Расправе о раси и интелигенцији — посебно у вези са тврдњама о разликама у интелигенцији дуж расних линија — појављују се и у популарној науци и у академским истраживањима још од када је уведен савремени концепт расе. Са почетком тестирања коефицијента интелигенције (IQ) почетком 20. века, уочене су разлике у просечном учинку на тестовима између расних група, иако су те разлике варирале и у многим случајевима се временом стално смањивале. Питање додатно компликује чињеница да је савремена наука закључила да је раса друштвено конструисан феномен, а не биолошка стварност, као и да постоје различите супротстављене дефиниције интелигенције. Посебно је спорна ваљаност IQ тестирања као метрике за људску интелигенцију. Данас је научни консензус да генетика не објашњава разлике у резултатима IQ тестова између група, те да су уочене разлике еколошког (срединског) порекла.
Псеудонаучне тврдње о урођеним разликама у интелигенцији између раса играле су централну улогу у историји научног расизма. Први тестови који су показали разлике у IQ резултатима између различитих група становништва у Сједињеним Државама били су тестови регрута Америчке војске у Првом светском рату. Током 1920-их, групе лобиста еугенике тврдиле су да ови резултати показују да су Афроамериканци и одређене имигрантске групе инфериорног интелекта у поређењу са белим Англосаксонцима, те да је то последица урођених биолошких разлика. Они су таква веровања користили да оправдају политику расне сегрегације. Међутим, убрзо су се појавиле друге студије које су оспориле ове закључке и тврдиле да војни тестови нису адекватно контролисали факторе средине, као што су социоекономска и образовна неједнакост између група.
Каснија запажања феномена као што су Флинов ефекат и диспаритети у приступу пренаталној нези истакла су начине на које фактори средине утичу на разлике у IQ-у између група. Последњих деценија, како је напредовало разумевање људске генетике, научници су широко одбацили тврдње о урођеним разликама у интелигенцији између раса, како на теоријским, тако и на емпиријским основама.
Историја контроверзе
thumb|300x300px|Аутодидакт и аболициониста Фредерик Даглас (1817–1895) служио је као истакнути контрапример митовима о интелектуалној инфериорности црнаца. Тврдње о разликама у интелигенцији између раса коришћене су за оправдање колонијализма, ропства, расизма, социјалдарвинизма и расне еугенике. Тврдње о интелектуалној инфериорности коришћене су за оправдање британских ратова и колонијалних кампања у Азији. Расни мислиоци као што је Артур де Гобино у Француској кључно су се ослањали на претпоставку да су црнци урођено инфериорнији од белаца приликом развијања својих идеологија о супремацији белаца. Чак су и мислиоци просветитељства, попут Томаса Џеферсона, који је био власник робова, веровали да су црнци урођено инфериорнији од белаца по грађи и интелекту. У исто време у Сједињеним Државама, истакнути примери афроамеричког генија, попут аутодидакта и аболиционисте Фредерика Дагласа, пионирског социолога В. Е. Б. Ду Бојса и песника Пола Лоренса Данбара, стајали су као високопрофилни контрапримери широко распрострањеним стереотипима о интелектуалној инфериорности црнаца.. "Moreover, though he does not make the point explicitly, again the very fact that Douglass is ably disputing this argument on this occasion celebrating a select few's intellect and will (or moral character)—this fact constitutes a living counterexample to the narrowness of the pro-slavery definition of humans." У Британији, војна победа Јапана над Русијом у Руско-јапанском рату почела је да преокреће негативне стереотипе о „оријенталној” инфериорности. 244x244px|thumb|Алфред Бине (1857–1911), творац првог теста интелигенције.|alt=|left
Рано тестирање IQ-а Први практични тест интелигенције, Бине-Симон тест интелигенције, развили су између 1905. и 1908. године Алфред Бине и Теодор Симон у Француској за потребе школског распоређивања деце. Бине је упозорио да резултати његовог теста не би требало да се сматрају мерилом урођене интелигенције нити да се користе за трајно етикетирање појединаца. Бинеов тест је преведен на енглески и ревидиран 1916. године од стране Луиса Термана (који је увео бодовање IQ-а за резултате теста) и објављен под именом Станфорд-Бинеова скала интелигенције. Године 1916. Терман је написао да Мексички Американци, Афроамериканци и Индијанци имају менталну „тупост [која] изгледа да је расна, или барем инхерентна породичним лозама из којих потичу.”
