thumb|upright=1|Рукопис дела De officiis из 15. века са илустрацијом Ђованија Рикарда ди Нана (детаљ) De officiis (срп. О дужностима или О праведном поступању) филозофско је позно дело Марка Тулија Цицерона. Написано је 44. године п. н. е. и представља једно од стандардних дела античке етике. У њему се сажето обрађују дужности свакодневног живота, а посебно дужности државника.
Термином officium Цицерон је превео грчки израз (kathēkon), што значи „оно што некоме припада” и у техничком смислу „дужност”. Дело De officiis написано је у форми писма Цицероновом сину Марку и није састављено у дијалошкој форми као многи други Цицеронови филозофски списи. Дело се састоји од три књиге: прва обрађује часно понашање, друга дужности корисне за човека, а трећа наводи ситуације у којима оне могу доћи у међусобни сукоб. У првој и трећој књизи Цицерон се позива и на четири кардиналне врлине и учење о оикеиозису, које је важан део стоичке етике и представља главну основу за Цицерона. Он се посебно позива на Панетија са Родоса и његово главно дело О дужностима (perí toū kathēkontos)., али користи и друге античке филозофе попут Посејдонија и Платона.
Историја настанка Дело је настало у јесен или зиму 44. године п. н. е, након смрти Гаја Јулије Цезара. Цицерон је у свом првом филипијском говору оштро критиковао Марка Антонија, посебно због његове намере да наследи Цезара као император. Након тога, Цицерон је морао да побегне из Рима на своје сеоско имање. Повучен тамо, радио је на делима Laelius de amicitia (Лелије о пријатељству) и De officiis.
Адресат дела, његов син Марко, током настанка списа De officiis студирао је филозофију годину дана у Атини код перипатетичара Кратипа.De officiis I, 1. За разлику од свог оца, наводно није био веома вредан, већ је уживао у животу уместо да продубљује своје студије о политици и филозофији. Цицерон то наводно није одобравао.Уп. Egon Gottwein: Коментар. Према делу De officiis, иако је син имао „више него довољно прописа (од Кратипа)”De officiis I, 1., Цицерон је желео да му да неколико поука. Његов циљ није био да представи стоичку идеалну слику учења о дужностима, већ да пружи практична упутства кроз бројне примере.Уп. Gottwein.
De officiis у неким деловима алудира на политичку ситуацију у време настанка. На почетку треће књигеDe officiis III, 1–6. Цицерон такође опширно говори о свом повлачењу, које га је навело на писање филозофских дела.De officiis III, 5. Он пореди своје повлачење са повлачењем Сципиона Африканца, који је тврдио да „никада није био мање беспослен него када је био беспослен, и мање усамљен него када је био сам”.De officiis III, 1; Цицерон помиње Марка Порција Катона као онога ко је пренео овај цитат. Његово повлачење је, међутим, било добровољно; Сципион се повремено повлачио „у самоћу као у луку”De officiis III, 2.; Цицерону је, пак, због политичке ситуације била ускраћена могућност да се врати у јавни живот.
Садржај
Прва књига Цицерон препоручује свом истоименом сину, који се у Атини посвећује филозофским студијама, да — као и сам отац — и у Грчкој не запостави бављење латинским језиком. У ту сврху му шаље ове књиге, које се у својој тенденцији не разликују превише од онога што син учи код Кратипа (1–2). Ниједан Грк није стекао исту славу у јавном говору и филозофском излагању, осим можда Деметрија из Фалерона. Ипак, велики филозофи и говорници класичног доба могли су то постићи да су само хтели (3–4).
Шта је часно, односно шта доноси срамоту, тема је заједничка свим филозофима. Ипак, све школе не могу смислено да уграде појам дужности у свој теоријски систем. У овим књигама Цицерон жели да се оријентише према стоицима, али задржава право на избор и сопствени суд (5–6). У првој дихотомији Цицерон најављује да ће истражити појам дужности у два аспекта: прво у вези са највишим добром, а затим у погледу примене појма у прописима и животним правилима (7). У даљем одређивању појмова он идентификује грчко са rectum, апсолутном дужношћу, а затим брани употребу речи officium за грчко , просечну дужност која се може рационално образложити (8).
