Артуро Фрондизи Ерколи (Пасо де лос Либрес, 28. октобар 1908 — Буенос Ајрес, 18. април 1995) био је аргентински адвокат, новинар, учитељ, државник и политичар. Изабран је за председника Аргентине и владао је од 1. маја 1958. до 29. марта 1962. године, када је свргнут војним пучем. Његову владу карактерисала је снажна развојна политика (инспирисана Рохелиом Фригериом), коју је држава мање промовисала, а више оријентисала на развој тешке индустрије као последицу уласка мултинационалних компанија.
Члан Радикалне грађанске уније (UCR) од 1930-их, Фрондизи је био један од вођа који су оживели ту странку 1940-их оснивањем Покрета за непопустљивост и обнову, који се противио улози војске у политици. Године 1946. постао је национални посланик за град Буенос Ајрес и безуспешно се кандидовао за потпредседника на изборима 1951. године. Након Revolucion Libertadora која је свргнула председника Хуана Перона 1955. године, Фрондизи је предводио радикалну фракцију унутар UCR-а која је критиковала диктатуру против фракције коју је предводио Рикардо Балбин, а која јој је била ближа. То је довело до раскола странке и формирања Непопустљиве радикалне грађанске уније (UCRI). Фрондизи и Балбин су се суочили на председничким изборима 1958. године, када је перонизам био забрањен, а Фрондизи је победио са великом већином, захваљујући споразуму који су он или његова пратња склопили са Пероном, под околностима које остају нејасне.
Фрондизијева политика рада, нафте и образовања изазвала је оштре сукобе, са великим демонстрацијама и штрајковима радничких и студентских покрета, као и бројним нападима на владу. Фрондизи је одговорио потписивањем Конинтесовог плана, којим су демонстранти стављени под надлежност војних судова и забрањени штрајкови. Његова спољна политика тежила је ближим односима са Сједињеним Државама под Џоном Ф. Кенедијем, али је одржавала независну линију, подржавајући Кубанску револуцију, примајући Фидела Кастра у Буенос Ајресу, па чак и тајно се састајући са Че Геваром како би покушао да посредује у сукобима између Сједињених Држава и Кубе, без успеха. Продубио је међународне односе са азијским земљама својом првом председничком посетом Индонезији, Индији и Израелу, и потписао је економске споразуме са Совјетским Савезом. Након поновљених притисака војске, Фрондизи је свргнут пучем 29. марта 1962. године. Војска га је притворила и спречила да учествује на изборима 1963. године.
Током Процеса националне реорганизације, Фрондизи је задржао став „сачекај и види” према војном режиму, док је истовремено критиковао неке економске мере које је режим усвојио. Током Фокландског рата 1982. године, Фрондизи и Раул Алфонсин били су изузетак на аргентинском политичком пејзажу у противљењу сукобу.
Фрондизи је преминуо природном смрћу 18. априла 1995. године у 86. години живота у Буенос Ајресу.
Ране године мини|лево|Тројица браће Фрондизи, Силвио, Артуро и Ризијери, са својом сестром Лидувином; 1915.
Артуро Фрондизи је рођен 28. октобра 1908. године у Пасо де лос Либресу, у покрајини Коријентес, у Аргентини. Био је тринаесто дете Изабеле Ерколи де Фрондизи и Ђулија Фрондизија. Пар је, убрзо након венчања, стигао у Аргентину почетком 1890-их из италијанског града Губија. Ђулио је научио зидарску вештину од свог оца и удобно је зарађивао као грађевински извођач радова.
Пар је имао укупно четрнаесторо деце, осам дечака и шест девојчица: Луидина (рођена 1887), Убалдо (рођен 1888, умро у младости) и Терсилија (рођена 1889), сви рођени у Италији, и Америко (рођен 1896, будући дипломирани фармацеут), Марија (рођена 1897, умрла у младости), Вирџинија (рођена 1899, будућа учитељица у основној школи), Рикардо Амадео (рођен 1900, будући познати учитељ енглеског језика), Ђулио (рођен 1901, будући државни службеник), Изабела (рођена 1903), Оресте (рођен 1905, будући државни службеник), Силвио (рођен 1907, будући политичар и адвокат, као и троцкистички теоретичар, кога ће убити Троструки А 1974), Лидувина, Артуро (рођен 1908) и Ризијери (рођен 1910, будући филозоф и ректор Универзитета у Буенос Ајресу).
