Артур Корнберг (; Њујорк Сити, САД 3. март 1918 – Пало Алто , Калифорнија, САД 26. октобар 2007) био је амерички биохемичар који је 1959. године освојио Нобелову награду за физиологију или медицину за откриће „механизама у биолошкој синтези рибонуклеинске киселине и дезоксирибонуклеинске киселине “ заједно са шпанским биохемичарем и лекаром Севером Очоом са Универзитета у Њујорку. Такође је добио награду Пол-Луис за ензимску хемију од Америчког хемијског друштва 1951. године, диплому ЛХД од Универзитета Јешива 1962. године и Националну медаљу за науку 1979. године. Године 1991, Корнберг је добио награду Златна плоча Америчке академије за достигнућа и награду Фондације Герднер 1995. године.
Корнбергова примарна истраживачка интересовања била су у биохемији, посебно хемији ензима, синтези дезоксирибонуклеинских киселина (репликацији ДНК) и проучавању нуклеинских киселина које контролишу наслеђивање код животиња, биљака, бактерија и вируса.
Рани живот и образовање Корнберг је рођен у Њујорку, син јеврејских родитеља Јозефа и Лене (рођене Кац) Корнберг, који су емигрирали у Њујорк из аустријске Галиције (сада део Пољске )1900. године пре него што су се венчали. Његов деда по оцу је променио презиме из Квелер (такође се пише Квелер) како би избегао регрутацију преузевши идентитет некога ко је већ одслужио војни рок. Јозеф се оженио Леном 1904. године. Јозеф је радио као оператер машине за шивење у радионицама на Доњем Ист Сајду, на Менхетну, скоро 30 година, а када му је здравље напустило, отворио је малу продавницу гвожђарије у Бруклину, где је Артур помагао купцима са девет година. Јозеф је говорио најмање шест језика иако није имао формално образовање.
Артур Корнберг се прво школовао у средњој школи Абрахам Линколн. "Arthur Kornberg (M59), Jerome Karle (C85), and Paul Berg (C80) all went to the Abraham Lincoln High School in Brooklyn.", а затим на Градском колеџу у Њујорку. Дипломирао је 1937. године, а затим је докторирао медицину на Универзитету у Рочестеру 1941. године. Корнберг је имао благо повишен ниво билирубина у крви - жутицу због наследног генетског стања познатог као Гилбертов синдром - и, док је био на медицинском факултету, спровео је анкету међу колегама студентима како би открио колико је ово стање често. Резултати су објављени у Корнберговом првом истраживачком раду 1942. године.
Корнбергова пракса је била у болници Стронг Меморијал у Рочестеру, Њујорк, од 1941. до 1942. године. Након завршетка медицинске обуке, придружио се оружаним снагама као поручник у Обалској стражи Сједињених Држава, служећи као бродски лекар 1942. године на Карибима. Рола Дајер, директор Националних института за здравље, приметио је његов рад и позвао га да се придружи истраживачком тиму у Лабораторији за исхрану NIH-а. Од 1942. до 1945. године, Корнбергов рад је био храњење пацова специјализованом храном како би се открили нови витамини.
Истраживање и каријера Храњење пацова је био досадан посао, а Корнберг је постао фасциниран ензимима. Прешао је у лабораторију др Севера Очое на Универзитету у Њујорку 1946. године и похађао летње курсеве на Универзитету Колумбија како би попунио празнине у свом знању о органској и физичкој хемији, док је истовремено учио технике пречишћавања ензима на послу. Постао је шеф Одељења за ензиме и метаболизам у NIH од 1947. до 1953. године, радећи на разумевању производње АТП-а из НАД-а и НАДП-а . То је довело до његовог рада на томе како се ДНК гради од једноставнијих молекула.
Док је радио у NIH-у, истраживао је и на Вашингтонском универзитету у Сент Луису (у лабораторији Карла Фердинанда Корија и Герти Корија 1947. године) и на Калифорнијском универзитету у Берклију (у лабораторији Хораса Баркера 1951. године).
Године 1953. постао је професор и шеф катедре за микробиологију на Универзитету Вашингтон у Сент Луису, до 1959. године. Овде је наставио да експериментише са ензимима који су стварали ДНК. Године 1956. изоловао је први ензим који полимеризује ДНК, сада познат као ДНК полимераза I. Ово му је донело избор у Националну академију наука Сједињених Држава 1957. године и Нобелову награду 1959. године.