Панетије је утврдио троструко разматрање које претходи свакој намераваној радњи: Да ли је она часна или не? Да ли је корисна или не? Постоји ли сукоб између часности и користи?
Цицерон жели да се у распореду свог излагања руководи тиме, али и да настави своје истраживање даље (9–10): У ком степену је она часна? У ком степену је корисна?
Уз основне функције сваког живота, самоодржање и размножавање, код човека долази и свест о прошлости и будућности. Овај разум код њега изазива жељу за животом у људском друштву. Такође специфично људски је интерес за истину, који у њему буди истраживачки дух и нагони човека да тежи независности (11–13). Опажање лепих и хармонично уређених ствари буди у човеку жељу да исту хармонију реализује и у својим мислима и делима. Од свега тога саставља се оно што је часно, а што се увек може свести на једну од четири врлине (касније назване кардиналне врлине), које ће сада бити појединачно испитане:
Мудрост (prudentia, одл. 18–19) Исправна моћ расуђивања захтева пажњу и време. Не треба трошити превише труда на тешко разумљиве, компликоване и притом животно небитне ствари. У интересу што практичнијег учења о дужностима, Цицерон овој врлини посвећује врло мало простора: „Допустити да нас интерес за истину одвуче од вршења дела, противи се дужности. Јер сва слава врлине почива на делању.” (I, 19)
Правда (iustitia, одл. 20–60) Цицерон сада разматра уско повезане врлине правде и дарежљивости, које имају заједничко порекло у захтевима ближњих према појединцу. Не нашкодити никоме без нужде спада у најважније принципе правде (20–23). Главни мотиви оних који другима наносе неправду су страх, похлепа и властољубље. При процени треба разликовати да ли су страст или прорачун изазвали неправду (24–27). Из настојања да се не чине неправде, често, међутим, настаје други облик неправде, када се повлачењем из сукоба занемарује залагање за оне којима је потребна заштита (28–30). Иако је поузданост елементарна црта правде (23), ствари које су саме по себи праведне могу прекршити принцип правде ако би, на пример, испуњење обећања штетило ономе коме је дато услед промењених околности. И злонамерно дословно тумачење текста закона или уговора треба сматрати преваром (31–33). Правду треба чувати и у ратним сукобима; насиље је оправдано само докле год разговор није могућ. Римске војсковође могле су се подичити тиме што су поражене противнике примале у посебан заштитнички однос. Уопште, ратовање захтева педантно поштовање прописа фецијалног права да би било оправдано (34–36). Начелно је пожељна што већа благост. За разлику од борби за опстанак народа, ратови који се воде само ради моћи и утицаја не смеју се водити превише огорчено. Ту има места и за поступке великодушности и верности чак и према непријатељу (37–40). Правду треба вежбати и према најслабијима, робовима. Лицемерје је још горе од сировог насиља (40). И доброчинство, односно дарежљивост, код Цицерона спада под надређени појам правде. Доброчинство, наиме, такође не сме ни за кога бити повезано са штетом и мора посебно водити рачуна о томе да свакоме пружи оно што му припада. Колико је погубно узимати једном да би се према другом могло испасти великодушан, показују примери Суле и Цезара (42–43). Ко је добротворан преко својих могућности, расипа добра која припадају његовим рођацима. Мотив за ово је најчешће сујета (44). При чињењу доброчинстава треба водити рачуна о заслугама примаоца. Притом, мерило према ближњима не сме бити постављено превисоко. Скроман наступ већ треба сматрати позитивним знаком. Такође треба узети у обзир постојаност показане наклоности (45–47). Примљена доброчинства морају се богато узвратити. При томе треба узети у обзир и околности и потребу (48–49). Ради оријентације о слојевитости друштвене стварности, Цицерон разврстава животне сфере људи према њиховој блискости. Човек се првенствено