thumb|right|250px|Постер за дело Doña Francisquita
Зарзуела (; IPA:) је шпански лирско-драмски жанр који смењује говорне и певане сцене, при чему ове друге укључују оперске и популарне песме, као и плес. Етимологија имена је неизвесна, али неки предлажу да можда потиче од имена краљевске ловачке куће, Палате Зарзуела, у близини Мадрида, где је та врста забаве наводно први пут представљена двору. Палата је, пак, добила име по купинама () које су тамо расле.
Постоје два главна облика зарзуеле: барокна зарзуела (око 1630—1750), најранији стил, и романтичарска зарзуела (око 1850—1950). Романтичарске зарзуеле се даље могу поделити на два главна поджанра: género grande (велики жанр) и género chico (мали жанр), иако постоје и друге поделе.
Зарзуела се проширила на шпанске доминионе, а многе земље шпанског говорног подручја — посебно Куба — развиле су своје традиције. Зарзуела је такође снажна традиција на Филипинима, где се на одређеним језицима назива и . Друге регионалне и језичке варијанте у Шпанији укључују баскијску и каталонску .
Музичко позориште налик маски постојало је у Шпанији још од времена Хуана дел Енсине. Жанр зарзуеле био је иновативан по томе што је дао драмску функцију музичким нумерама, које су биле интегрисане у радњу дела. Плесови и хорови су били укључени, као и соло и ансамбл нумере, све уз оркестарску пратњу.
Барокна зарзуела Године 1657. у Краљевској палати Ел Прадо, краљ Филип IV, краљица Маријана и њихов двор присуствовали су првом извођењу нове комедије Педра Калдерона де ла Барке, са музиком Хуана Идалга де Поланка под називом El Laurel de Apolo (Аполонов ловор). El Laurel de Apolo традиционално симболизује рођење новог музичког жанра који је постао познат као La Zarzuela.
Као и Калдероново раније дело El golfo de las sirenas (Залив сирена, 1657), El Laurel de Apolo је мешао митолошку драму у стиху са оперским солима, популарним песмама и плесовима. Ликови у овим раним, барокним зарзуелама били су мешавина богова, митолошких бића и рустичних или пасторалних комичних ликова; популарна Acis y Galatea (1708) Антонија де Литереса је још један пример. За разлику од неких других оперских форми, постојали су говорни интерлудији, често у стиху.
Италијански утицај У Шпанији под Бурбонима у 18. веку, италијански уметнички стил доминирао је у уметности, укључујући италијанску оперу. Зарзуела, иако се и даље писала на шпанске текстове, променила се како би се прилагодила италијанској моди. Током владавине краља Карла III, политички проблеми изазвали су низ побуна против његових италијанских министара; то се одразило и на позоришне представе. Старији стил зарзуеле изашао је из моде, али се популарна шпанска традиција наставила манифестовати у краћим делима, као што је једночинка тонадиља (или интермецо), чији је најбољи књижевни представник био Рамон де ла Круз. Музичари попут Антонија Родригеза де Ите били су вешти у краћем стилу дела, иако је он такође написао целовечерњу зарзуелу са де ла Крузом под називом Las segadoras de Vallecas (Жетеоци из Ваљекаса, 1768). Хосе Кастел је био један од неколико композитора који су писали за Позориште Принсипе.
19. век Педесетих и шездесетих година 19. века група патриотских писаца и композитора предвођена Франсиском Барбијеријем и Хоакином Гастамбидеом оживела је форму зарзуеле, видећи у њој могући излаз из хегемоније француске и италијанске музике. Елементи дела су остали исти: певана сола и хорови, зачињени говорним сценама, као и комичне песме, ансамбли и плесови. Костимиране драме и регионалне варијације обилују, а либрета (иако често заснована на француским оригиналима) богата су шпанским идиомима и популарним жаргоном.
Зарзуеле тог времена укључивале су у своја либрета различите регионализме и популарни сленг, као што је онај мадридских кастизоа. Често је успех дела зависио од једне или више песама које је публика упознала и заволела. Упркос неким изменама, основна структура зарзуеле остала је иста: сцене дијалога, песме, хорови и комичне сцене које су углавном изводила два глумца-певача. Врхунска ремек-дела из овог периода била су Барбијеријев Pan y toros и Гастамбидеова El juramento. Још један значајан композитор из овог периода био је Емилио Аријета.
Романтичарска зарзуела Након Славне револуције 1868. године, земља је ушла у дубоку кризу (посебно економску), што се одразило на позориште. Публика није могла да приушти скупе позоришне карте за грандиозне продукције, што је довело до успона позоришта варијетеа (Teatros Variedades) у Мадриду, са јефтиним улазницама за једночинке (саинете). Ово „позориште од сат времена” имало је велики успех и композитори зарзуеле су спремно прихватили нову формулу. Зарзуеле у једном чину класификоване су као género chico („мали жанр”), док су дуже зарзуеле од три чина, које су трајале до четири сата, назване género grande („велики жанр”). Zarzuela grande се борила за опстанак у Позоришту Зарзуела у Мадриду, које су основали Барбијери и његови пријатељи 1850-их. Новије позориште, Аполо, отворено је 1873. године. У почетку је покушавало да представи „велики жанр”, али је убрзо попустило укусу и економији времена, те је постало „храм” популистичкијег „малог жанра” касних 1870-их.
Музички садржај из ове ере креће се од целовечерњих оперских арија (romanzas) до популарних песама, а дијалог од високе поетске драме до ликова из ниже класе у комедијама. Такође постоји много врста зарзуеле између ова два именована жанра, са разноврсним музичким и драмским укусима.