Америчка војска користила је другачији сет тестова које је развио Роберт Јеркс за процену регрута за Први светски рат. На основу података војске, истакнути психолози и еугеничари као што су Хенри Х. Годард, Хари Х. Лафлин и професор са Принстона Карл Бригам писали су да су људи из јужне и источне Европе мање интелигентни од Американаца рођених у САД или имиграната из нордијских земаља, као и да су црни Американци мање интелигентни од белих Американаца. Резултате је широко публиковао лоби антиимиграционих активиста, укључујући конзервационисту и теоретичара научног расизма Медисона Гранта, који је сматрао да је нордијска раса супериорна, али угрожена имиграцијом „инфериорних раса”. У свом утицајном делу, Студија америчке интелигенције (енгл. A Study of American Intelligence), психолог Карл Бригам користио је резултате војних тестова да заговара строжу имиграциону политику, ограничавајући имиграцију на земље које се сматрају припадницима „нордијске расе”.
Током 1920-их, неке америчке државе донеле су еугеничке законе, као што је Закон о расном интегритету Вирџиније из 1924. године, који је успоставио правило једне капи (о „расној чистоћи”) као закон. Многи научници су негативно реаговали на еугеничке тврдње које повезују способности и морални карактер са расним или генетским пореклом. Указивали су на допринос средине (као што је говор енглеског као другог језика) резултатима тестова. До средине 1930-их, многи психолози у САД усвојили су став да фактори средине и културе играју доминантну улогу у резултатима IQ тестова. Психолог Карл Бригам одбацио је сопствене раније аргументе, објашњавајући да је схватио да тестови нису мерило урођене интелигенције.
Расправе о овом питању у Сједињеним Државама, посебно у списима Медисона Гранта, утицале су на тврдње немачких нациста да су „Нордијци” „виша раса”. Како се америчко јавно мњење окретало против Немаца, тврдње о расним разликама у интелигенцији све више су се сматрале проблематичним. Антрополози као што су Франц Боас, Рут Бенедикт и Џин Велтфиш учинили су много да покажу да су тврдње о расним хијерархијама интелигенције ненаучне. Ипак, моћан лоби за еугенику и сегрегацију, који је углавном финансирао текстилни магнат Виклиф Дрејпер, наставио је да користи студије интелигенције као аргумент за еугенику, сегрегацију и антиимиграционо законодавство.
Пионирски фонд и Белова крива Како је десегрегација америчког Југа добијала на замаху 1950-их, дебата о интелигенцији црнаца поново је избила на површину. Одри Шуи, коју је финансирао Дрејперов Пионирски фонд (енгл. Pioneer Fund), објавила је нову анализу Јерксових тестова, закључујући да су црнци заиста интелектуално инфериорнији од белаца. Ову студију су сегрегационисти користили да тврде да је у интересу црне деце да се образују одвојено од супериорне беле деце. Током 1960-их, дебата је оживела када је Вилијам Шокли јавно бранио став да црна деца урођено нису у стању да уче једнако добро као бела деца. Артур Јенсен изнео је слична мишљења у свом чланку у часопису Harvard Educational Review, под насловом „Колико можемо повећати IQ и школска постигнућа?” (енгл. How Much Can We Boost IQ and Scholastic Achievement?), који је довео у питање вредност компензаторног образовања за афроамеричку децу. Сугерисао је да лош образовни успех у таквим случајевима одражава основни генетски узрок, а не недостатак стимулације код куће или друге факторе средине.
