Послушност, у људском понашању, је облик „друштвеног утицаја у којем се особа повинује изричитим упутствима или наређењима ауторитета”. Послушност се генерално разликује од попустљивости, коју неки аутори дефинишу као понашање под утицајем вршњака, док је други користе као општији термин за позитивне одговоре на захтев друге особе, и од конформизма, што је понашање са намером да се усклади са понашањем већине. У зависности од контекста, послушност се може посматрати као морална, неморална или аморална. На пример, у психолошким истраживањима, појединци се обично суочавају са неморалним захтевима осмишљеним да изазову унутрашњи сукоб. Ако појединци ипак одлуче да се повинују захтеву, они се понашају послушно.
Показало се да су људи послушни у присуству перципираних легитимних ауторитативних фигура, као што је показао Милграмов експеримент 1960-их, који је спровео Стенли Милграм како би открио како су нацисти успели да наговоре обичне људе да учествују у масовним убиствима током холокауста. Експеримент је показао да је послушност ауторитету била норма, а не изузетак. У вези са послушношћу, Милграм је рекао: „Послушност је толико основни елемент у структури друштвеног живота на који се може указати. Неки систем власти је услов за сваки заједнички живот, и само човек који живи у изолацији није приморан да одговара, пркосом или покорношћу, на команде других”. Сличан закључак је донесен и у Станфордском затворском експерименту.
Експерименталне студије
Класичне методе и резултати Иако су и друге области проучавале послушност, социјална психологија је првенствено одговорна за напредак истраживања о послушности. Она је експериментално проучавана на неколико различитих начина.
Милграмов експеримент У једној класичној студији, Стенли Милграм (у оквиру Милграмовог експеримента) осмислио је веома контроверзну, али често понављану студију. Као и многи други експерименти у психологији, Милграмова поставка је укључивала обману учесника. У експерименту, испитаницима је речено да ће учествовати у студији о ефектима кажњавања на учење. У стварности, експеримент се фокусирао на спремност људи да се покоравају злонамерном ауторитету. Сваки испитаник је служио као „учитељ” асоцијација између произвољних парова речи. Након што се на почетку експеримента упознао са „учитељем”, „ученик” (саучесник експериментатора) је седео у другој просторији и могао се чути, али не и видети. Учитељима је речено да „ученику” дају електричне шокове све веће јачине за сваки погрешан одговор. Ако би испитаници довели у питање процедуру, „истраживач” (опет, Милграмов саучесник) би их охрабривао да наставе. Испитаницима је речено да игноришу агоничне вриске ученика, његову жељу да буде одвезан и да се експеримент прекине, као и његове молбе да му је живот у опасности и да пати од срчаног обољења. Експеримент, инсистирао је „истраживач”, морао је да се настави. Зависна варијабла у овом експерименту био је напон примењених шокова.
Зимбардов експеримент Друга класична студија о послушности спроведена је на Универзитету Станфорд током 1970-их. Филип Зимбардо је био главни психолог одговоран за експеримент. У Станфордском затворском експерименту, студенти колеџа су стављени у окружење псеудо-затвора како би се проучавали утицаји „друштвених сила” на понашање учесника. За разлику од Милграмове студије у којој је сваки учесник пролазио кроз исте експерименталне услове, овде је коришћењем насумичног додељивања половина учесника била затворски чувари, а друга половина затвореници. Експериментално окружење је направљено тако да физички подсећа на затвор, истовремено изазивајући „психолошко стање затворености”.
Резултати Милграмова студија је открила да би већина учесника послушала наређења чак и када би послушност нанела озбиљну штету другима. Уз охрабрење од стране перципиране ауторитетне фигуре, око две трећине учесника било је спремно да примени највиши ниво шока на ученика. Овај резултат је изненадио Милграма јер је сматрао да су „испитаници од детињства научили да је темељно кршење моралног понашања повређивање друге особе против њене воље”. Милграм је покушао да објасни како су обични људи били способни да изврше потенцијално смртоносне радње против других људских бића сугеришући да су учесници можда ушли у агентско стање, где су дозволили ауторитетној фигури да преузме одговорност за њихове поступке. Још једно неочекивано откриће била је тензија коју је процедура изазвала. Испитаници су показивали знаке напетости и емоционалног стреса, посебно након примене снажних шокова. Троје испитаника имало је потпуне неконтролисане нападе, а у једном случају експеримент је заустављен.
Зимбардо је добио сличне резултате, пошто су чувари у студији слушали наређења и постали агресивни. Затвореници су такође били непријатељски расположени и негодовали су према својим чуварима. Окрутност „чувара” и последични стрес „затвореника” приморали су Зимбарда да прерано прекине експеримент, након 6 дана.
Савремене методе и резултати Претходне две студије су у великој мери утицале на то како савремени психолози размишљају о послушности. Милграмова студија је посебно изазвала велику реакцију психолошке заједнице. У једној савременој студији, Џери Бергер је поновио Милграмову методу уз неколико измена. Бергерова метода је била идентична Милграмовој, осим што су учесници, када би шокови достигли 150 волти, одлучивали да ли желе да наставе, након чега се експеримент завршавао (основни услов). Да би осигурао безбедност учесника, Бергер је додао двостепени процес селекције; ово је требало да искључи све учеснике који би могли негативно да реагују на експеримент. У услову моделираног одбијања, коришћена су два саучесника, где је један саучесник глумио ученика, а други је био учитељ. Учитељ би стао након што би дошао до 90 волти, а од учесника би се тражило да настави тамо где је саучесник стао. Ова методологија је сматрана етичнијом јер су се многи од штетних психолошких ефеката виђених код учесника у претходним студијама јављали након преласка 150 волти. Поред тога, пошто су у Милграмовој студији учествовали само мушкарци, Бергер је покушао да утврди да ли постоје разлике међу половима у својој студији и насумично је доделио једнак број мушкараца и жена експерименталним условима.