Породица се преселила у Консепсион дел Уругвај 1912. године. Артуро и Силвио су 1923. године отпутовали у провинцију Буенос Ајрес, у пратњи свог оца. Похађали су Националну школу Маријано Морено, где ће касније студирати и Рисијери. Године 1925, пре завршетка последње године средње школе, Артуро је покушао да упише Колеџ војне нације (Colegio Militar de la Nacion), али је одбијен.
мини|лево|Артуро Фрондизи (4. с лева на десно) током свог мандата у Клубу Алмагро, где је играо у 4. дивизији.
Артуро је био лош ученик до касних тинејџерских година, више заинтересован за спортове попут фудбала и бокса него за студије. Средином 1920-их Фрондизи је играо фудбал као одбрамбени играч у нижим ранговима клуба Алмагро. Године 1926. задобио је озбиљну повреду руке као резултат лошег пада током игре.
Током тих последњих година средње школе, променио је свој живот, почевши да се више фокусира на учење, остављајући по страни игре и спорт. На тај начин, током пете године, његове оцене су почеле да се побољшавају. Већ препознат као угледан ученик, почео је да доприноси студентским новинама Estimulen.
Почеци у политици Фрондизи се поистовећивао са Иригојенизмом када је био тинејџер и студирао у средњој школи. Иполито Иригојен, „отац сиромашних”, изабран је за председника када је Фрондизи имао осам година и одслужио је мандат када је Фрондизи имао 14 година. По први пут у аргентинској историји, председник је изабран тајним и обавезним гласањем, на масовно посећеним изборима. Упркос томе, и током целе своје универзитетске каријере, Фрондизи је имао негативан став према политичким активностима и заклео се да никада неће крочити у локалну странку.
Године 1927. уписао се на Правни факултет Универзитета у Буенос Ајресу, где је дипломирао у јулу 1930. Одбио је да прихвати диплому са почастима, због одбијања да је прими од тадашњег де факто председника Хосеа Феликса Урибуруа, који је свргнуо Иригојена 6. септембра претходне године. Његово противљење диктатури која је свргнула Иригојена довело га је до учешћа у демонстрацијама 8. маја 1931. године, током којих је ухапшен и притворен привременој влади.
Његов брат Силвио Фрондизи поднео је захтев за хабеас корпус, прву у животу посвећеном одбрани политичких затвореника. Судија је, међутим, такође наредио затварање Силвија Фрондизија, а оба брата су заједно притворена двадесет дана у Националном затвору који се налазио у улици Лас Херас у Буенос Ајресу, затвору чије ће рушење Артуро наредити када је био председник.
Фрондизи је рекао да га је ово хапшење убедило да одложи планове да предаје како би започео каријеру политичара. Крајем 1932. године, ухапшен је по други пут, а након пуштања на слободу придружио се Радикалној грађанској унији.
У децембру 1933. године, биће ухапшен по трећи пут, осумњичен за учешће у устанку против националне владе.
Предводио је Аргентинску лигу за права човека, прву забележену организацију за људска права у земљи, по њеном оснивању 1936. године. У децембру те године, једва је избегао покушај атентата док се обраћао окупљенима.
Током европског сукоба који ће довести до Другог светског рата, Фрондизи је од 1936. године усвојио антифашистички политички став, супротстављајући се традиционалном неутралистичком ставу који је Аргентина имала од Првог светског рата. До тада је већ био познат по својој партизанској активности, учествујући у бројним идеолошким организацијама. 1. маја те године, одржао је говор у име УЦР-а на масовном догађају Конфедерације генералног рада (CGT), где је делио говорницу са генералним секретаром CGT-а, Хосеом Доменеком; бившим председником радикала Марселом Т. де Алвеаром ; Мариом Бравом и Николасом Репетом из Социјалистичке партије; Паулином Гонзалезом Албердијем за Комунистичку партију; и Лисандром де ла Тореом за Демократску прогресивну партију. Касније те године одржао је предавање о проблему антисемитизма, како га је видео један Аргентинац, у Израелском друштву Енрике Хајне.
