Алехо Хулио Аргентино Рока Паз (Сан Мигел де Тукуман, 17. јул 1843 – 19. октобар 1914) био је аргентински генерал војске и државник који је служио као председник Аргентине од 1880. до 1886. и од 1898. до 1904. Рока је најважнији представник Генерације '80 и ​​познат је по вођењу Освајања пустиње, низа војних кампања против староседелачког становништва Патагоније, што се понекад сматра геноцидом. Током његова два мандата као председника, догодиле су се многе важне промене, посебно велики инфраструктурни пројекти железница и лучких објеката; повећане стране инвестиције, заједно са имиграцијом из Европе и посебно великом имиграцијом из јужне Европе; ширење пољопривредног и сточарског сектора економије; и лаицизација законодавства која јача државну моћ. Рокина главна спољнополитичка брига била је да постави границе са Чилеом, које никада нису биле прецизно одређене. Године 1881. Аргентина је стекла територију споразумом са Чилеом.

Одгој и почетак каријере 150п|лево|Хулио Архентино Рока у младости Рока је рођен у северозападном граду Сан Мигел де Тукуман 1843. године у истакнутој локалној породици. Дипломирао је на Националном колеџу у Консепсион дел Уругвај, Ентре Риос. Пре него што је напунио 15 година, Рока се придружио војсци Аргентинске Конфедерације, 19. марта 1858. године. Још као адолесцент, борио се као млађи артиљеријски официр у борбама између Буенос Ајреса и унутрашњих провинција, прво на страни провинција, а касније у име престонице. Такође се борио у Рату Тројног савеза против Парагваја између 1865. и 1870. године. Рока је доспео до чина пуковника служећи у рату за сузбијање побуне Рикарда Лопеза Хордана у Ентре Риосу. Председник Николас Авељанеда га је касније унапредио у генерала након победе над побуњеничким генералом Хосеом М. Аредондом у бици код Санта Росе, предводећи лојалистичке снаге. Рока је војску видео „као агента националног уједињења“, а његово искуство у војсци „проширило је његово разумевање Аргентине и провинцијске више класе“.

Политички почеци Године 1878, током председничког мандата Николаса Авељанеде, постао је министар рата и његов задатак је био да припреми кампању која би окончала „проблем границе“ након неуспеха плана Адолфа Алсине (његовог претходника). Бројне староседелачке групе браниле су своје традиционалне територије и често нападале неаутохтона погранична насеља, узимајући коње и стоку, и заробљавајући жене и децу, које су поробљене или нуђене као невесте ратницима. Рокин приступ поступању са индијанским заједницама пампа, међутим, био је потпуно другачији од Алсининог, који је наредио изградњу јарка и одбрамбене линије малих тврђава широм провинције Буенос Ајрес. Рока није видео други начин да оконча нападе староседелаца (малонес) осим стављања под ефикасну владину контролу целокупне земље до Рио Негра у кампањи (познатој као Освајање пустиње) која би „уништила, покорила или протерала“ Индијанце који су тамо живели. „Започео је кампању против Ранкелеса“, што је на крају резултирало „преносом 35% националне територије од Индијанаца до локалних каудиљоса. Ово освајање земље би такође ојачало стратешки положај Аргентине против Чилеа. Осмислио је „пипкасти” потез, са таласима од 6.000 коњичких јединица које су координирано кренуле из Мендозе, Кордобе, Санта Феа и Буенос Ајреса у јулу 1878. и априлу 1879. године, са званичним бројем жртава од скоро 1.313 убијених Индијанаца и 15.000 заробљених, и приписује му се ослобађање неколико стотина европских талаца.

Прво председништво (1880–1886) 180п|лево|Рока са председничким оркестром у свом првом мандату (1880–86) Средином 1879. године, након Алсинине смрти, Рока је постао најпрестижнији лидер Националне аутономне странке, а за кандидата га је предложио гувернер Кордобе Мигел Селман, а у Буенос Ајресу лекар Едуардо Вајлд; брзо је добио подршку већине аргентинских државних гувернера. Избори за председника одржани су 11. априла и донели су убедљиву победу бирача Роке, осим у Буенос Ајресу и Коријентесу. Изборни колеџ се састао 13. јуна и изабрао председника, генерала Року, и потпредседника Франсиска Бернабеа Мадера. Али у Буенос Ајресу се спремала револуција против Рокиног тријумфа. Четири дана касније почеле су борбе, које су се завршиле 25. јуна споразумом између покрајине и нације; револуција из 1880. године коштала је 3.000 мртвих. Непосредно пре председничке инаугурације Роке, Конгрес је усвојио федерализацију Буенос Ајреса. Под његовим мандатом донети су такозвани „лаицистички закони“ (Leyes Laicas), којима је национализован низ функција које су раније биле под контролом Цркве. Такође је створио такозвани Registro Civil, индекс свих рођења, смрти и бракова. Председник Рока је такође учинио основно образовање бесплатним национализацијом образовних институција којима је управљала Црква. То је довело до прекида односа са Ватиканом. Рока је председавао ером брзог економског развоја подстакнутог великом европском имиграцијом, изградњом железница и процватом пољопривредног извоза. У мају 1886. године Рока је био предмет неуспелог покушаја атентата.