Још једно оживљавање јавне дебате уследило је након појављивања књиге Белова крива (1994), аутора Ричарда Хернстајна и Чарлса Марија, која је подржала општи став Јенсена. Многе референце и извори коришћени у књизи били су заговорници расне хигијене, чије је истраживање финансирао Пионирски фонд и објављивао у свом повезаном часопису Mankind Quarterly. Изјава подршке Хернстајну и Марију под насловом „Мејнстрим наука о интелигенцији” објављена је у Волстрит џурналу. Белова крива је такође довела до критичких одговора у изјави под насловом „Интелигенција: Познато и непознато” Америчког психолошког удружења и у неколико књига, укључујући Дебата о Беловој кривој (1995), Неједнакост по дизајну (1996) и друго издање Човек по мери (1996) Стивена Џеја Гулда.
Неки од аутора који предлажу генетска објашњења за разлике између група примали су средства од Пионирског фонда, којим је руководио Џ. Филип Раштон до своје смрти 2012. године. Артур Јенсен, који је заједно са Раштоном објавио прегледни чланак 2005. године тврдећи да је разлика у просечном IQ-у између црнаца и белаца делимично последица генетике, примио је 1,1 милион долара грантова од Пионирског фонда. Vanderbilt Television News Archive : ABC Evening News for Tuesday, Nov 22, 1994. Headline: American Agenda (Intelligence) Према Ешлију Монтагјуу, „Артур Јенсен са Универзитета у Калифорнији, цитиран двадесет три пута у библиографији Белове криве, главни је ауторитет књиге о интелектуалној инфериорности црнаца.”
Додатне књиге психолога и члана одбора Пионирског фонда Ричарда Лина и политиколога Татуа Ванханена под насловом IQ и богатство народа и IQ и глобална неједнакост, где покушавају да пронађу корелацију између националних резултата IQ тестова и величине економије земље, такође су подстакле дебату, при чему је неколико истраживача критиковало њихове закључке. Дана 27. јула 2020. године, Европско удружење за људско понашање и еволуцију издало је званично саопштење у којем се противи коришћењу Линовог скупа података о националном IQ-у, наводећи различите методолошке проблеме. Закључили су: „Сви закључци изведени из анализа које користе ове податке су стога неосновани и ниједан поуздан еволуциони рад не би требало да користи ове податке.”
Јужњачки центар за правну помоћ сиромашнима (SPLC) наводи Пионирски фонд као групу мржње, позивајући се на историју фонда, његово финансирање истраживања расе и интелигенције и његове везе са расистичким појединцима. Други истраживачи су критиковали Пионирски фонд због промовисања научног расизма, еугенике и супремације белаца.Pioneer Fund Board Концептуална питања
Интелигенција и IQ
Концепт интелигенције и степен до којег је интелигенција мерљива су предмет дебате. Не постоји консензус о томе како дефинисати интелигенцију; нити је универзално прихваћено да је то нешто што се може смислено измерити једном цифром. Понављајућа критика је да различита друштва цене и промовишу различите врсте вештина и да је концепт интелигенције стога културолошки променљив и не може се мерити истим критеријумима у различитим друштвима. Сходно томе, неки критичари тврде да нема смисла предлагати везе између интелигенције и других варијабли.
Корелације између резултата на различитим врстама IQ тестова навеле су енглеског психолога Чарлса Спирмана да 1904. године предложи постојање основног фактора, који је назвао „g” или „општа интелигенција”, особину за коју се претпоставља да је урођена. Још један заговорник овог става је Артур Јенсен. Овај став је, међутим, оспорен бројним студијама које показују да образовање и промене у окружењу могу значајно побољшати резултате IQ тестова.
Други психометричари су тврдили да, без обзира на то да ли постоји фактор опште интелигенције, учинак на тестовима пресудно зависи од знања стеченог претходним излагањем врстама задатака које такви тестови садрже. То значи да поређења резултата тестова између особа са веома различитим животним искуствима и когнитивним навикама не откривају њихове релативне урођене потенцијале.
Раса