Посланик и Радикална грађанска унија (1946-1958)
мини|лево|Фотографија породице Фрондизи из 1938. године.
Фрондизи је био део генерације младих радикала који су доводили у питање конзервативно вођство Марсела де Алвеара и званични раднички покрет, заступајући економски национализам Иполита Иригојена и предлажући да УЦР усвоји позицију левог центра. Подржавајући и идентификујући се са индустријалистичком и националистичком политиком коју је промовисао Амадео Сабатини као гувернер покрајине Кордоба, Фрондизи и други млади реформатори попут Моисеса Лебенсона, Рикарда Балбина, Артура Илије, Крисолога Ларалдеа и Алехандра Гомеза организовали су омладински конгрес у Чивилкоју у мају 1942. године, где су постављени темељи за „револуцију” коју су покушали да наметну странци.
4. априла 1945. године, био је део групе радикалних лидера, формираних у супротстављању савезу странке са конзервативцима у коалицији Демократске уније, који су се састали у граду Авељанеди како би постигли договор о политичким основама за програм левог центра и национализма који би могао да одговори на нове друштвене, економске и политичке реалности које је индустријализација производила у Аргентини. Резултат је била Декларација из Авељанеде из 1945. године, историјски документ који је постао један од идеолошких темеља УЦР-а.
Године 1945, током сукоба између перониста и антиперониста, Фрондизи је подржао про-лабуристичке мере које је промовисао Перон када је био секретар за рад, иако је критиковао образовну политику десног центра и ауторитарну природу војне владе. Током догађаја у октобру 1945. године, Фрондизи је избачен из Радикалне скупштине у федералној престоници, оптужен да је „сарадник” са перонизмом. Убрзо након тога, 1. новембра 1945. године, ови радикални лидери су се састали у Росарију како би формирали Покрет непопустљивости и обнове (МИР).
Фрондизи је изабран у Аргентински дом посланика на изборима у фебруару 1946. године. Изборни пораз Демократске уније од перонизма на председничким изборима 1946. године изазвао је дубоку дебату унутар Унионистичке републиканске странке (URC) и оставку унионистичког руководства. Непопустљиви покрет је потом преузео вођство странке, а два његова члана, Рикардо Балбин и Артуро Фрондизи, изабрани су, респективно, за председника и потпредседника Радикалног блока националних посланика, у такозваном Блоку 44.
мини|десно|Артуро Фрондизи на насловној страни Куе! , мај 1947.
Почетком 1948. године, Фрондизи је поново изабран за посланика, а MIR је победио на интерним изборима у федералној престоници. У децембру, Фрондизи је кренуо на турнеју по Латинској Америци, Сједињеним Државама, Европи и Африци.
Његове вишеструке политичке обавезе нису га спречиле да се посвети интелектуалној активности, па је тако крајем 1954. објавио књигу „Нафта и политика”, разоткривање активности нафтних компанија у Аргентини, и говорио о монополу YPF-а у нафтном сектору. Књига ће постати бестселер следеће године, током жестоких дебата о нафтним уговорима које су потписали Перон и Стандард Оил из Калифорније; захваљујући томе, Фрондизи ће се позиционирати у први план националне политичке сцене, учвршћујући своју славу интелектуалца и свој левичарски профил.
Председнички избори 1951. и каснији пуч
мини|лево|Фрондизи и Рикардо Балбин.
На председничким изборима 1951. године, УЦР га је номиновао као свог кандидата за потпредседника, а Рикардо Балбин је био кандидат за председника. Листа је освојила 31,81% гласова, али је поражена од перонистичке листе, коју су чинили Перон и Хортензио Кихано, који су освојили 62,49%. Године 1954, Фрондизи је изабран за председника Националног комитета УЦР.
мини|десно|Артуро Фрондизи у комитету УЦР.