Канбан (かんばん, 看板) је метод визуелног управљања током рада и производње, који потиче из Јапана. Реч канбан у канџи писму (看板) значи „табла“ или „знак“, док у хирагани (かんばん) означава „сигналне картице“. Првобитно развијен у компанији Тоyota током четрдесетих и педесетих година 20. века као део Toyota Production System (TPS), са циљем да се уведе принцип just-in-time (JIT) производње и смање залихе на најнижи могући ниво.
Основна сврха Канбана јесте да обезбеди транспарентност и преглед тока рада, омогући тиму да идентификује уска грла и повећа ефикасност. Централни елемент методологије је Канбан табла, физичка или дигитална, подељена на колоне које представљају фазе рада. Задаци се приказују као картице које се померају из колоне у колону, чиме се визуелизује напредак и обезбеђује увид у целокупан процес.
Данас се Канбан примењује у различитим областима од производње и логистике, преко развоја софтвера, до управљања пројектима и корпоративног обучавања. За разлику од других агилних метода, попут Скрама, Канбан се заснива на континуираном току рада без итерација и спринтова.
Значење речи Канбан Реч канбан (看板) у јапанском језику дословно значи „табла“ или „знак“. Састоји се од два знака 看 (кан) што значи „гледати“, „надгледати“ (визуелно) и 板 (бан) што значи „табла“ или „плоча“ (картица). У хирагани (かんばん) реч се користи у ширем смислу као „сигнална картица“ или „визуелни знак“.
Културни контекст Порекло термина датира још из Едо периода (1603-1868) у Јапану. Тада су продавнице и занатилије постављале канбан табле испред радњи како би привукле муштерије и визуелно приказале услуге које нуде. У савременом јапанском, 看板 се идаље користи у свакодневном животу за „рекламне табле“ или „знакове продавница“.
Историја Канбан је систем заказивања за lean производњу (just-in-time manufacturing, JIT) који је развио индустријски инжењер Таиичи Охно у компанији Toyota током четрдесетих и педесетих година 20. века. Систем је добио име по картицама које су коришћене за праћење производње у фабрици, а у аутомобилскоj индустрији познат је и као Toyota nameplate system.
Првобитна инспирација за Канбан потекла је из посматрања супермаркета: купци узимају само оно што им је потребно у датом тренутку, а продавница држи залихе у складу са очекиваном продајом. Године 1953, Toyota је применила Канбан у својој главној фабрици, чиме је успела да усклади ниво залиха са стварном потрошњом и да постигне већу ефикасност. Канбан је постао један од кључних елемената Toyota Production System и темељ lean филозофије.
Крајем седамдесетих година Канбан се проширио у компаније у Сједињеним Америчким Државама и другим економски развијеним земљама. У савременим фабрикама, Канбан се користи за управљање залихама, визуализацију процеса и елиминисање неефикасности.
Почетком 2000-их, Канбан је адаптиран за област информационих технологија. Дејвид Андерсон је формулисао Канбан метод као еволутивни приступ управљању развојем софтвера и процесима уводећи принципе постепених промена, визуелизације рада, ограничења броја задатака у току (Work in progress - WIP limits) и континуираног унапређења.
Порекло у производњи мини|Дијаграм приказује како Канбан систем одржава нивое залиха. Када се материјал троши, шаље се сигнал за производњу и испоруку нове пошиљке. Ти сигнали се прате кроз циклус допуне и обезбеђују изузетну видљивост за добављаче и купце. Током четрдесетих година 20. века индустријски инжењер Таиичи Охно у компанији Toyota применио је термин канбан у контексту производње. Првобитно је реч означавала картице које су служиле за праћење производње и управљање залихама, а касније је постала централни елемент Toyota Production System и just-in-time филозофије.
Главни циљ развоја Канбана у компанији Toyota био је да се превазиђе ниска пропусност производних погона, јер фабрика није успевала да произведе довољан број готових производа у одређеном времену, и да се тиме обезбеди конкурентност на тржишту. Канбан је омогућио управљање свим типовима залиха, готовим производима, полупроизводима и сировинама, уз адаптивно планирање и већу флексибилност. На тај начин Toyota је успела да оптимално управља производним системом од добављача до крајњих корисника.
Канбан функционише као систем pull производње, где потражња купаца покреће производњу и допуну залиха. За разлику од push система који се ослањају на прогнозу потражње, Канбан сигнализира стварну потрошњу и омогућава да се управља залихама у реалном времену. У случају када је време испоруке дуго или је потражњу тешко предвидети, Канбан обезбеђује да сигнал потражње брзо путује кроз ланац снабдевања, чиме се смањује количина међузалиха.
Правила компаније Toyota Таиичи Охно је наглашавао да Канбан мора да се користи по строгим правилима. Toyota је формулисала шест основних правила:
Сваки процес шаље захтев (канбан) добављачу када потроши залихе. Сваки процес производи у складу са количином и редоследом пристиглих залиха. Ништа се не производи или транспортује без захтева. Захтев је увек физички повезан са предметом. Процеси не смеју да шаљу неисправне производе. Ограничење броја захтева открива неефикасности и чини процес осетљивим.
Канбан картице Канбан картице су централни елемент система и служе као сигнал за кретање материјала унутар производног погона или од добављача. Када се залихе потроше картица покреће допуну. На тај начин потрошња покреће потражњу за новом производњом, а канбан картица сигнализира потребу за новим производом, чиме канбан картице помажу у стварању система заснованог на потражњи. Према принципима Канбана, картице једноставно преносе потребу за новим материјалом. На пример, црвена картица у празном контејнеру за делове сигнализира да је потребно допунити залихе.
Еволуција Канбана Након Другог светског рата, јапанска аутомобилска индустрија била је у стагнацији, а Toyota је пословала са губицима. Генерални директор Киичиро Тојода поставио је амбициозан циљ да у року од три године изједначи продуктивност са америчким произвођачима аутомобила. Та визија усмерила је компанију ка иновацијама и оптимизацији организације рада.
Један од најважнијих принципа који је Toyota примењивала у производњи био је lean manufacturing, систем чији је циљ да смањи расипање ресурса и време одговора између добављача и потрошача. Канбан је првобитно коришћен у оквиру овог система како би се постигла већа ефикасност производње.
Охно је формулисао концепт „седам врста расипања“ који је постао темељ lean филозофије: прекомерна производња, чекање, непотребно кретање, прекомерна обрада, вишак залиха, неоптималан транспорт и грешке у производњи.
Године 1956. Охно је током посете Сједињеним Америчким Државама уочио како супермаркети попут Piggly Wiggly одржавају оптималне залихе на полицама. Тај принцип је директно инспирисао Канбан картице као сигнале потражње.
Након што је Таиичи Охно постао директор у оквиру производних погона 1959. године, идентификовао је да је прекомера производња главни узрок расипања, јер се потражња купаца мења током времена. Почео је да експериментише са различитим принципима ради побољшања ефикасности и увео папирне картице као сигнале у производњи.
Овај метод је назван Канбан: картица је била причвршћена за сваки производ на производној линији. Када би број картица достигао одређени праг, покретала би се производња тог производа. Основни циљ био је да се производи само оно што је заиста потребно, у складу са стварном потражњом.
До 1963. систем је проширен са машинске радионице на целу компанију, а током седамдесетих година Toyota је постала глобални конкурент. Охно је 1975. године напредовао до позиције извршног потпредседника, а Канбан је постао један од стубова Toyota Production System и савремене lean филозофије.
Канбан у развоју софтвера Почетком 2000-их, софтверска индустрија је пролазила кроз значајне промене. Објављивање Агилног манифеста 2001. године означило је почетак нове парадигме у развоју софтвера са нагласком на флексибилност, сарадњу и континуирано унапређење. У том контексту, Канбан је препознат као метод који може да обезбеди транспарентност и управљање током рада без потребе за фиксним итерацијама, као што је случај у Скраму.