језиком и разумом разликује од животиње и тиме је повезан са свим људима. Он са њима заједнички користи дарове природе. Како се притом помаже другоме, а да се самом себи не нанесе штета, може се разјаснити сликом паљења ватре (50–52). Све уже везе међу људима настају кроз заједничку етничку припадност и језик, кроз политичко удруживање и кроз сродство. Породице су у неку руку ћелије грађанства, потомци из споредних линија одговарају колонијама градова. Заједништво у култу доприноси јачању заједнице (53–55). Најчвршћа веза међу људима настаје у пријатељству добрих људи (viri boni), који се због сличног карактера повезују ради постизања заједничких циљева кроз узајамну подршку (55–56). Емоционално најзначајнија заједница је ипак res publica (држава), за коју би свако без оклевања дао свој живот (57). На крају ових разматрања Цицерон наводи хијерархију друштвене стварности. Највиши приоритет имају отаџбина и родитељи, затим деца и штићеници. Обликовање заједничког живота у савету и делу има своје место у пријатељствима (58). Мерило свих услуга које се могу учинити другима јесте потреба и индивидуална ситуација примаоца. Сва ова правила не желе да остану теорија, већ да се практично примене (59–60).
Храброст и Величина душе (fortitudo и magnanimitas, одл. 61–92) Овој кардиналној врлини посебно треба да теже они људи који преузимају водеће позиције у држави. Цицерон је дефинише као „врлину која се бори за правду”, али која може постати и опасна, наиме онда када наступа без правде. У овом поглављу он себе представља као идеалног државника који повезује правду и величину душе. У Цезару види додуше vir magnanimus (човека велике душе), који међутим без правде води државу као звер (belua). На крају сумира задатке за државника и филозофа.
Умереност (temperantia/moderatio, одл. 93–151) Цицерон ову врлину схвата као унутрашњу хармонију душе. Она је суштински повезана са природом човека (али не и богова и мудраца). Њој посебно (али и свим другим врлинама) припада оно што је прилично (decorum), што треба да обуздава људске пожуде и нагоне. У ову категорију код Цицерона спада учење о персонама (улогама). Оно се састоји од следеће четири улоге/personae: опште улоге, одређене за сваког човека кроз decorum улоге природе појединца улоге одређене избором позива улоге личности која је хармонично усклађена са околином. Закључно, као резиме, Цицерон примећује да су дужности према заједници важније од оних према појединцу и да хармонична, праведна личност мора бити у првом плану.
Друга књига У овој знатно краћој књизи (89 одломака) Цицерон обрађује питање онога што је корисно за човека. У предговору (prooemium) он начелно разматра питање користи и правда свој филозофски став према томе, да у овом делу обрађује само ситуације које му се чине вероватним.Наводно су образовани људи пребацивали Цицерону да није довољно доследан, на шта је он одговорио да је све што му се чини „вероватним” вредно његове обраде. (De officiis II, 7f.).
Након тога примећује да су корист и част раздвојиви само теоријски, али не и практично, јер према стоичком идеалу све што је часно јесте и корисно, и обрнуто.
Цицерон затим утврђује, између осталог, да су готово сва људска достигнућа незамислива без помоћи других људи. Стога је неопходно придобити их за своје идеје. Остатак књиге сада углавном обрађује могућности за стицање симпатија ближњих, при чему је Цицерон мишљења да је страх непогодно средство за то. Као пример за то прво наводи грчку тираниду, али као актуелнији пример наводи и Рим. Као римске тиранине означава Луција Корнелија Сулу и Гаја Јулија Цезара.
У наредним одломцима обрађује се корисност славе. Прво Цицерон објашњава како се она може стећи, наиме доброчинствима, поузданошћу, као и дивљењем према изванредној врлини. У наставку наводи правду као предуслов за славу; он полази од ове највише врлине.