, за романтичну љубав се најчешће користе речи из корена ḥabba, попут ḥubb (љубав), ḥabīb (вољени) и maḥbūb (драг, љубљени).
У суфизму У верском контексту, појам ишк (عشق) има централно, али сложено место у суфистичкој традицији ислама. Подељен је на три основна облика, који представљају узлазне степене љубави, од земаљске ка божанској.
Ishq-e Majāzi (عشق مجازی) Буквално значи „метафоричка љубав”. Односи се на љубав према Божијем створењу, било да је то љубав мушкарца према жени, жене према мушкарцу или чак према другом човеку.
Ова љубав настаје као одговор на спољашњу лепоту вољеног бића, али пошто је повезана са чулношћу и пожудом, сматра се супротном божанском закону (шеријату).
У суфистичком појму Факр (духовно сиромаштво и преданост), ишк-е маџази се усмерава ка љубави према духовном учитељу (ишк-е муршид).
Та љубав према муршиду постепено води ка љубави према пророку Мухамеду, а затим и ка љубави према Богу, при чему суфи схвата да је „стварна, божанска љубав (ишк-е хақики) извор сваке друге љубави”.
Ishq-e Rasūl / Ishq-e Muhammadi (عشق رسول / عشق محمدی) Значење: „љубав према Мухамеду”, суштински део муслиманске побожности. У суфизму, ишк-е маџази се уздиже на виши ниво – ишк-е расул, кроз развијање дубоког осећаја љубави према пророку.
Према суфистичком учењу, сва створења су слуге Творца, подложна Његовој вољи. А пошто је Мухамед највољенији код Алаха, истински љубавник осећа ишк-е расул све док му Посланик не постане дражи од сопственог живота, породице, дома и иметка, у складу са хадисом: „...док му Посланик не буде дражи од његовог живота, жена, деце, куће, посла и свега осталог.” (Сахих Бухари и Сахих Муслим)
Ishq-e Haqīqi (عشق حقیقی) Буквално значи „истинска љубав”, љубав према Богу. Овај појам подразумева уверење да само Бог заслужује потпуну љубав и да само Он може узвратити љубав својих створења.
Према суфистичком схватању, само прави трагаоци за Богом осећају суптилни унутрашњи доживљај љубави, чије је седиште у срцу (qalb). Та способност унутрашњег виђења разликује човека од животиња, јер и животиње имају чула, али само човек има духовно „око” које може спознати Бога.
Као потврду ове идеје, Куран каже: „А они који истински верују, воле Аллаха најинтензивније.” (Сура Ел-Бакара, 2:165)
У сикизму Термин „ишк” (пенџ. ਇਸ਼ਕ) појављује се више пута у светој књизи Гуру Грант Сахиб, као и у другим религијским списима сикизма, укључујући дела Баија Гурдаса и Баија Нандлала.
Пojам ишк у сикизму налик је концепту ишк-е хақики (божанске љубави) у суфизму, он означава потпуну, безусловну љубав према Богу.
У Гуру Грант Сахибу, на страни 37, стоји стих: „Он сам нас боји бојом Своје љубави; кроз реч Свог Шабда Он нас сједињује са Собом.” (Сири Раг, Трећи Мехл)
Овај стих симболички изражава идеју да Бог Својом љубављу „обојaва” душе верника, повезујући их са Собом кроз божанску реч (Шабд), што представља највиши облик духовног ишка, односно јединства човека и Божанства кроз љубав.
Види још
Суфизам Ашиклик Љубав (будизам)
Референце
Категорија:Љубав Категорија:Арабизми Категорија:Суфизам Категорија:Ислам