Источна Славонија, Барања и Западни Срем (1995—1998)

Источна Славонија, Барања и Западни Срем, или скраћено Источна Славонија, био је краткотрајни српски паралелни ентитет на територији Хрватске дуж реке Дунав.

Ентитет је обухватао исту територију као и САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем, која је формирана 1991. године, и била је ексклава која је спојена са самопроглашеном Републиком Српском Крајином. Када је овај други ентитет поражен на крају рата у Хрватској 1995. године, територија Источне Славоније остала је на месту још три године током којих је доживела значајне промене које су на крају довеле до мирне реинтеграције путем Прелазне управе Уједињених нација за Источну Славонију, Барању и Западни Срем (УНТАЕС).

У периоду између августа 1995. и јануара 1996, подручје је функционисало као остатак територије Републике Српске Крајине. Период је обележила повећана несигурност и очекивање хрватске војне офанзиве. Дипломатско решење којим је избегнут сукоб у Источној Славонији постигнуто је 12. новембра 1995. године потписивањем Ердутског споразума уз значајну подршку и олакшавање међународне заједнице (првенствено Сједињених Америчких Држава, Уједињених нација, и разних европских актера).

Као резултат чињенице да је УНТАЕС постао ефективна влада региона, од јануара 1996. па надаље, локалне паралелне институције Источне Славоније, Барање и Западног Срема почеле су да функционишу првенствено као консоцијативне представничке институције српске заједнице у подручју. Као такве, биле су признате и укључене у разрађене иницијативе УНТАЕС-а за поделу власти, али су постепено укидане како се локална српска заједница експоненцијално више интегрисала и укључивала у поделу власти у редовним главним институцијама хрватске државе/друштва. Истовремено, хрватске и друге избеглице из региона и хрватске институције постепено су се враћале у подручје. Хрватски државни званичници су били добродошли у регион од стране администрације УНТАЕС-а, укључујући и време прве посете председника Хрватске Фрање Туђмана крајем 1996, када је шеф УНТАЕС-а Жак Пол Клајн организовао састанак између хрватске и српске делегације у седишту УНТАЕС-а у Вуковару.

Укидањем паралелних српских тела Источне Славоније, Барање и Западног Срема, локална српска заједница је почела да користи своје право да оснива редовне институције и тела културне самоуправе. Главна од њих била је Заједничко веће општина, изабрано консултативно суи генерис међуопштинско тело створено да заступа интересе српске заједнице у региону. Овај процес је био значајан за остатак Хрватске, а омогућио је и стварање других тела на нивоу државе, као што је Српско народно вијеће. Међународна заједница је остала присутна у региону првенствено у својству посматрача путем Групе за подршку цивилне полиције Уједињених нација (16. јануар 1998 – 15. октобар 1998) и Мисије ОЕБС-а у Хрватској (1996–2007).

Историја

Порекло Источна Славонија, Барања и Западни Срем формиране су од јединог дела Републике Српске Крајине који нису прегазиле хрватске владине снаге у августу 1995. године. Након операције Олуја у августу 1995. године, којом је већи део Републике Српске Крајине враћен под хрватску контролу, Источна Славонија, Барања и Западни Срем постале су де факто самоуправна територија. Одмах по завршетку операције Олуја, председник САД Бил Клинтон је, у оквиру иницијативе за окончање рата у Босни и Херцеговини, изјавио да: Хрватска је у овом периоду оклевала између дипломатског или војног решења, али због снажног притиска међународне заједнице, могућност војне интервенције је одбачена. У новембру 1995. године, локални српски лидери потписали су Ердутски споразум, којим је договорена евентуална реинтеграција овог региона у Хрватску. Ердутски споразум је постигнут као део преговора на конференцији Дејтонског споразума. Ипак, хрватски преговарачки тим је одбацио план З-4 који је предложио Бил Клинтон као основу за преговоре.

