Александар Кожев (рођен као Александар Владимирович Кожевњиков; Москва, 28. април 1902 — Брисел, 4. јун 1968) био је француски филозоф руског порекла и међународни државни службеник чији су филозофски семинари имали извесни утицај на француску филозофију 20. века, посебно кроз његову интеграцију хегелијанских концепата у континенталну филозофију двадесетог века.Butler 1987, p. ix.Vincent Descombes, .
Живот Александар Владимирович Кожевњиков је рођен у Руском царству у богатој и утицајној породици. Његов ујак је био апстрактни уметник Василиј Кандински, о чијем ће раду написати утицајан есеј 1936. године. Школовао се на Универзитету у Берлину и Универзитету у Хајделбергу, оба у Немачкој. У Хајделбергу је 1926. године завршио докторску дисертацију о ставовима руског религиозног филозофа Владимира Соловјова о сједињењу Бога и човека у Христу под руководством Карла Јасперса. Наслов његове дисертације био је Die religiöse Philosophie Wladimir Solowjews (Религијска филозофија Владимира Соловјова).
Међу раним утицајима били су филозоф Мартин Хајдегер и историчар науке Александар Коаре. Кожев је већи део свог живота провео у Француској, а од 1933. до 1939. године одржао је у Паризу серију предавања о делу Георга Вилхелма Фридриха Хегела „Феноменологија духа“. После Другог светског рата, Кожев је радио у француском Министарству економије као један од главних планера за формирање Европске економске заједнице.
Кожев је студирао и користио санскрит, кинески, тибетански, латински и класични грчки језик. Такође је течно говорио француски, немачки, руски и енглески језик.
Кожев је умро 1968. године, убрзо након што је у име француске владе одржао говор државним службеницима и представницима Европске економске заједнице (сада Европске уније) у Бриселу.
Филозофија
Хегелова предавања Иако није био ортодоксни марксиста,. Trans. P. S. Falla, . Кожев је био познат као утицајан и идиосинкратички тумач Хегела, читајући га кроз призму и Карла Маркса и Мартина Хајдегера. Добро позната теза о крају историје унапредила је идеју да је идеолошка историја у ограниченом смислу завршена Француском револуцијом и Наполеоновим режимом и да више нема потребе за насилном борбом како би се успоставила „рационална супремација режима права и једнаког признања“. Кожевов крај историје разликује се од касније тезе Франсиса Фукујаме истог имена по томе што указује колико на социјалистичко-капиталистичку синтезу, толико и на тријумф либералног капитализма..
Кожевова предавања о Хегелу сакупио је, уредио и објавио Рејмон Кено 1947, а објављена су у скраћеном облику на енглеском језику у сада већ класичном делу „Увод у читање Хегела: Предавања о феноменологији духа“. Његово тумачење Хегела једно је од најутицајнијих у прошлом веку. Његовим предавањима је присуствовала мала, али утицајна група интелектуалаца, укључујући Рејмона Кеноа, Жоржа Батаја, Мориса Мерло-Понтија, Андреа Бретона, Жака Лакана, Ремона Арона, Мишела Лејриса, Анрија Корбена и Ерика Вејла. Његово тумачење дијалектике господара и роба имало је важан утицај на теорију огледалне сцене Жака Лакана. Други француски мислиоци који су признали његов утицај на њихову мисао укључују постструктуралистичке филозофе Мишела Фукоа и Жака Дерида.
Пријатељство са Леом Штраусом Кожев је имао блиско и доживотно пријатељство са Леом Штраусом које је почело још док су били студенти филозофије у Берлину. Њих двојица су делили дубоко филозофско поштовање један према другом. Кожев ће касније написати да „никада не би знао [...] шта је филозофија“ без Штрауса. Тридесетих година 20. века, њих двојица су започели дебату о односу филозофије и политике која ће се остварити Кожевовим одговором на Штраусово дело „О тиранији“.