Користећи податке из своје претходне студије, Бергер је истраживао размишљања учесника о послушности. Коментари учесника из претходне студије су кодирани према броју пута када су поменули „личну одговорност и добробит ученика”. Такође је мерен број подстицаја које су учесници користили у првом експерименту.
Друга студија која је користила делимичну репликацију Милграмовог рада променила је експериментално окружење. У једној од студија о послушности на Универзитету у Утрехту, учесницима је наложено да учине да се саучесник, који је полагао тест за запошљавање, осећа непријатно. Учесницима је речено да упуте све наложене стресне коментаре саучеснику, што је на крају довело до његовог неуспеха у експерименталном услову, док им у контролном услову није речено да дају стресне коментаре. Зависне мере су биле да ли је учесник упутио све стресне коментаре (мерење апсолутне послушности) и број стресних коментара (релативна послушност).
Након студија из Утрехта, друга студија је користила методу стресних коментара да би видела колико дуго ће учесници слушати ауторитет. Зависне мере за овај експеримент биле су број упућених стресних коментара и посебна мера личности осмишљена за мерење индивидуалних разлика.
Неуронаука је тек недавно почела да се бави питањем послушности, доносећи нове, али комплементарне перспективе о томе како послушност или издавање наређења утичу на функционисање мозга, подстичући услове за моралне преступе. Експериментални протокол, инспирисан Милграмом, не ослања се на обману и укључује стварна понашања. Учесник коме је додељена улога агента мора или слободно одлучити или примити наређења од експериментатора да испоручи или ускрати благо болан електрични шок другом учеснику („жртви”) у замену за 0,05 евра. У студији спроведеној 2020. године, резултати fMRI-а су показали да је посматрање шока испорученог жртви изазвало активације у предњем цингуларном кортексу (ACC) и предњој инсули (AI), кључним регионима мозга повезаним са емпатијом. Међутим, такве активације су биле ниже у принудном стању у поређењу са стањем слободног избора, што је у складу са субјективном перцепцијом бола жртве код учесника. Активност у регионима мозга повезаним са међуљудским осећајем кривице такође је била смањена када су учесници слушали наређења у поређењу са слободним деловањем. Друге студије су показале да је осећај одговорности (), мерен кроз имплицитни задатак перцепције времена, био смањен у принудном стању у поређењу са стањем слободног избора, што сугерише да се осећај одговорности смањује када се појединци повинују наређењима у поређењу са слободним деловањем. Ове неуронаучне студије истичу како послушност наређењима мења нашу природну аверзију према повређивању других.
Резултати Бергерова прва студија имала је резултате сличне онима који су пронађени у Милграмовој претходној студији. Стопе послушности биле су веома сличне онима у Милграмовој студији, показујући да се склоност учесника ка послушности није смањила током времена. Поред тога, Бергер је утврдио да су оба пола показивала слично понашање, што сугерише да ће се послушност јављати код учесника независно од пола. У Бергеровој накнадној студији, открио је да су учесници који су се бринули за добробит ученика били неодлучнији да наставе студију. Такође је открио да што је експериментатор више подстицао учесника да настави, то је била већа вероватноћа да ће прекинути експеримент. Студија Универзитета у Утрехту такође је поновила Милграмове резултате. Открили су да, иако су учесници навели да им се задатак не допада, преко 90% њих је завршило експеримент. Студија Бокјара и Зимбарда имала је сличне нивое послушности у поређењу са Милграмовом и студијом из Утрехта. Такође су открили да би учесници или прекинули експеримент на први знак молби ученика или би наставили до краја експеримента (названо „сценарио нога у вратима”).
Поред наведених студија, додатна истраживања која су користила учеснике из различитих култура (укључујући Шпанију, Аустралију, и Јордан) такође су открила да су учесници послушни.
Импликације Једна од главних претпоставки истраживања послушности јесте да је ефекат узрокован само експерименталним условима, а истраживање Томаса Бласа оспорава ову тачку, јер у неким случајевима фактори учесника који укључују личност могу потенцијално утицати на резултате. У једном од Бласових прегледа о послушности, открио је да личности учесника могу утицати на то како реагују на ауторитет, пошто су људи који су имали висок ниво ауторитарне покорности били склонији послушности. Овај налаз је поновио у сопственом истраживању, јер је у једном од својих експеримената открио да су учесници, гледајући делове оригиналних Милграмових студија на филму, мање одговорности приписивали онима који су кажњавали ученика када су имали високе оцене на мерама ауторитарности.
Поред фактора личности, учесници који су се опирали послушности ауторитету имали су висок ниво социјалне интелигенције.
Друга истраживања Послушност се такође може проучавати изван Милграмове парадигме у областима као што су економија или политичке науке. Једна економска студија која је упоређивала послушност пореском ауторитету у лабораторији у односу на кућне услове открила је да су учесници били много склонији да плате порез на учешће када су се суочили са тим у лабораторији. Овај налаз имплицира да ће људи чак и изван експерименталних окружења одустати од потенцијалне финансијске добити да би се покорили ауторитету.