Године 1960. изабран је у Америчко филозофско друштво, поново је стекао звање доктора права на Сити колеџу и докторат наука на Универзитету у Рочестеру 1962. године. Постао је професор и извршни шеф катедре за биохемију на Универзитету Станфорд 1959. године. У интервјуу из 1997. године, Артур Корнберг (мислећи на Џоша Ледерберга ) је рекао: „Ледерберг је заиста желео да се придружи мом одељењу. Познавао сам га; он је геније, али не би могао да се фокусира и да функционише у малој породичној групи као што је наша, па сам зато био кључан у оснивању одељења за генетику [на Станфорду] чији би председник био.“; click "Kornberg, Arthur"
Корнбергова мајка је умрла од гасне гангрене услед инфекције спорама након рутинске операције жучне кесе 1939. године. Ово је започело његову доживотну фасцинацију спорама, и део својих истраживачких напора посветио је њиховом разумевању док је био на Универзитету у Вашингтону. Од 1962. до 1970.године, усред свог рада на синтези ДНК, Корнберг је половину својих истраживачких напора посветио одређивању како се ДНК складишти у спори, који су механизми репликације укључени и како спора генерише нову ћелију. Ово је била непопуларна, али сложена област науке, и иако је постигнут известан напредак, Корнберг је на крају напустио ово истраживање.
Зграда за медицинска истраживања Артура Корнберга на Универзитетском медицинском центру у Рочестеру названа је у његову част 1999. године.
До своје смрти, Корнберг је одржавао активну истраживачку лабораторију на Станфорду и редовно објављивао научне чланке у часописима. Неколико година фокус његовог истраживања био је метаболизам неорганског полифосфата.
„Корнбергова школа“ биохемије односи се на бројне постдипломце и постдокторске стипендисте Артура Корнберга, тј. његову интелектуалну децу, и приправнике његових приправника, тј. његове интелектуалне унуке. Корнбергова интелектуална деца укључују И. Роберта Лемана, Чарлса К. Ричардсона, Рендија Шекмана, Вилијама Т. Викнера, Џејмса Ротмана, Артура Фаласкија и Кен-ичија Араија.
Књиге . Универзитетске научне књиге, . Cambridge, Massachusetts, . Универзитетске научне књиге, Ензимска синтеза ДНК, Џон Вајли и синови, 1961 . В. Х. Фриман и компанија, Сан Франциско, . В. Х. Фриман и компанија, Сан Франциско, (2. издање) са Тањом А. Бејкер , В. Х. Фриман и компанија, Њујорк, Лични живот Дана 21. новембра 1943. године, Корнберг се оженио Силви Рут Леви , такође познатом биохемичарком. Тесно је сарађивала са Корнберг и значајно је допринела открићу ДНК полимеразе. Према речима њиховог другог сина, Томаса, „шала у породици – и то је била само шала – била је да је, када је објављена награда, рекла 'Опљачкана сам!'“
Артур и Силви Корнберг имали су три сина: Роџера Дејвида Корнберга (1947), Томаса Б. Корнберга (1948) и Кенета Ендруа Корнберга (1950). Роџер је професор структурне биологије на Универзитету Станфорд и добитник Нобелове награде за хемију 2006. године. Томас је открио ДНК полимеразу II и III 1970. године и сада је професор на Универзитету Калифорније у Сан Франциску. Кенет је архитекта специјализован за пројектовање биомедицинских и биотехнолошких лабораторија и зграда.
Артур Корнберг је био ожењен три пута. Његове прве две жене су преминуле пре њега. Силви Корнберг је умрла 1986. године. Артур Корнберг се поново оженио 1988. године, али је његова друга жена, бивша Шарлин Волш Леверинг, умрла 1995. године. У децембру 1998. Артур Корнберг се оженио Керолин Фреј Диксон.
Када је имао осамдесет година, Корнберг је наставио да се бави истраживањем са пуним радним временом на одељењу за биохемију на Станфорду. Умро је 26. октобра 2007. године у болници Станфорд од респираторне инсуфицијенције.
Референце
Категорија:Амерички биохемичари Категорија:Нобеловци за медицину