Многе од највећих зарзуела написане су 1880-их и 1890-их. Зарзуела La Gran Vía (1886) Фелипеа Переза и Гонзалеза сматра се ремек-делом жанра género chico у шпанским комадима. Форма је наставила да се прилагођава новим позоришним подстицајима све до дубоко у 20. век. Са почетком Шпанског грађанског рата, форма је нагло опала, а последње романтичарске зарзуеле које су се одржале на сцени написане су 1950-их.
Док је Барбијери продуцирао утицајну „велику зарзуелу” El barberillo de Lavapiés, класични представник „малог жанра” био је његов ученик Федерико Чуека, чија је La gran vía (компонована са Хоакином Валвердеом Дураном) била култни успех и у Шпанији и широм Европе.
Музички наследник Чуеке био је Хосе Серано, чије кратке једночинке „малог жанра” — посебно La canción del olvido, Alma de dios и много касније Los claveles и La dolorosa — чине стилски мост ка музички софистициранијим зарзуелама 20. века.
Баш као што је романтичарска зарзуела приказивала популарне обичаје, фестивале и начине говора, посебно оне из сиромашних делова Мадрида, многе садрже снажну друштвену критику и одражавају политичке полемике тог времена.* 'Spain and Zarzuela' in (Cambridge, University Press, 2019 ed. Anastasia Belina and Derek B. Scott)
20. век
Од око 1900. године, термин („деградирани” или „ниски жанр”) скован је да опише настајућу форму забаве сродну типу музичке комедије (ревија): то су била музичка дела слична зарзуели „малог жанра”, али лакша и смелија у својој друштвеној критици, са сценама које приказују сексуалне теме и мноштвом вербалних двосмислености. Једно популарно дело из година „ниског жанра” је La corte de Faraón (1910), Висентеа Љеа, које је било засновано на француској оперети Madame Putiphar.
У другој деценији века, утицаји бечке оперете и енглеских следбеника Саливана као што је Лајонел Монктон осетили су се у делима као што су Molinos de viento и El asombro de Damasco (оба Пабла Луне), пре него што је шпанска традиција великих чинова поново потврђена у делу Амадеуа Вивеса Doña Francisquita (1923). Зарзуела је наставила да цвета 1930-их, захваљујући композиторима величине Пабла Сорозабала — који ју је оживео као средство за друштвено-политички коментар — Федерика Морена Торобе и Франсиска Алонса.
Међутим, Шпански грађански рат донео је пад жанра, а након Другог светског рата, његово изумирање као живог жанра било је готово потпуно. Није било нових аутора, а композиције се нису обнављале. Од 1950-их није створено ниједно значајно ново дело; постојећи репертоар зарзуеле је скуп за продукцију, а многи класици су последњих година извођени само спорадично, барем професионално.
Жанр је поново нашао наклоност у Шпанији и другде: млађи људи су посебно били привучени његовом лирском музиком и позоришним спектаклом 1940-их и 1950-их. Шпански радио и телевизија посветили су време зарзуели 1978. године, не мање у популарној серији програма коју је продуцирала ТВЕ под називом Antología de la zarzuela („Антологија зарзуеле”). Ови програми су били засновани на синхронизацији усана класичних снимака из 1940-их и 1950-их. Неколико година раније, импресарио Хосе Тамајо радио је позоришну представу истог имена која је популаризовала комаде зарзуеле кроз неколико националних и међународних турнеја.
Зарзуела у Каталонији Док је традиција зарзуеле цветала у Мадриду и другим шпанским градовима, Каталонија је развила сопствену зарзуелу, са либретима на каталонском језику. Атмосфера, заплети и музика били су сасвим другачији од модела који је тријумфовао у Мадриду, јер је каталонска зарзуела тежила да привуче другачију публику, буржоаске класе. Каталонска зарзуела се мало по мало претварала у оно што се на каталонском назива teatre líric català („каталонско лирско позориште”), са сопственом личношћу и са модернистичким текстописцима и композиторима као што су Енрик Гранадос или Енрик Морера.
Последњих година 19. века, како се појавио модернизам, један од значајних модерниста и ученика Фелипа Педреља, Амадеу Вивес, ступио је на сцену Барселоне. Допринео је стварању друштва Orfeó Català 1891. године, заједно са Љуисом Милетом. Упркос успеху који је трајао много година, његова музичка амбиција одвела га је у Мадрид, где је зарзуела имала већи профил. Вивес је постао један од најважнијих композитора зарзуеле, са ремек-делима као што је Doña Francisquita.
Зарзуела на Куби и у Мексику На Куби, афрокубанске зарзуеле Ернеста Лекуоне (María la O; El cafetal), Елисеа Гренета (La virgen morena) и Гонзала Роига (Cecilia Valdés, заснована на класичном роману Сирила Виљавердеа) представљају кратко златно доба политичког и културног значаја. Ова и друга дела фокусирала су се на тежак положај мулаткиња и других црних нижих класа у кубанском друштву. Истакнута звезда многих од ових продукција била је Рита Монтанер.
Мексико је такође имао своје традиције зарзуеле. Један пример је La cuarta plana Карла Куртија, са Есперанзом Ирис у главној улози.
Зарзуела на Филипинима На Филипинима, музичко позориште зарзуела су широко адаптирали Филипинци у својим изворним културама, посебно у урбаним срединама. Позориште су Шпанци увели тек 1878. године, иако су Филипини били део Шпанске империје од средине 16. века. Током тог времена, представе су изводили само Шпанци. До 1880. године, већина извођача и писаца били су Филипинци, посебно филипински национални херој Хосе Ризал, који је волео овај комад. Након тога, локални језици, уместо шпанског, коришћени су за извођење сложеног позоришта, уз додатке из више култура широм архипелага.