мини|420x420п|Киропрактика Киропрактика (од χείρ „рука”) је облик алтернативне медицине, чији су основни принципи (теоријска) дијагноза и лечење кроз манипулацију мишићно-скелетним системом, посебно кичмом. Киропрактика користи мануелну терапију, укључујући манипулацију кичмом, зглобовима и меким ткивима, као и вежбе и саветовање о начину живота. Традиционална киропрактика, заснована на витализму, претпоставља да проблеми са кичмом утичу на целокупно функционисање тела и такозвану „урођену интелигенцију“. Овај приступ је критикован од стране медицине засноване на доказима.
Упркос неприхватању у научним круговима, киропрактика је и данас популарна; 2010. године у Сједињеним Државама је било око 100.000 киропрактичара.
Историја Киропрактику 1895. године први помиње магнетни терапеут из Ајове, Данијел Дејвид Палмер. Према Палмеру, док је покушавао да лечи глувоћу Харвија Лиларда магнетотерапијом, Палмер је приметио квржицу на пацијентовом врату, убедио га да се подвргне новој процедури - „намештању пршљена“ и, убрзо након тога је наводно „господин Лилард је могао да чује као и пре“. Међутим, ова процедура није успела да врати пацијентов слух, јер слушни нерв не пролази кроз врат.
Палмер је потом отворио школу киропрактике у Давенпорту.
Син Д. Палмера, Бартлет Џошуа Палмер, помогао је свом оцу да прошири киропрактику почетком 20. века. Неке модерне киропрактичке терапије укључују конвенционалне медицинске технике као што су вежбе, масажа и криотерапија поред традиционалних виталистичких принципа киропрактике. Киропрактика се широко практикује у Сједињеним Државама, Канади и Аустралији. Делимично се преклапа са другим дисциплинама мануалне терапије, укључујући масажу, остеопатију и физикалну терапију. Киропрактичке технике се најчешће користе за лечење лумбага.
Америчко медицинско удружење бојкотовало је киропрактичку негу до 1987. године, али је последњих деценија киропрактичка нега развила снажну политичку базу и одрживу потражњу за својим услугама. Развијени су дијагностички и терапијски протоколи за ову професију и покривени су већином здравствених планова у Сједињеним Државама. Истраживања о киропрактичкој нези су показала да није потпуно ефикасна за било који третман, осим за лумбага. Однос трошкова и ефикасности за киропрактичку негу је непознат. Објављени докази практичара показали су безбедност терапије, али не постоје систематски прегледи, а учесталост нежељених догађаја је непозната. Пријављени су нежељени догађаји (од благих до тешких) и, у ретким случајевима, тешке или фаталне компликације.
Корени данашње киропрактике налазе се, између осталог и у традиционалној кинеској медицини, према којој структура сваког тела одређује његову функцију. Уколико дође до промене структуре, долази до блокаде (губитка покрета), и на том месту блока до прекида или смањења крвотока, тока животне енергије и тако до појаве болести.
Задатак киропрактора је да уочи блок, да га манипулативном техником отклони, а самим тим отклони неуро-физиолошки блок на одређеном нивоу, па да се након тога телу пружи могућност да почне природни процес излечења.
До средине 20. века киропрактика није сматрана научном методом лечења, због необавештености, или чињенице да су се киропрактиком бавили здравствено необразовани људи. Тек пре 50-так година, од када се киропрактиком баве медицински образовани људи, десиле су се велике промене унутар саме професије, а променио се и однос здравственог система према њој.
Киропрактика данас Данас се улога киропрактике у третману бола у врату, крстима, затим код мускулоскелетних поремећаја не може негирати. Највише средстава издвојено је за проверу ефикасности киропрактике у третману лумбалног синдрома. Киропрактика је у односу на друге методе, доказано најефикаснија у третману дискус хернија лумбалног и цервикалног дела кичме.