Давид Андерсон је један од кључних актера у адаптацији Канбана за ИТ. Од 2004. године, током рада у компанијама Microsoft и Corbis, Андерсон је експериментисао са применом Канбан табле у управљању софтверским пројектима. Његов приступ је био еволутиван, уместо радикалних промена, тимови су постепено уводили визуелизацију рада, ограничење броја задатака у току (Work in progress - WIP limits) и континуирано унапређење.
Ови експерименти су довели до ширења Канбана у ИТ заједници између 2003-2008. године, када су визуелне табле постале уобичајен алат за управљање пројектима.
Канбан табла мини|Дијаграм приказује ток развоја софтвера на Канбан табли. Табла садржи колоне које представљају фазе рада (To Do, In Progress, Done), картице које означавају радне ставке као што су feature или user story, као и експлицитне политике и swimlanes који групишу ставке по функцијама. Циљ је да се визуелно прикаже општи ток рада и напредак појединачних задатака. мини|Канбан табла Канбан табла је централни алат за визуелизацију рада у Канбан систему. Њена сврха је да учини ток рада и напредак појединачних задатака јасним за све учеснике и заинтересоване стране. Табле се прилагођавају контексту у коме се користе и могу да садрже различите типове радних ставки (features, user stories), колоне које представљају фазе рада, експлицитне политике, swimlanes (редови који пресецају више колона и групишу ставке по одређеном критеријуму).
Основни елементи Канбан табле Канбан табла представља „дефиницију тока рада“ (Definition of Workflow) и захтева следеће минималне елементе:
Дефиниција радних ставки (work items). Јединице вредности које пролазе кроз ток рада. Дефиницја почетка и завршетка рада. Када се радне ставке сматрају започетим и завршеним. Дефинисана стања. Фазе кроз које радне ставке пролазе од почетка до завршетка. Све ставке између почетка и краја сматрају се као рад у току (work in progress - WIP). Контрола рада у току. Правила која ограничавају број ставки у току рада. Експлицитне политике. Услови под којима радне ставке могу да се крећу кроз сваки корак процеса. Service Level Expectation (SLE). Процена колико времена је потребно да свака ставка прође кроз цео ток рада.
Електронски Канбан (е-Канбан) мини|Електронски Канбан систем Електронски канбан (е-Канбан) је виртуелни систем сигнализације који користи технологију за управљање кретањем материјала у производњи. За разлику од традиционалног Канбана, који се ослања на физичке картице, е-Канбан користи баркодове и електронске поруке (е-пошта, електронска размена података) за праћење и сигнализацију. Овај систем елиминише честе проблеме као што су грешке при ручном уносу и губитак физичких картица, може да се интегрише са ЕРП (Enterprise Resource Planning) системима, омогућавајући сигнализацију потреба у реалном времену и бољу видљивост у ланцу снабдевања и омогућава оптимизацију нивоа залиха кроз праћење времена испоруке добављача и циклуса допуне.
Типичан е-Канбан систем означава залихе баркодом који радници скенирају у различитим фазама производног процеса. Ти скенирани подаци шаљу сигнале интерним и екстерним складиштима како би се обезбедило правовремено обнављање залиха. Интернет се често користи за прослеђивање порука добављачима и за омогућавање прегледа залиха у реалном времену кроз портал.
Компаније као што су Ford Motor Company и Bombardier Aerospace примениле су е-Канбан системе ради унапређења процеса. Данас су ови системи широко распрострањени, било као самостална решења или као модули у оквиру ЕРП система.
Види још
Екстремно програмирање ДевОпс Информационо-комуникационе технологије Тестирање софтвера Софтверско инжењерство
Референце
Спољашње везе
Канбан универзитет Школа менаџмента Давида Андерсона Lean Enterprise Institute
Категорија:Процес развоја софтвера Категорија:Организација