250px|мини|Отац Божић као персонификација празника, са круном од божиковине, бадњаком и чинијом за „васил” (енгл. wassail), која симболизује гостопримство и традиционалну божићну гозбу. Отац Божић (енгл. Father Christmas) традиционално је енглеско име за персонификацију Божића. Иако је данас познат као онај који доноси поклоне за Божић и обично се сматра синонимом за Деда Мраза (Санта Клоза), он је првобитно био део много старије и неповезане енглеске фолклорне традиције. Препознатљиво модерна фигура енглеског Оца Божића развила се у касном викторијанском добу, али је Божић био персонификован вековима пре тога.
Енглеске персонификације Божића први пут су забележене у 15. веку, док се сам Отац Божић први пут појављује средином 17. века, након Енглеског грађанског рата. Енглеска влада под контролом пуританаца донела је законе за укидање Божића, сматрајући га папистичким, и забранила његове традиционалне обичаје. Ројалистички политички памфлетисти, повезујући старе традиције са својим циљем, усвојили су Старог Оца Божића као симбол „добрих старих дана” гозбе и весеља. Након Рестаурације 1660. године, профил Оца Божића је опао. Његов лик се одржао током касног 18. и у 19. веку кроз народне божићне представе касније познате као „мамерске игре” (енгл. mummers' plays).
Све до викторијанског доба, Отац Божић је био повезан са гозбама и весељем одраслих. Није имао никакве посебне везе са децом, нити са давањем поклона, ноћним посетама, чарапама, димњацима или ирвасима. Али како су се каснији викторијански Божићи развили у породичне фестивале усмерене на децу, Отац Божић је постао доносилац поклона.
Популарни амерички мит о Санта Клозу стигао је у Енглеску 1850-их и Отац Божић је почео да поприма његове атрибуте. До 1880-их нови обичаји су се усталили, при чему је ноћни посетилац понекад био познат као Санта Клоз, а понекад као Отац Божић. Често је приказиван у дугој црвеној одори са капуљачом, обрубљеном белим крзном.
Већина преосталих разлика између Оца Божића и Санта Клоза углавном је нестала у раним годинама 20. века, а модерни речници сматрају изразе Отац Божић и Санта Клоз синонимима.
Ране прославе средине зиме
Обичај весеља и гозбе у време Божића (енгл. Christmastide) први пут се појављује у историјским записима током развијеног средњег века (око 1100–1300). Ово је готово сигурно представљало наставак прехришћанских прослава средине зиме у Британији о којима — како је истакао историчар Роналд Хатон — „немамо никаквих детаља”. Персонификације су дошле касније, а када су се појавиле, одражавале су постојећи обичај.
15. век — прве енглеске персонификације Божића
Прва позната енглеска персонификација Божића била је повезана са весељем, певањем и пићем. Коледарска песма приписана Ричарду Смарту, ректору Плимтрија у Девону од 1435. до 1477. године, приказује „Сер Кристмаса” (Sir Christemas) који објављује вест о Христовом рођењу и подстиче слушаоце да пију: „Buvez bien par toute la compagnie, / Направите добро весеље и будите веома срећни, / И певајте с нама сада радосно: Ноел, ноел.”
Многи божићни обичаји касног средњег века укључивали су и свете и световне теме. У Норичу у јануару 1443. године, у традиционалној борби између тела и духа (које су представљали Божић и Пост), Џон Гладман, крунисан и прерушен у „Краља Божића”, јахао је иза поворке месеци „прерушен како сезона захтева” на коњу украшеном станиолом.
16. век — гозба, забава и музика
У већем делу Енглеске архаична реч Yule (Јул) замењена је речју Christmas (Божић) до 11. века, али је у неким местима Yule преживео као уобичајен дијалекатски израз. Град Јорк одржавао је годишњу прославу на Томиндан (21. децембар) под називом Јахање Јула и његове жене, која је укључивала фигуру која представља Јула (Божић) и носи хлеб и јагњећи бут. Године 1572. јахање је укинуто по наређењу Едмунда Гриндала, надбискупа Јорка (мандат 1570–1576), који се жалио на „непристојно и недолично прерушавање” које је одвлачило мноштво људи са божје службе.
