Џон Џејмс Рикард Маклауд (6. септембар 1876 – 16. март 1935), био је шкотски биохемичар и физиолог . Своју каријеру посветио је разним темама из физиологије и биохемије, али га је пре свега занимао метаболизам угљених хидрата . Познат је по својој улози у открићу и изолацији инсулина током свог мандата као предавача на Универзитету у Торонту , за шта су он и Фредерик Бантинг добили Нобелову награду за физиологију или медицину 1923. године . Додела награде Маклауду била је контроверзна у то време, јер је, према Бантинговој верзији догађаја, Маклаудова улога у открићу била занемарљива. Тек деценијама након догађаја, независна рецензија је признала далеко већу улогу него што му је у почетку приписивано.
Биографија Маклауд је рођен у Клунију , близу Данкелда у Пертширу . Убрзо након рођења, његов отац Роберт Маклауд, свештеник Слободне цркве , пребачен је у Абердин , где је Џон похађао Абердинску гимназију и уписао се на студије медицине на Универзитету у Абердину . На Универзитету у Абердину, један од Маклаудових главних учитеља био је млади професор Џон Александар МакВилијам . Дипломирао је медицину са почастима 1898. године, а затим је провео годину дана студирајући биохемију на Универзитету у Лајпцигу , у Немачкој, захваљујући путујућој стипендији. Постао је демонстратор на Медицинском факултету Лондонске болнице , где је 1902. године именован за предавача биохемије. Исте године, докторирао је јавно здравље на Универзитету у Кембриџу . Отприлике у то време објавио је свој први истраживачки чланак, рад о садржају фосфора у мишићима. Године 1903, Маклеод је постао предавач физиологије на Универзитету Вестерн Резерв у Кливленду , Охајо, где је остао 15 година. То је био период када је развио интересовање за метаболизам угљених хидрата које ће трајати до краја његове каријере.
Године 1910, одржао је предавање о различитим облицима експерименталног дијабетеса и њиховом значају за дијабетес мелитус на заједничком састанку секције за фармакологију и терапију и секције за патологију и физиологију Америчког лекарског удружења .
Године 1916, био је професор физиологије на Универзитету Макгил у Монтреалу , Канада. Након Првог светског рата , наставио је да предаје физиологију на Универзитету у Торонту , где је постао директор физиолошке лабораторије и помоћник декана медицинског факултета. Истраживао је разне теме из физиологије и биохемије, међу којима су били хемизам Mycobacterium tuberculosis , електрошокови , метаболизам креатинина и циркулација крви у мозгу.
Године 1905. заинтересовао се за метаболизам угљених хидрата и дијабетес , објавивши од тада низ научних радова и неколико монографија на ту тему. Поред тога, Маклеод је био популаран предавач и утицајан доприносилац развоју шестогодишњег курса медицине на Универзитету у Торонту.
Фредерик Бантинг и откриће инсулина Крајем 1920. године, Маклауду је пришао Фредерик Бантинг, млади канадски лекар који је имао идеју да излечи дијабетес користећи екстракт панкреаса чије је функционисање било поремећено. Маклауд није био одушевљен, јер је (за разлику од Бантинга) знао за неуспешне експерименте у овом правцу које су спроводили други истраживачи. Сматрао је вероватнијим да нервни систем има кључну улогу у регулисању концентрације глукозе у крви . Иако Бантинг практично није имао искуства у физиологији, успео је да убеди Маклауда да му позајми лабораторијски простор током одмора у Шкотској тог лета. Поред лабораторије, Маклауд је обезбедио експерименталне животиње и свог студента Чарлса Беста , који је радио као демонстратор. Маклауд је такође саветовао о планирању пројекта и коришћењу аналитичких техника, и помагао је при операцији првог пса. Док је Маклауд био одсутан, Бантинг и Бест су постигли пробој: изоловали су унутрашњи секрет панкреаса и успели да смање ниво шећера у крви другог пса, чији је панкреас хируршки уклоњен. мини|лево|Фредерик Бантинг и Чарлс Бест По повратку, Маклауд је био изненађен и изразио је сумњу у резултате. Бантинг је то схватио као напад на његов интегритет. Жестоко су се свађали, али Бантинг је коначно прихватио Маклаудово упутство да су потребни даљи експерименти, па је чак убедио Маклауда да обезбеди боље услове рада и да њему и Бесту да плату. Даљи експерименти су били успешни и њих тројица су почели да презентују свој рад на састанцима. Маклауд је био много бољи говорник, а Бантинг је почео да верује да жели да преузме све заслуге. То је било показано презентацијом Америчком физиолошком друштву на Јејлу у децембру 1921. године , која је узела данак Бантинговим живцима због „престижа публике“ због чега се укочио, а као резултат тога „публика је била веома критична према представљеним налазима“. Маклауд, који је био „очајан да отме победу из чељусти пораза“, умешао се и завршио презентацију. Са Бантинговог становишта, „ово је био дрзак ударац од стране Маклеода да му одузме заслуге за откриће инсулина – и да би се утрљала со на рану, то је урађено пред најистакнутијим лекарима у тој области“.