Кожев, високи државник у француској влади, тврдио је да филозофи треба да имају активну улогу у обликовању политичких догађаја. С друге стране, Штраус је веровао да су филозофија и политика фундаментално супротстављене и да филозофи не треба да имају значајну улогу у политици, истичући катастрофалне резултате Платоновог рата у Сиракузи. Филозофи треба да утичу на политику само у мери у којој могу да осигурају да филозофска контемплација остане слободна од заводљивости и присиле моћи..
Упркос овој дебати, Штраус и Кожев су остали у пријатељским односима. Заправо, Штраус је слао своје најбоље студенте у Париз да заврше школовање под Кожевовим личним вођством. Међу њима су били Алан Блум, који се трудио да Кожевова дела учини доступним на енглеском језику и објавио је прво издање Кожевових предавања на енглеском језику, и Стенли Розен.
Политички ставови
Марксизам Према сопственом исказу, непосредно пре смрти, Кожев је био комуниста од младости и био је одушевљен бољшевичком револуцијом. Међутим, „знао је да успостављање комунизма значи тридесет страшних година“, па је побегао. Од тада је, једном приликом у свом писму Тран Дук Тау, од 7. октобра 1948, тврдио да је његов „... курс у суштини дело пропаганде са циљем да погоди умове људи. Зато сам свесно појачавао улогу дијалектике Господара и Роба и, уопште, шематизовао садржај феноменологије.“ Његови чланци из 1920-их позитивно су говорили о Совјетском Савезу, видели су га као нешто ново у развоју. У чланку за часопис Јевразија, левичарски евроазијски часопис, хвалио је борбу КПСС против буржоаске филозофије, тврдећи да ће то довести до нечег новог, без обзира да ли се то назива пролетерским или не: Марк Лила примећује да је Кожев одбацио преовлађујући концепт међу неким европским интелектуалцима 1930-их да су капитализам и демократија неуспели артефакти просветитељства које ће уништити или комунизам или фашизам.
Иако је у почетку био донекле симпатичнији према Совјетском Савезу него према Сједињеним Америчким Државама, Кожев је велики део својих мисли посветио заштити западноевропске аутономије, посебно оне у вези са Француском, од доминације Совјетског Савеза или Сједињених Америчких Држава. Веровао је да капиталистичке Сједињене Америчке Државе представљају десничарски хегелијанизам, док државно-социјалистички Совјетски Савез представља левичарски хегелијанизам. Стога би победа било које стране, претпоставио је, резултирала оним што Лила описује као „рационално организовану бирократију без класних разлика“.
Стаљин и Совјетски Савез Кожевови ставови о Стаљину, иако су се променили после Другог светског рата, били су позитивни. Међутим, Кожево интересовање за Стаљина могло је да се настави, било позитивно или негативно, након Другог светског рата. Према речима Ајзаје Берлина, савременика Кожева и његовог пријатеља, током њиховог сусрета у Паризу око 1946-1947, разговарали су о Стаљину и Совјетском Савезу. Берлин коментарише своје односе са Стаљином, рекавши „(...) Кожев је био генијалан мислилац и замишљао је да је и Стаљин један од њих. (...) Рекао је да је писао Стаљину, али да није добио одговор. Мислим да се можда поистовећивао са Хегелом, а Стаљин са Наполеоном. (...)“
Најважнији резултат ове ере био је Кожевов рад упућен Стаљину, Софија, фило-софија и феноменологија, рукопис од преко 900 страница који је написан између 1940. и 1941. године. У том рукопису, према Борису Гројсу, Кожев је бранио своју тезу да је „универзално и хомогено стање у којем Мудрац може да се појави и живи ништа друго до комунизма“ и да је „научни комунизам Маркса–Лењина–Стаљина покушај проширења филозофског пројекта до његових крајњих историјских и друштвених граница“. Према Гројсу, „Кожев види крај историје као тренутак ширења мудрости кроз целокупно становништво – демократизацију мудрости; универзализацију која води хомогенизацији. Он верује да се Совјетски Савез креће ка друштву мудрих људи у којем ће сваки члан имати самосвест.“
Према Веслатију, неколико верзија Софије, укључујући и једну словослану копију, завршено је у првој недељи марта 1941. године, а једну од њих је Кожев лично предао совјетском вицеконзулу. Совјетски конзул „... обећао је да ће писмо послати са следећом дипломатском поштом у Москву“. Међутим, „мање од три месеца касније, амбасаду и њен садржај су спалиле нацистичке трупе“. Није познато да ли је Кожевов рад стигао у Совјетски Савез или је спаљен са амбасадом.