Ако постоји дискус хернија, протрузија или пролапс, ове промене доводе до притиска на корен нерва, доводећи затим до неуро ендокрино патофизиолоског одговора, односно до лучења ткивних хормона који делују на околна ткива дајући одређене симтоме, а превасходно симптом бола, који је код дискус херније може бити веома јаког интензитета.
Дискус хернија се најчешће јавља дорсолатерално, према интервертебралном отвору, или ређе дорсомедиално према кичменом каналу. Свака хернијација доводи до микросублуксације (померања) апофизних зглобова одговарајућег сегмента. Блиски контакт апофизних зглобова са нервним кореном у пределу интервертебралног отвора, такође објашњава настанак иритације (дражења), или компресије (притиска) на корен.
Мануелна мобилизација кичменог стуба примењује се овде као примарна метода у акутном стадијуму болести. Поред мануелне мобилизације меког ткива лумбалне регије, деблокаде апофизарних зглобова, деблокаде сакроилијачних зглобова, репозиције помереног пршљена, неопходна је и антизапаљенска терапија.
Поред дискус херније, за сублуксације (измештање) интервертебралних зглобова, које могу бити узрок акутног бола у неком делу кичме много чешће него дисцус херниа, (тениски лакат, голферски лакат, смрзнуто раме, ) киропрактика је најбоља терапија. Знање, стручност и вештина киропрактора је и у овим случајевима ефикаснија од употребе лекова.
Киропрактика је такође терапија избора код милиметарског измештање првог вратног пршљена „атласа”, кога поред микротраума, траума, могу изместити и околни мишићи услед лошег држања или положаја, стреса, напорног физичког рада или вежбања…
Увек треба напоменути да је рад киропрактора само почетни импулс на путу излечења. Поред киропрактике ту су и спинална декомпресија, физикалне процедуре, а касније и разни програми вежби.
Киропрактичка нега може лечити широк спектар спортских атлетских повреда као уганућа и истегнућа.
Пре сваког третмана киропрактора мора се поставити сигурна дијагноза прегледом специјалисте физијатра, снимком рентгена или магнетне резонанце, потребним лабораторијским налазима и евентуално другим специјалистичким прегледима.
Релативне контраиндикације (ограничења) за рад киропрактора су преломи костију, неке системске болести, пацијенти са кардиоваскуларним проблемима и неки тумори.
Концепт Киропрактика је облик алтернативне медицине који се фокусира на манипулацију мишићно-скелетним системом, посебно кичмом. Њен оснивач, Палмер, назвао ју је „науком о лечењу без лекова“. Порекло киропрактике лежи у народној пракси намештања костију, која је, како се развијала, укључивала елементе витализма и разних духовних пракси. Киропрактичари свој рад заснивају на закључцима из историјске доктрине професије, што је киропрактику учинило различитом од медицине. Ова разлика је помогла у обезбеђивању правне и политичке одбране од покушаја бављења медицином без лиценце и омогућила је киропрактичарима да се етаблирају као посебна професија.
Модерна киропрактика се поделила у две главне школе. Киропрактичари који се и даље придржавају традиционалног приступа киропрактици називају се „директним”, док се киропрактичари који укључују научна истраживања у киропрактику називају „мешовитим”.
Око 80% модерних киропрактичара су „мешовити”, комбинујући научни редукционизам са метафизиком својих претходника и холистичком парадигмом благостања.
Иако постоји велика разноликост идеја међу киропрактичарима, сви деле уверење да су кичма и здравље фундаментално повезани и да је та веза посредована нервним системом. Киропрактичари проучавају биомеханику, структуру и функцију кичме, заједно са њеним утицајем на мишићно-скелетни систем и нервни систем, и како верују да би требало да утиче на здравље и болести. Неки киропрактичари тврде да манипулација кичмом може утицати на различита стања, као што су синдром иритабилног црева и астма.