Ердутски споразум и оснивање УНТАЕС-а мини|УНТАЕС табла у Илоку Ердутским споразумом, Источна Славонија, Барања и Западни Срем замењени су Прелазном управом Уједињених нација за Источну Славонију, Барању и Западни Срем 15. јануара 1996. Циљ мисије UNTAES-а био је стварање прелазног периода током којег би мировне снаге UNTAES-а надгледале мирну реинтеграцију територије у Хрватску. Током периода 1995–1998, територију су Срби називали „Дунавска Крајина“, а Хрвати „Хрватско Подунавље“. Назив који се често користио између 1995. и 1998. био је Сремско-барањска област. Понекад се као ознака за овај регион користио и скраћени назив Источна Славонија.

У оквиру реинтеграције 1996. и под притиском међународне заједнице, донета је одлука о аболицији за оне који су учествовали у побуни. Један од главних задатака нове мисије Уједињених нација био је стварање услова за повратак Хрвата који су протерани током рата у овом подручјуу. Такође су настојали да избегну нови талас емиграције етничке српске заједнице у Србију који се догодио након операције Олуја.

Године 1996, хрватска влада је прогласила све градове и општине у региону подручјима од посебне државне збринутости. Године 1998, мисија УНТАЕС-а је завршена и територија је формално интегрисана у Хрватску.

Локалне власти до краја реинтеграције мини|Горан Хаџић, други председник источне Славоније Након операције Бљесак, представници Републике Српске и Републике Српске Крајине најавили су да ће спровести уједињење ова два ентитета. Као одговор на ово, локални српски лидери у Источној Славонији, Барањи и Западном Срему основали су тело под називом Координациони одбор које се противило уједињењу, тврдећи да би то само продубило кризу и наштетило намерама Београда да постигне мир у Босни. Власти РСК у Книну прогласиле су циљ Координационог одбора отцепљење Источне Славоније, Барање и Западног Срема од Републике Српске Крајине, тврдећи да сада нема власти у Книну, већ уместо тога у Београду. Ова изјава је постала стварност након завршетка операције Олуја, јер западни делови Републике Српске Крајине више нису постојали. Током хрватских војних акција „Бљесак“ и „Олуја“ на западне делове Крајине, војска у Источној Славонији није деловала против Хрватске војске. Међутим, локални представници Срба оштро су осудили акције Хрватске војске. Након ових догађаја, основана је институција под називом Национално вијеће Сремско-барањске области, а назив региона је промењен у Сремско-барањска област. Пошто је регион желео да одржи континуитет са Републиком Српском Крајином за будуће преговоре, регион је основао и Национално вијеће Републике Српске Крајине Сремско-барањске области. Године 1996. у Илоку је покренут предлог за укидање Окружне скупштине јер није било услова за њен рад, али је овај предлог одбијен. Окружна скупштина је била тело са 50 чланова изабраних на изборима. Године 1997. у Вуковару је основана Самостална демократска српска странка. Исте године основано је Заједничко веће општина, а до краја реинтеграције, сви остали ентитети су укинути и замењени хрватским институцијама.

Локално српско становништво и Срби из других делова Хрватске Локално српско становништво није са одобравањем прихватило планове за поновно уједињење региона са Хрватском. Крајем јуна 1996. године, невладине организације у региону организовале су петицију којом се тражило да подручје остане посебно подручје са независном извршном, законодавном и судском влашћу. Петицију је потписало 50.000 становника Источне Славоније, Барање и Западног Срема. Петиција је потом послата Уједињеним нацијама. Године 1997. у Вуковару су организовани протести на којима је локално становништво позивало на успостављање аутономних српских институција након завршетка реинтеграције. Протести су окупили између 5.000 и 12.000 учесника. На протестима, демонстранти су изразили противљење подели подручја на две хрватске жупаније (Вуковарско-сремска и Осијечко-барањска жупанија). То питање је постављено на референдуму о интегритету Источне Славоније 1997. на којем је, према подацима Изборне комисије, излазност бирача била 77,40%. Наводно је 99,01% или 99,5% бирача гласало за интегритет региона унутар Хрватске. Ипак, то није спречило одлуку и подручје је било подељено. Представници мисија Уједињених нација у региону рекли су да је референдум ирелевантан јер таква опција никада није разматрана.

Хрвати из региона мини|Лична документа хрватских избеглица из региона Већина етничких Хрвата из источне Славоније, Барање и западног Срема протерана је из подручја у сукобима почетком деведесетих. Прогон 150 мештана села Ћелије у општини Трпиња јула 1991. године био је први масовни егзодус становништва у рату у Хрватској. Иако је један од задатака прве мисије Уједињених нација, УНПРОФОР-а, био стварање услова за повратак избеглица, мало је урађено по том питању пре потписивања Ердутског споразума. То је подстакло избеглице да се организују у новим заједницама у Хрватској. Ове избеглице из подручја које сада живе у Хрватској организовале су регионалне клубове, организације за избеглице и изложбе. Поред тога, новине и друге публикације објављиване су у другим деловима Хрватске, укључујући Вуковарске Новине, Хрватски Товарник, Илочки Лист, Ловаски лист, Барањске новине, Вуковарац и Зов Сријема. Такође су организовани протести против УНПРОФОР-а и блокаде званичних прелаза УНПРОФОР-а између региона и Хрватске. До краја мандата UNTAES-а, само две католичке цркве у региону су и даље биле у редовној функцији.

Догађаји након завршетка реинтеграције Након завршетка реинтеграције региона и одласка UNTAES-а, нова Група за подршку цивилне полиције Уједињених нација (UNPSG) распоређена је у подручју од 16. јануара 1998. до 15. октобра 1998. До 2007, Мисија ОЕБС-а у Хрватској остала је активна у земљи са фокусом на регион који је био под контролом UNTAES-а. Мисија је обезбеђивала Групу за праћење полиције за регион у периоду 1998-2000. Заједничко веће општина основано је као једна од централних институција у региону, али ни на који начин није било правно повезано као наследник Источне Славоније, Барање и Западног Срема. У некадашњем административном центру и највећем граду Вуковару, 1998. године отворен је генерални конзулат Републике Србије. Основан је или је наставио са радом велики број институција српске мањине у том подручју, као што су Епархија осечкопољска и барањска, Радио Борово, Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској, Самостална демократска српска странка и друге. Хрватска и Србија и даље имају отворене граничне спорове у овој области око две аде на Дунаву – Вуковарска ада и Шаренградска ада.

Географија Територија некадашње Источне Славоније, Барање и Западног Срема део је средњоевропског Панонског басена. Источну границу региона углавном је чинила река Дунав, док је приближно трећину западне границе чинила река Драва. Природни резерват Копачки рит налазио се близу ушћа Драве у Дунав и представљао је главну географску баријеру – није постојала друмска или железничка веза између Барање и јужних делова територије, осим кроз Србију.

Друге границе нису биле природне границе: граница са Мађарском на северу постојала је још од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, источна граница са СР Југославијом делимично је постојала још од Краљевине Славоније (на Дунаву), а делимично је постављена формирањем СФР Југославије, док је граница са остатком Хрватске на западу и југу формирана након што су фронтови сређени у првој фази рата у Хрватској.

Источна Славонија, Барања и Западни Срем на својој територији имали су 124 насеља, а са својих 193.510 становника, била је највећа Српска аутономна област по броју становника створена на територији Хрватске. Источна Славонија је углавном равничарско подручје, са најбољим типом земљишта где је пољопривреда веома развијена, посебно на пољима пшенице. Такође има неколико шума, као и винограда. Нафтна поља Ђелетовци налазе се између села Ђелетовци, Бановци и Нијемци.