Такве персонификације, илуструјући средњовековну љубав према раскоши и симболизму, прошириле су се кроз тјудорски и стјуартски период са ликовима „Господара нереда” (енгл. Lord of Misrule), понекад званим „Капетан Божић”, „Принц Божић” или „Господар Божић”, који су председавали гозбама и забавама у великим кућама, универзитетским колеџима и правним школама (Inns of Court).
У својој алегоријској драми Summer's Last Will and Testament, написаној око 1592. године, Томас Неш увео је ради комичног ефекта шкрт божићни лик који одбија да слави празник. Лето га подсећа на традиционалну улогу коју би требало да игра: „Божићу, како то да не долазиш као остали, / У пратњи неке музике или неке песме? / Весела коледарска песма би ти добро пристајала; / Твоји преци су је користили до сада.”
17. век — религија и политика
Пуританске критике
Писци раног 17. века користили су технике персонификације и алегорије као средство одбране Божића од напада радикалних протестаната (пуританаца).
Одговарајући на перципирани пад нивоа божићног гостопримства које пружа племство, Бен Џонсон је у делу Christmas, His Masque (1616) обукао свог Старог Божића у застарелу моду: „обучен у округле чарапе, дуге чарапе, узак дублет, високи шешир са брошем, дуга брада, палица, мали оковратници, беле ципеле, његови шалови и подвезице везане укрштено”. Окружен стражарима, Божић потврђује своје право место у протестантској цркви и протестује против покушаја да га искључе: „Зашто господо, знате ли шта радите? Ха! Да ли бисте ме држали напољу? Божић, стари Божић? Божић Лондона и Капетан Божић? ... не би ме пустили унутра: морам доћи други пут! Добра шала, као да могу доћи више од једном годишње; па, ја нисам опасна особа, и тако сам рекао својим пријатељима из Гарде. Ја сам и даље стари Грегори Божић, и иако долазим из улице Popes-head-alley, добар сам протестант као било ко у мојој парохији.”
Сценска упутства за The Springs Glorie, дворску маску Томаса Небса из 1638. године, наводе: „Божић је персонификован од стране старог поштованог господина у крзненој одори и капи итд.” Покладе и Божић се споре око првенства, а Покладе упућују изазов: „Кажем Божићу, ти си прошао рок, ти си ван Алманаха. Поднеси оставку, поднеси оставку.” На шта Божић одговара: „Да поднесем оставку теби! Ја који сам Краљ доброг расположења и гозбе, иако долазим само једном годишње да владам над печеним, куваним, прженим и шљива-кашом, постојаћу упркос твом господству.”
Оваква врста лика појављивала се више пута током наредних 250 година на сликама, у позоришним комадима и народним драмама. У почетку познат као „Сер Божић” или „Лорд Божић”, касније је све чешће називан „Отац Божић”.
Пуританска револуција — улазак „Оца Божића”
Успон пуританизма довео је до оптужби за папизам у вези са предреформацијским божићним традицијама. Када су пуританци преузели контролу над владом средином 1640-их, уложили су заједничке напоре да укину Божић и забране његове традиционалне обичаје. Током 15 година, почевши од око 1644. године, пре и током Интеррегнума (1649–1660), прослава Божића у Енглеској била је забрањена. Сузбијање је добило већу правну тежину од јуна 1647. када је Парламент усвојио Уредбу о укидању фестивала Цитирано у: Acts and Ordinances of the Interregnum, 1642–1660, ed. CH Firth and RS Rait (London, 1911), pp. 954. којом је Божић формално укинут у потпуности, заједно са другим традиционалним црквеним празницима попут Ускрса и Духова.
У том контексту су ројалистички памфлетисти повезали старе традиције Божића са циљем Краља и Цркве, док су радикални пуританци заговарали сузбијање Божића и у његовим верским и у световним аспектима. У рукама писаца ројалистичких памфлета, Стари Отац Божић служио је као симбол и портпарол „добрих старих дана” гозбе и весеља, и постало је популарно међу браниоцима Божића да га приказују како жали за прошлим временима.