Киропрактичка филозофија укључује следеће аспекте:
Холизам сугерише да здравље зависи од свих компоненти окружења појединца; неки извори такође укључују духовни или егзистенцијални аспект овог концепта. Насупрот томе, редукционизам у киропрактици своди узроке и решења на један фактор: сублуксацију кичме. Конзервативизам разматра равнотежу ризика и користи клиничких интервенција. Наглашава неинвазивне третмане како би се минимизирао ризик и избегла хируршка интервенција и лекови. Хомеостаза наглашава урођене способности тела за самоизлечење. Концепт „урођене интелигенције“ у киропрактици може се посматрати као метафора за хомеостазу.
„Директни“ киропрактичари обично користе приступ усмерен на перспективу киропрактичара и модел лечења, док се „мешани” киропрактичари фокусирају на пацијента и његову ситуацију.
„Директни“ киропрактичари се придржавају филозофских принципа које су поставили Данијел и Барни Палмер и задржавају метафизичке дефиниције и виталистичке квалитете ране киропрактике. „Директни” киропрактичари верују да „сублуксација пршљенова“ произилази из ометања „урођене интелигенције“, која утиче на људски нервни систем и један је од примарних фактора ризика за многе болести. „Директни” киропрактичари сматрају да је медицинска дијагноза тегоба пацијената (које сматрају „секундарним ефектима“ сублуксација) непотребна за киропрактички третман. Стога се „директни” киропрактичари првенствено баве идентификовањем и исправљањем сублуксација кичме кроз подешавања и не „мешају” друге терапије са својим стилом праксе. Њихова филозофија и објашњења су метафизичке природе и они више воле да користе традиционалну киропрактичку терминологију (тј. извођење анализе кичме, идентификовање сублуксација, правилно подешавање итд.). Они више воле да се дистанцирају од мејнстрим здравствене заштите и медицинске науке. Иако се сматрају мањином, „успели су да трансформишу свој статус пуриста и клановских наследника у утицај који надмашује њихов број“.
„Мешовити“ киропрактичари „комбинују” дијагностичке и терапеутске приступе остеопатије, медицине и киропрактике. За разлику од „директних” киропрактичара, „мешовити” киропрактичари верују да је сублуксација један од многих узрока болести и користе мејнстрим медицинску дијагнозу и многе третмане у својој пракси, укључујући конвенционалне технике физикалне терапије као што су вежбе, масажа, хладни облози и влажна топлота, заједно са нутритивним суплементима, акупунктуром, хомеопатијом, биљним лековима и биофидбеком. „Мешовити” киропрактичари су генерално отворени за класичну медицину.
Иако су „мешовити” киропрактичари у већини, многи задржавају веровање у сублуксацију пршљенова, као што је показано у истраживању из 2003. године спроведеном међу 1.100 северноамеричких киропрактичара, које је открило да је 88% желело да задржи термин „комплексна сублуксација пршљенова“ и да је, када су замољени да процене проценат висцералних поремећаја (као што су срце, плућа или желудац) којима сублуксација значајно доприноси, просечан одговор био 62%. Истраживање из 2008. године спроведено међу 6.000 америчких киропрактичара показало је да већина киропрактичара верује да клинички приступ заснован на сублуксацији има ограничену применљивост на висцералне поремећаје и углавном фаворизује клиничке приступе који нису засновани на сублуксацији за такве поремећаје. Исто истраживање је открило да већина киропрактичара генерално верује да је суштина њиховог клиничког приступа лечењу мишићно-скелетних поремећаја и биомеханичких проблема као што је бол у леђима заснована на сублуксацији.
Сублуксација пршљенова Данијел Дејвид Палмер је поставио хипотезу да неусклађености кичме, које је назвао сублуксацијама пршљенова, ометају функцију тела и његову урођену (природну) способност самоизлечења. Користећи виталистички приступ, сковао је термин „сублуксација”, који има метафизичке и филозофске импликације. Међутим, када је говорио о сублуксацији, приметио је да знање о „урођеној интелигенцији“ није неопходно за правилну примену киропрактике. Овај концепт је касније проширио његов син, Бартлет Џошуа Палмер, и одиграо је важну улогу у обезбеђивању правне основе за разликовање киропрактике и медицине. Године 1910, Данијел Дејвид Палмер је предложио теорију да нервни систем контролише здравље: