је врста агаричних печурака из породицe миценаце (Mycenaceae). Први пут описана 1860. године, ова печурка се налази у суптропској Азији, укључујући Индију, Јапан, Тајван, Полинезију, Индонезију и Шри Ланку, у Аустралији и Бразилу. Плодна тела (печурке) имају бледо смеђесиве лепљиве шешире пречника до 30 мм, на дршкама дужине 6-30 мм и дебљине до једног милиметра. Печурке су биолуминисцентне и емитују бледозелено светло. Плодоношење се јавља у шумама на палим дрвеним остацима као што су мртве гране, гранчице и трупци. Печурку је могуће узгајати и подстакнути на плодност у лабораторијским условима, а истраживани су услови узгоја који утичу на биолуминесценцију.

Таксономија Врста је први пут научно описана од стране Мајлса Берклија и Мозеса Ешлија Кертиса 1860. године као агарикус хлорофос (Agaricus chlorophos). Првобитни примерци су прикупљени са Бонинских острва од стране америчког ботаничара Чарлса Рајта у октобру 1854. године у оквиру Експедиције за истраживање и картографију Северног Пацифика из периода 1853-56. Врста је 1887. пребачена у род мицена (Mycena) од стране Пијера Андреа Сакарда. Јапански миколози Сеија Ито и Санши Имаи проучавали су и истраживања су показала да је агарикус цијанофос (Agaricus cyanophos) иста врста као м. хлорофос, упркос мањим морфолошким разликама. У Јапану је позната као "Јако-таке" (yаkoh-take) или ноћна светлећа печурка, а на Бонинским острвима као "Грин Пепе" (Green Pepe).

Опис Мицена хлорофос је биолуминисцентна печурка која природно расте у суптропским шумама Азије и Аустралије. Ова врста позната је по томе што њене шещире и листићи у мраку емитују бледозелену светлост. Плодна тела су мала, са лепљивим сивкастим шеширом и танком, провидном дршком. Најчешће расте на трулом дрвету, гранама и петељкама палми, формирајући мање групе гљива. Због свог необичног сјаја и ограничене распрострањености, сматра се једном од најупечатљивијих биолуминисцентних гљива на свету.

Макроскопске карактеристике Kлобук је у почетку конвексан, али с временом постаје раван и може добити благо удубљење у средини; пречник достиже до 30 мм. Површина клобука је бледо браонсива, благо лепљива, са радијалним браздама и понекад пукотинама на ивици које образују ситне заобљене зубце. Стабљика је бела, шупља и провидна, танка 0,3-1 мм, дуга 6-30 мм, са ситним длачицама, а основа јој може бити у облку диска или благо задебљана. Ламеле (листићи) су танке, бројне, слободне или уско прикачене за стабљику, у почетку беле, потом сивкасте; листићи имају светле, микарске ивице. И клобук и ламеле су биоломинисцентни, и емитују бледозелену светлост, док стабљика и мицелиј (корен) само слабо светле или уопште не светле.

Микроскопске карактеристике Споре гљиве су беле, глатке и елипсоидног облика, а базидије носе по четири споре. Парафизе су помоћне ћелије које се налазе између базидија и дају подршку структури ламела. Хеилоцистидије се налазе на ивицама ламела и имају издужени врх или кратку „ножицу“, док пилеоцистидије покривају површину клобука и имају ситне израстке. Каулоцистидије се налазе на стабљици и глатке су, понекад веома дуге. У свим хифама присутне су кламп везе које повезују нитасте ћелије и помажу при деоби.

Сличне врсте Постоје две друге биолуминесцентне врсте из секције ексорнате (Exornatae) рода мицена које личе на м. хлорофос. Мицена дискобазис (Mycena discobasis) има блеђе шешире и веће споре димензија 9,9 x 6,7 μм. На ивицама листића (cheilocystidia), м. дискобазис нема кратке израслине које има м. хлорофос. Мицена маргарита (Mycena margarita) има мање споре (просечно 6,9 x 4,4 μм) и мање листиће. Такође, м. маргарита има различите кламп везе, које формирају петље, што се разликује од м. хлорофос. Ови микроскопски детаљи помажу научницима да разликују врсте које иначе изгледају слично голим оком.

Станиште и распрострањеностможе Плодна тела мицена хлорофос расту у шумама на трулим гранама, гранчицама и кори дрвећа. На јапанским острвима Хачиџо и Бонин, најчешће се јављају на трулим петељкама (танким стабљикама које држе листове) палме пхонекс робељени (Phoenix roebelenii). Гљива захтева одговарајућу влажност да би формирала плодна тела; ако има превише кише, млада плодна тела се деформишу, а ако је суво, шешири се искривљују и пуцају. Врста је пронађена у Јапану, Тајвану, Полинезији, Јави, Шри Ланки, Аустралији и Бразилу, али у Јапану постаје ређа јер њена природна станишта смањују. М. хлорофос је била приказана и на сету поштанских маркица из Самое 1985. године.

Биолуминесценција Мицена хлорофос је мала печурка која плодоноси само у ограниченој сезони и на малом подручју. Због тога су истраживачи проучавали услове за вештачко узгајање у лабораторији, како би добили више материјала за проучавање биолуминесценције и очување врсте. Оптимална температура за раст мицелијума је 27 °C, а за формирање младих плодних тела 21 °C, што одговара субтропској клими у којој врста природно живи. Најјача светлост јавља се на 27 °C, око 25-39 сати након формирања плодног тела, док на 21 °C светлост траје око три дана и не може се видети голим оком после 72 сата. Биохемијска истраживања показала су да транс-п-хидроксициномска киселина у шеширу гљиве делује као кључни активатор биолуминесцентне реакције.

Референце

Литература

Категорија:Agaricales