The Arraignment, Conviction and Imprisoning of Christmas (јануар 1646) описује разговор између градског телала и ројалистичке госпође која се распитује за Старог Оца Божића који је „отишао одавде”. Његов анонимни аутор, парламентарац, приказује Оца Божића у негативном светлу, концентришући се на његове наводне папистичке атрибуте: „Што се тиче старости, овај седи човек био је великих година и бео као снег; ушао је у римски календар у незапамћена времена; стар је...; био је пун и дебео... Али откако му је одузето католичко пиће, веома је пропао, тако да је у последње време изгледао веома мршаво и болесно... Али ипак неки други знаци по којима га можете познати су да разуздане жене лудују за њим; помогао им је до толико нових хаљина, шешира и марамица... Добио је шегрте, слуге и ученике много дана за игру, и стога су га и они веома волели, и све је увесељавао гајдама, гуслама и другом музиком, играма, плесовима и мамирањем.” Reprinted in Ashton, John, A righte Merrie Christmasse!!! The Story of Christ-tide , Leadenhall Press Ltd, London, 1894, Chapter IV.
мини|алт=Дрворез|Отац Божић (у средини) приказан у The Vindication of Christmas, 1652. Лик „Божића” (такође названог „отац Божић”) говори у памфлету из 1652. године, одмах након Енглеског грађанског рата, који је анонимно објавио сатирични ројалистички песник Џон Тејлор: The Vindication of Christmas or, His Twelve Yeares' Observations upon the Times. Фронтиспис илуструје старог, брадатог Божића у шеширу са ободом, дугој отвореној одори и доњим рукавима. Божић жали због јадне ситуације у коју је запао откако је дошао у „ову земљу без главе”. „Надао сам се да ће их тако дуга беда учинити срећним да пожеле добродошлицу веселом Божићу. Али добродошао или не, ја сам дошао...” Закључује стихом: „Плешимо и певајмо, и направимо добро весеље, / Јер Божић долази само једном годишње.” (Printed date 1653)
лево|upright|мини|алт=Гравура|Отац Божић, како је илустрован у два памфлета Џосаје Кинга из 1658. (The Examination and Tryall of Old Father Christmas) током пуританске забране Божића, и 1678. када је обновљен као свети дан. Године 1658. Џосаја Кинг објавио је The Examination and Tryall of Old Father Christmas (најраније помињање специфичног израза „Отац Божић” које признаје Оксфордски речник енглеског језика). Кинг приказује Оца Божића као седокосог старца коме се суди за живот на основу доказа које је против њега изнео Комонвелт. Бранилац Оца Божића износи одбрану: „Чини ми се, мој лорде, да чак и облаци црвене, видећи овог старог господина овако грубо злостављаног. Ако су се у било ком тренутку неки упропастили неумереним јелом и пићем или на други начин покварили створења, то није кривица овог старца; нити би он требало да испашта због тога; на пример, пагани обожавају Сунце и Месец, да ли су они зато лоши јер су идолизовани? Тако и ако неко злоставља овог старца, они су лоши што га злостављају, а не он што је злостављан.” Порота га ослобађа.
Рестаурација
Након Рестаурације 1660. године, већина традиционалних божићних прослава је обновљена, иако, пошто више нису биле спорне, историјски документарни извори постају ређи.
Године 1678. Џосаја Кинг је поново штампао свој памфлет из 1658. са додатним материјалом. У овој верзији, обновљени Отац Божић изгледа боље: „[он] је изгледао тако уредно и пријатно, његови образи боје трешње појавили су се кроз његове танке млечно беле увојке, као румене руже прекривене снежно белим велом... прави амблем Радости и Невиности.” The online transcript is from a later reprinting of 1686.
Old Christmass Returnd, балада коју је прикупио Самјуел Пипс, прославила је оживљавање светковина у другом делу века: „Стари Божић је дошао да држи отворену кућу / Презире да буде крив за изгладњивање миша, / Онда дођите момци и добродошли, за главну дијету / Пудинг од шљива, гуска, капон, пите и печена говедина”. Transcription also at Hymns and Carols of Christmas
18. век — низак профил