Континуирано политичко ангажовање Сам Рока је предложио Хуареза Селмана за свог наследника, који му је био зет. Међутим, Селман се дистанцирао од Роке. Селманову владу је на крају окаљала криза Баринга и оптужбе за корупцију.

Рока није учествовао у покушају револуције 1890. године против Селмана, коју су покренули Леандро Н. Алем и Бартоломе Митре (Унион Цивика, касније Унион Цивика Радикал). Међутим, био је задовољан слабошћу Мигела Хуареза Селмана.

Након свог првог председништва, Рока је остао политички важан, поставши сенатор и министар унутрашњих послова под Карлосом Пелегринијем. Након што је председник Луис Саенс Пења поднео оставку у јануару 1895. године, Хосе Еваристо Урибуру је преузео председништво, када је Рока био председник Сената. Због тога је Рока поново преузео дужност председника између 28. октобра 1895. и 8. фебруара 1896. године, када је Урибуру био болестан.

Друго председништво (1898–1904) 150п|десно|Рока током свог другог председничког мандата Средином 1897. године, странка Партидо Аутономиста Национална партија (Partido Autonomista Nacional) поново је предложила Року за председничког кандидата. Без противљења, могао је да започне други редовни мандат 12. октобра 1898. Током његовог другог председништва, усвојен је Закон о пребивалишту (шпански: Ley de Residencia), који је омогућио протеривање неких од аргентинских синдикалних лидера, који су били анархисти и социјалисти који нису држављани, а сматрани су опасним за Аргентину.

Током овог председништва, војна служба је уведена 1901. године, а гранични спор са Чилеом је решен 1902. године потписивањем Мајских пактова и подизањем Христа Спаситеља са Анда, уз значајну помоћ Анхеле де Оливеире Сезар де Косте, сестре његове љубавнице Гиљермине Оливеире Сезар.Луис Драго, Рокин министар спољних послова, артикулисао је Драгову доктрину из 1902. године, тврдећи да стране силе не могу наплаћивати јавне дугове од суверених америчких држава оружаном силом или окупацијом територије. Спољни дуг Аргентине се повећао у овом периоду, иако се економски раст наставио. Рока није био у стању да настави своју политичку доминацију, нити је могао да именује свог наследника. Рокин други мандат је завршен 1904. године и сматра се мање успешним од његовог првог.

Касније године 150п|десно|Гробница Роке на гробљу Рецолета, Буенос Ајрес Године 1912. Рока је именовао за специјалног амбасадора Аргентине у Бразилу од стране председника Рокеа Саенза Пења. Рока се вратио у Аргентину 1914. и умро у Буенос Ајресу 19. октобра 1914. Сахрањен је на гробљу Ла Реколета у Буенос Ајресу.

Његов син Хулио Аргентино Рока млађи постао је потпредседник Аргентине од 1932. до 1938. године.

Наслеђе мини|лево|Споменик Хулију Аргентину Роки у Буенос Ајресу Рокина мисао је повезана са идејом Хуана Баутисте Албердија око идеје „могуће републике“: републиканске владе, са широким грађанским и економским слободама, али са вршењем политичког живота ограниченим на владајуће елите. Могућа република би уступила место правој републици, потпуно демократског карактера. Идеал могуће републике, са својом политички конзервативном линијом, био је један од извора политичког сукоба који је довео до појаве разних опозиција, чак и од самих чланова Генерације '80.

Током двадесетог века, Рока је био препознат као један од државника који су поставили темеље модерне аргентинске републике. Као такав, Рока је почаствован одређивањем градова, департмана, језера, улица, авенија, тргова, споменика, паркова, школа и железничких пруга широм земље. Примери укључују град Генерал Рока у провинцији Рио Негро, град Президенсија Рока у провинцији Чако; град Президенсе Рока у провинцији Санта Фе; Колонија Рока у провинцији Ентре Риос; Генерални одсек Рока у провинцији Кордоба. У Буенос Ајресу, главна саобраћајница и железничка пруга су назване по њему, а коњичка статуа му је подигнута 1941. године.

Последњих година, све је више поновног вредновања Рокиног места у аргентинској историји, посебно његовог учешћа у Освајању пустиње. Неке групе тврде да је починио геноцид над староседеоцима Аргентинаца.Rory Carroll, “Argentinian founding father recast as genocidal murderer”, The Guardian, 13 January 2011. http://www.artinsociety.com Они који сматрају Року геноцидним предложили су уклањање имена Рока са места и подручја којима је почаствован.

Референце

Литература

Категорија:Рођени 1843. Категорија:Умрли 1914. Категорија:Председници Аргентине