Владо Зечевић (Никшић, 21. март 1903 — Београд, 26. октобар 1970) био је православни свештеник, учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник ФНР Југославије и НР Србије. У периоду од 1945. до 1946. обављао је дужност првог министра унутрашњих послова ФНРЈ.

Одрастао је у Лозници, где се његова породица преселила 1906. године. Након Првог светског рата и смрт оца, уписао је Богословију у Сремским Карловцима, а након ње и Теолошки факултет. Од 1927. до 1941. био је свештеник у Крупњу, где је активно учествовао у друштвеном и политичком животу. Био је председник Земљорадничке задруге, Народне читаонице и Спортског клуба. Посебно је био ангажован на изградњи Спомен-цркве у Крупњу и спомен-костурнице на Мачковом камену. Припадао је најпре Земљорадничкој странци, а потом Демократској странци и био њен кандидат за посланика на листи Удружене опозиције 1938. године.

Након окупације Југославије, маја 1941. био је затворен од окупатора, а након пуштања на слободу напустио је Крупањ и отишао у манастир Троношу и учествовао у формирању Војно-четничког одреда. Заједно са поручником Ратком Мартиновићем успоставио је сарадњу са Ваљевским НОП одредом и са њим током устанка у Србији учествовао у ослобођењу Крупња и нападу на Шабац. У јесен 1941. када је, за време Прве непријатељске офанзиве, дошло до разлаза између партизана и четника, заједно са поручником Мартиновићем, напустио је четнике и са својим одредом од 500 бораца прешао у партизане.

Средином новембра 1941. постао је члан Главног Народноослободилачког одбора за Србију у ослобођеном Ужицу. Након пада Ужичке републике, са главнином партизанских снага повукао се у Санџак, али је одатле са групом руководилаца враћен на терен западне Србије са задатком да раде на организовању нових јединица. Због немогућности опстанка на овом терену, услед јаке зиме и сталних напада Немаца и легализованих четника, са групом бораца Ваљевског одреда, почетком марта 1942. пребацио се преко Дрине у источну Босну, где се повезао са партизанским снагама. Потом је боравио у ослобођеној Фочи, где је примљен је у чланство Комунистичке партије (КПЈ), а маја 1942. за члана Врховног штаба НОП и ДВЈ.

Заједно са Врховним штабом и главнином партизанских снага, током лета 1942, учествовао је у походу у Босанску крајину. На Првом заседању АВНОЈ-а, новембра 1942. изабран је за члана Извршног одбора, задуженог за верска питања. За време Четврте непријатељске офанзиве, почетком 1943. повлачио се заједно са члановима Извршног одбора АВНОЈ-а према Неретви, а потом је у мају и јуну учествовао у борбама на Сутјесци. Из источне Босне, у лето 1943, заједно са Иваном Рибаром је отишао у Лику и боравио у ослобођеном Оточцу, а потом је са Едвардом Кардељом отишао у Словенију, где је октобра 1943. учествовао на Кочевском збору.

Новембра 1943. на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, изабран је за члана Председништва АВНОЈ-а и Националног комитета ослобођења (НКОЈ), односно његовог повереника за унутрашње послове. Почетком 1944. са делом чланова Председништва АВНОЈ-а боравио је у Горском котару и Кочевју, а у марту је дошао у ослобођени Дрвар, где се налазио Врховни штаб НОВ и ПОЈ. Априла 1944. се разболео, након чега је пребачен у Италију, где је оперисан. Половином јуна 1944. дошао је на Вис, тадашњи центар слободне територије и учествовао у преговорима са Иваном Шубашићем, председником Краљевске владе у егзилу. У јесен 1944. дошао је у ослобођени Београд, а марта 1945. је постао министар унутрашњих послова у Привременој влади ДФЈ.

Након ослобођења Југославије, налазио се на дужностима министра грађевина и саобраћаја у Влади НР Србије, председника Савезног већа Савезне скупштине, члана Савезног извршног већа и др. Биран је за савезног народног посланика и члана Савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа и Председништва Савезног одбора Савеза удружења бораца НОР.

Написао је књиге — У ноћи, сусрет, И то да се зна и Расте устанак. Одликован је Орденом народног ослобођења. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Биографија Породица Влада Зечевића потицала је из Никшића. Његов деда Андрија Зечевић имао је тројицу синова — Марка, Неша и Ђока. Марко и Ђоко су се бавили трговином, а Нешо је био казанџија. Пошто су тешко живели, најстарији Марко одлучио је крајем 19. века да оде у Краљевину Србију. Дошао је у Лозницу, где је са једном удовицом откупио кафану, која је убрзо постала познато лозничко окупљалиште. Пошто му је добро кренуло, након пар година, позвао је себи најмлађег брата Ђока, који се 1906. са породицом преселио у Лозницу. Одмах по доласку отворио је трговачку радњу и почео са трговином јагњећом, јарећом и лисичијом кожом и ћумуром. Једно време, уочи аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, био је војни лиферант, па је Српску војску снабдевао кожом и брашном.

Ђоко Зечевић и његова жена Милуша, родом из породице Латковић из Подгорице, имали су осморе деце — Дару, Ђурђину, Милеву, Андрију, Мила, Влада, Марка и Марију. Двоје најмлађих рођени су у Лозници, а остали у Никшићу. Најстарији син Андрија, умро је као ђак гимназије у Никшићу, а најмлађа Марија, у Лесковцу на почетку Првог светског рата, за време бежаније пред аустроугарском војском. Владо Зечевић рођен је 21. марта 1903. године у Никшићу. Због честих пословних путовања свога оца, Владо и његова браћа и сестре одрастали су са мајком. Отац, пореклом Херцеговац, умео је лепо и сликовито да прича, па је често када је био кући деци причао о старом крају и бојевима са Турцима.

Школовање Основну школу похађао је у Лозници, а 1913. је уписао Лозничку гимназију, али је његово даље школовање прекинуо почетак Првог светског рата. Августа 1914. Лозница се нашла на удару аустроугарских снага, које су преко Дрине прешле из Босне у Србију. Одмах по заузећу места, аустроугарски војници су отпочели са вршењем бројних злочина према цивилном становништву, а у групи за стрељање био је и Владов отац Ђоко, али је у последњем моменту успео да побегне. Након Церске битке, српска војска је ослободила Лозницу, али се она септембра 1914. поново нашла на удару аустроугарских снага, које су предвођене генералом Оскаром Поћореком, кренуле у поновну офанзиву на Србију. Након битке на Дрини, новембра 1914. уследила је трећа аустроугарска офанзива, током које се Подриње нашло у једној од најкрвавијих битака. Пошто су се јединице Дринске дивизије, под ударом надмоћнијих аустроугарских снага, морале повући из Подриња, за њима су кренуо и народ, који је био у страху од аустроугарске одмазде. У бежанију је тада кренула и породица Зечевић, која је стигла чак до Лесковца, где је остала до пролећа 1915. године. Након повратка у Лозницу, Владо је радио на очевом имању, јер је гимназија била затворена. У лето 1917. окупаторски војници су напали његовог оца и тешко га ранили, након чега се дуго лечио од тровања ране и у мукама умро у јесен 1919. године.

Након завршетка рата, 1918. Владо је уписао Трећи разред гимназије, јер је одлуком просветних органа свим ученицима био признат један разред више. Заједно са још двадесетак ученика, из проређене ратне генерације лозничких ученика, 1920/21. положио је нижи течајни испит. Како је смрћу оца, а годину дана раније и стрица Марка, породица остала без хранитеља, Владо је јуна 1921, по жељи своје мајке Милуше, уписао Богословију у Сремским Карловцима. Током петогодишњег школовања, највише се занимао за догматичко богословље, историју хришћанске и српске цркве и историју филозофије. Догматику му је предавао, тада млади професор Јустин Поповић. Јануара 1925. када су богослови радили наградни светосавски темат, Владо је одабрао тему Хришћанство и социјализам, који је по оцени комисије био најбољи светосавски рад. Током школовања, у богатој библиотеци Карловачке богословије, Владо је пронашао и читао дела Маркса, Енгелса, Дарвина, Бебела, као и друге публикације с рационалистичком филозофијом. Поред читања, активно је учествовао у раду фудбалске екипе, као и драмске и хорске секције, а посебно у литерарној дружини. Јуна 1926. положио је богословски испит са врло добрим успехом.

У јесен 1926. године уписао је Богословски факултет у Београду, где је најпре био редовни, а потом ванредни студент. Факултет је завршио марта 1936. године. Школске распусте проводио је кући у кругу породице или са школским друговима на имању манастира Љубостиња. Током једног лета је два месеца провео са путујућом позоришном групом из Београда. Шестомесечни војни рок одслужио је крајем 1926. и почетком 1927. у болничкој чети у Ваљеву. Након повратка из војске, оженио се Маријом Арсовић из Умке, коју је упознао приликом њене посете Лозници, где јој је ујак био председник општине. Склапање брака био је један од услова да се запопи. За ђакона је рукоположен 2. јуна 1927. приликом освећења цркве у селу Црна Бара, код Богатића, пред владиком Михаилом епископом шабачко-ваљевским. Сутрадан је постављен за капелана крупањском пароху Грујичићу, а 19. октобра 1927. постао је самостални свештеник крупањске парохије и на тој дужности је остао до 1941. године. Његова парохија је поред Крупња, захватала села Шљивову, Бањевац, Кржаву, Томањ и Богоштицу.

У браку са супругом Маријом, током службовања у Крупњу, добио је петоро деце — синове Милана, Зорана и Величка и ћерке Оливеру и Милушу.

Парох у Крупњу Иако је невољно пошао у богословију, Владо је свештенички позив обављао савесно, пре свега због поштовања према народу. Као противник разних формалних обичаја и норми понашања свештеника, својим поступцима уносио је новину у свештеничком раду. Оштро се противио разним устаљеним обичајима, којима су његови претходници добијали разне дарове од сељака. Народ крупањског краја га је брзо заволео и као свештеника и као човека, због чега су га често позивали на породичне свечаности. Свесрдно се ангажовао на помоћи око изградње Спомен-цркве Вазнесења Господњег, која је подигнута у спомен изгинулим јунацима на Мачковом камену и борбама око Крупња 1914. године. Радови на изградњи цркве, почели су још пре његовог доласка, али је он одмах од доласку постао члан Одбора за њену изградњу и убрзо један од најактивнијих чланова. У време подизања Спомен-костурница на Мачковом камену, 1929. године Владо је и по три пута дневно обилазио радове на врху Јагодње, а поред тога организовао је превлачење камена из Планине и помагао у сакупљању расутих костију погинулих ратника.

мини|Стара и нова црква у Крупњу Спомен-црква у Крупњу грађена је три године. Под кров је стављена 1928, а унутрашњи радови су извођени од 1930. и 1932. године. Као велики активиста на прикупљању прилога за обављање завршних радова, Владо је са децом из Крупња, организовао садњу борића око споменика на Мачковом камену. У знак признања за активност око изградње спомен-цркве у Крупњу и спомен-костурнице на Мачковом камену, Владо је октобра 1932. одликован Орденом Светог Саве петог реда, а од владике Михаила, епископа шабачко-ваљевске епархије, добио је црвени појас. Новембра 1935, када је у Крупњу установљено ново црквено намесништво, постављен је за вршиоца дужности архијерејског намесника. Годину дана касније, на предлог Црквеног суда у Шапцу, епископ Симеон га је разрешио дужности, јер се једне вечери напио у кафани. Био је велики противник круте црквене хијерархије и никада се није плашио шабачко-ваљевског епископа. Више пута је оптуживан због непоштовања норми црквеног живота, па му је једном приликом претила опасност да му одузму црвени појас, али су црквене власти зазирале од сукоба са њим.

На захтев црквених власти, био је одређен да у основној школи у Крупњу, држи часове веронауке. Није могао да одбије ову дужност, али се ретко појављивао на часовима. Знао је да окупи ђаке и да им прича о бојевима на Мачковом камену, Гучеву, Церу или ранијим бојевима на Чокешини, Дрини и др. Понекад би спојио два-три часа, па би ученике водио на Мачков камен, где су уређивали околину Спомен-костурнице.

Друштвена активност