Године 1999, новине „Le Monde“ су објавиле чланак у којем се наводи да документ француске обавештајне службе показује да је Кожев шпијунирао за Совјете више од тридесет година. мини|Три елемента, Василија Кандинског (1925). Слика је припадала Кожеву, а касније његовој удовици Нини. Иако је Кожев често тврдио да је стаљиниста, он је углавном са презиром гледао на Совјетски Савез, називајући његову социјалну политику катастрофалном, а његове тврдње да је заиста бескласна држава смешним. Кожевов цинизам према традиционалном марксизму као застарелој филозофији у индустријски развијеним капиталистичким земљама подстакао га је да иде толико далеко да је капиталисту Хенрија Форда идиосинкратично називао „једним великим аутентичним марксистом двадесетог века“.Nichols, James H. . Lanham, Md.: Rowman & Littlefield, , . Он је посебно и више пута називао Совјетски Савез једином земљом у којој је капитализам 19. века још увек постојао. Његов стаљинизам је био прилично ироничан, али је био озбиљан у вези са стаљинизмом до те мере да је утопију Совјетског Савеза под Стаљином и спремност да се искорени неподржавајући елементи у становништву као доказ жеље да се доведе до краја историје и као понављање владавине терора Француске револуције..
Кожев и ционизам Према Ајзаји Берлину, Кожев није био наклоњен идеји државе Израел. Берлинови различити извештаји, попут оних објављених у Јеврејској хроници 1973. године, у Јерусалимском извештају у октобру 1990. године и у његовом интервјуу са Рамином Џаханбеглуом 1991. године (такође објављеном као књига), говоре о његовом сусрету са Кожевом.
Према извештају из 1973. године, „пре десет или више година“ он је „вечерао у Паризу са угледним историчарем филозофије који је такође био високи званичник француске владе“, наиме, Кожевом. Извештај из 1990. такође бележи да су разговарали на руском. Док су разговарали, разматрано је и питање Израела и ционизма. Кожев, који је „био очигледно затечен“ Берлиновом одбраном ционизма, питао је Берлина:
Заузврат, према интервјуу са Џаханбеглуом, Берлин је одговорио: „То што су Јевреји попут Албаније представља напредак. Око 600.000 Јевреја у Румунији је заробљено као овце да би их поклали нацисти и њихови локални савезници. Добар део њих је побегао. Али 600.000 Јевреја у Палестини није отишло јер им је Ромел био на вратима. То је разлика. Они су Палестину сматрали својом земљом и ако би морали да умру, умрли би не као заробљене животиње, већ за своју земљу.“ „Нисмо постигли никакав договор.“, бележи Берлин.
Критичари У коментару на дело Франсиса Фукујаме „Крај историје и последњи човек“, традиционалистички конзервативни мислилац Роџер Скрутон назива Кожева „Русом који мрзи живот у срцу, самопроглашеним стаљинистом и државним службеником који је играо водећу улогу иза кулиса у успостављању Општег споразума о царинама и трговини и Европске економске заједнице“ и износи своје мишљење да је Кожев био „опасан психопата“.
Његова дела Кожевова преписка са Леом Штраусом објављена је заједно са Кожевовом критиком Штраусовог коментара о Ксенофонтовом „Хијерону“.. Током 1950-их, Кожев је такође упознао десничарског правног теоретичара Карла Шмита, чији је „Концепт политичког“ имплицитно критиковао у својој анализи Хегеловог текста о „Господарству и ропству“. Још један блиски пријатељ био је језуитски хегелијански филозоф Гастон Фесар, са којим се такође дописивао.