Њихово откриће је први пут објављено у фебруарском издању часописа „The Journal of Laboratory and Clinical Medicine“ из 1922. године . Маклеод је одбио коауторство јер је сматрао да је то рад Бантинга и Беста. Упркос њиховом успеху, остало је питање како добити довољно екстракта панкреаса за наставак експеримената. Заједно, тројица истраживача су развили екстракцију алкохолом, која се показала далеко ефикаснијом од других метода. Ово је убедило Маклеода да целу лабораторију преусмери на истраживање инсулина и да ангажује биохемичара Џејмса Колипа да помогне у пречишћавању екстракта.
Прво клиничко испитивање на људима било је неуспешно. Бантинг није био довољно квалификован за учешће и осећао се по страни. До зиме 1922. године, био је сигуран да све Маклеодове колеге кују заверу против њега. Било је пријављеног физичког сукоба између Бантинга и Колипа, јер је Бантинг Колипов продор у пречишћавању алкохола видео као претњу, док је Колип оклевао да подели детаље. Колип је претио да ће отићи због напете атмосфере, али охрабрење других који су видели потенцијал њиховог истраживања спречило је ескалацију сукоба. У јануару 1922. године, тим је извео прво успешно клиничко испитивање на 13-годишњем Леонарду Томпсону , а убрзо су га следили и други.
Иако су сви чланови тима наведени као коаутори својих публикација, Бантинг се и даље осећао запостављеним, јер је Маклеод преузео координацију клиничких испитивања и набавку већих количина екстракта. Маклеодово излагање на састанку Удружења америчких лекара у Вашингтону, 3. маја 1922. године, доживело је овације публике, али су Бантинг и Бест одбили да учествују у протесту. У то време, демонстрације ефикасности методе изазвале су огромно интересовање јавности, јер је ефекат на пацијенте, посебно децу, која су до тада била осуђена на смрт, изгледао готово чудесно. Фармацеутска компанија Eli Lilly & Co. преузела је масовну производњу, али без ексклузивне лиценце, јер је патент пренет на Савет за медицинска истраживања како би се спречила експлоатација.
Лета 1923. године, Маклауд је наставио друга истраживања. Заинтересовао се за телеостне рибе , које имају одвојене регионе острваца и ацинарног ткива у панкреасу. Радећи у Морској биолошкој станици у Сент Ендрусу, Њу Бранзвик , правио је екстракте из сваког од тих делова засебно и доказао да инсулин потиче из острвског, а не из ацинарног ткива панкреаса. У међувремену, Бантинг је остао у Торонту и односи су се убрзо поново погоршали због супротстављених извештаја у штампи. Бантинг је на крају почео да тврди да он заслужује све заслуге и да га је Маклауд само ометао све време и да није дао никакав допринос осим што је оставио кључеве од лабораторије када је отишао на одмор. Маклауд је написао извештај о открићу 1922. године како би објаснио своју страну приче, али се иначе уздржао од активног учешћа у контроверзама око заслуга. Бантинг га је страствено мрзео и њих двојица више никада нису разговарали. Када је Маклауд напустио Универзитет у Торонту 1928. године, Бантинг је гајио такво непријатељство да је одбио да присуствује опроштајној вечери за Маклауда.
Касније године мини|десно|Гроб Маклауда и његове супруге на гробљу у Абердину Маклеод се вратио у Шкотску 1928. године да би постао редовни професор физиологије на Универзитету у Абердину (наследник свог бившег учитеља, Џона Александра Маквилијама , који је отишао у пензију 1927. године), а касније и декан Медицинског факултета Универзитета у Абердину. Између 1929. и 1933. године био је и члан Савета за медицинска истраживања.
Маклеод није наставио да ради на инсулину, али је остао активан као истраживач, предавач и аутор. Његов последњи значајан допринос био је доказ да централни нервни систем заиста има важну улогу у одржавању равнотеже метаболизма угљених хидрата, као што је била и његова оригинална хипотеза. Његова теорија о конверзији масти у угљене хидрате остала је недоказана, упркос томе што је пружио неколико индиректних доказа. Слободно време је посвећивао голфу, вожњи мотоцикла и сликању.
Оженио се Мери Вотсон Мекволтер (1876–1940) 1903. године, али никада нису имали деце. Умро је 1935. године у Абердину након неколико година патње од артритиса, упркос чему је остао активан скоро до смрти. Године 1933. држао је предавања по САД, а 1934. објавио је 7. издање своје књиге „ Физиологија и биохемија у модерној медицини“ .
Дела Маклеод је био плодан писац. Његов први академски чланак био је рад о садржају фосфора у мишићима објављен 1899. године. Током своје каријере био је аутор или коаутор преко 200 радова и једанаест књига. Међу њима су:
Практична физиологија (1903) Недавни напредак у физиологији (са Леонардом Е. Хилом , 1905) Дијабетес: његова патолошка физиологија (1913) Физиологија за студенте стоматологије (са Р. Г. Пирсом, 1915) Физиологија и биохемија у модерној медицини (1. издање 1918) Инсулин и његова употреба код дијабетеса (са В. Р. Кембелом, 1925) Метаболизам угљених хидрата и инсулин (1926) Гориво живота: Експерименталне студије на нормалним и дијабетичким животињама (1928)
Награде и почасти мини|десно|Статуа Маклауда у парку Дати , Абердин Џон Меклауд је био истакнути физиолог чак и пре открића инсулина. Изабран је за члана Краљевског друштва Канаде 1919. године и за председника Америчког физиолошког друштва 1921. године . Године 1923, Меклауду је додељена Камеронова награда за терапију Универзитета у Единбургу . Међу признањима која је добио после 1923. године била су чланства у Краљевском друштву и Краљевском друштву Единбурга , дописно чланство Немачке академије наука Леополдина и почасно чланство у Региа Академија Медика .
Након Бантингове смрти у авионској несрећи 1941. године, Бест је, уз помоћ својих пријатеља, наставио да шири Бантингов извештај о открићу и покушао је да „избрише“ Маклеода и Колипа из историјских књига. Тек 1950. године направљена је прва независна ревизија свих страна приче, а у њој су призната сва четверо чланова тима. Међутим, јавна слика о Маклеоду остала је нарушена деценијама након тога. Телевизијска драма ITV-а из 1976. године, „Комете међу звездама“ , са Ралфом Ричардсоном у улози Маклеода, приказала га је као мрачног и одбојног. Друга драматизација открића, „Слава довољна за све “ (1988), коначно га је објективније приказала. До тада је било општеприхваћено да је Бантингова и Бестова прича искривљена, пошто је више документације било јавно доступно, што је омогућило прецизну реконструкцију догађаја. До Бестове смрти, ову документацију је више од 50 година држао у тајности Универзитет у Торонту, чија је администрација желела да избегне подстицање контроверзе.
Маклаудов углед у Канади је деценијама остао под утицајем приче Бантинга и Беста, тако да Маклауд тамо није био цењен. Његов допринос науци сада препознаје шира јавност, чак и у Канади. Аудиторијум Медицинског истраживачког центра Универзитета у Торонту именован је у његову част, као и награда Diabetes UK за пацијенте који преживе 70 година са дијабетесом. Године 2012, примљен је у Канадску медицинску кућу славних .