The Bends је други студијски албум енглеске рок групе Radiohead, објављен 13. марта 1995. године у Уједињеном Краљевству. Издање је настало у периоду када је група, после успеха сингла Creep, настојала да унапреди сопствени звук и изађе из оквира дебитантског албума Pablo Honey. Плоча је првобитно објављена под издавачком кућом Parlophone у Британији и Capitol у САД, што је пратило очекивања издавача да бенд потврди свој комерцијални потенцијал ван једног великог хита. Сам назив албума упућује на израз the bends, уобичајени назив за декомпресиону болест.
Албум је сниман током 1994. године, а рад на материјалу започет је у лондонском студију RAK у фебруару те године, уз продуцента Џона Лекија. Процес је био напоран и обележен притиском да се пронађу песме које ће бити довољно радиофоничне, али и довољно различите да означе нову фазу у развоју бенда. У том периоду Radiohead је такође успоставио дуготрајни визуелни идентитет: омот The Bends настао је из зрнастог кадра снимка лутке за реанимацију коју су Том Јорк и Стенли Донвуд пронашли током снимања у болници John Radcliffe у Оксфорду, што је уједно означило почетак њихове сарадње на омотима издања бенда.
Музички, The Bends се ослања на гитарски оријентисан алтернативни рок, али са ширим динамичким распоном од досадашњег материјала. Од енергичних рок песама до изражено меланхоличних балада. Савремене критике истицале су да је реч о звучно амбициозном албуму који избегава лаке хитове и гради атмосферу кроз слојевите аранжмане. Текстови Тома Јорка често користе телесне и здравствене метафоре, уз теме анксиозности, отуђења и притиска савременог живота, што је касније препознато као једна од кључних одлика албума. У ширем контексту деведесетих, албум се често описује као спој утицаја америчког алтернативног рока и британске рок традиције, са наглашеном емотивном интонацијом.
Са албума је објављено више синглова, укључујући High and Dry, Fake Plastic Trees, Just и Street Spirit (Fade Out), од којих су неки постигли запажене пласмане на британским топ-листама. The Bends је у Британији достигао 4. место и током година остварио дуг пласман на листама, што се често наводи као показатељ постепеног, али и трајног комерцијалног успеха. Ретроспективно, албум се сматра кључним кораком у формирању зрелог музичког изражавања бенда и основом на којој ће група изградити наредна издања, пре свега OK Computer; у интервјуима и критикама често се истиче да је управо The Bends у великој мери учврстио критички углед бенда.
Позадина Након објављивања дебитантског албума Pablo Honey 1993. године и неочекивано доброг пробоја сингла Creep, Radiohead се нашао у убрзаном циклусу промоције и турнеја. Бубњар Филип Селвеј је касније описао да се бенд, током турнеје за Pablo Honey, у врло кратком року пребацио са мањих британских свирки на велике америчке турнеје, што је код чланова изазивало осећај да морају да сустижу сопствени успех и да је цела ситуација била истовремено узбудљива и застрашујућа. У таквим околностима, бенд је ушао у период преиспитивања сопственог идентитета и правца, свестан да га део публике и медија посматра пре свега из угла једног великог хита.
Истовремено, успех сингла Creep је стварао притисак да се што пре испоручи следећи велики сингл, што је, доводило до тензије између очекивања издавача и амбиција бенда. Бенд је желео да докаже да није one-hit wonder, док је издавач очекивао низ нових хит-синглова. Иако су ти циљеви наизглед били слични, приступ и приоритети су се разилазили, што је обележило рану фазу рада на другом албуму. У истом периоду, повратак у Оксфорд и рад у пробној просторији деловали су као повратак препознатљивом процесу заједничког писања и аранжирања материјала након веома непознате територије великих турнеја.
Успех Creep јесте створио одређени простор у односу са дискографском кућом, али се креативна идеја групе више ослањала на потребу да реагује на претходни материјал. Бенд је годинама свирао песме из ере Pablo Honey и, како су се музичке идеје развијале, постојала је јасна жеља да се испроба нешто ново. Pitchfork је касније приметио да је Radiohead у почетку заиста деловао као група која би могла да остане упамћена као бенд једног хита, али да је управо наредна фаза каријере показала помак ка амбициознијим уметничким циљевима, што је поставило основу за даљи развој који ће кулминирати каснијим издањима. Тензије унутар групе и несигурност око правца били су толико јаки да су поједини чланови у неком тренутку сумњали да ли ће уопште успети да саставе албум, што је овај период претворило у једну од најтежих фаза ране каријере бенда.
Упркос притиску да се испоручи следећи хит, Radiohead је током 1994. постепено дефинисао правце који ће обележити The Bends: јачи нагласак на динамици и аранжманима, више емотивних текстова и песама, као и теме које се директно баве анксиозношћу, отуђењем и односом према слави. Албум је често тумачен као реакција на цинизам и комерцијалну логику популарне индустрије, али и као покушај да се материјал учини искренијим и људскијим у односу на очекиване формуле рок хитова средине деведесетих. Тај помак је касније препознат као важна прекретница: Pitchfork је у ретроспективи издања из тог периода нагласио да је Radiohead управо на другом албуму убедљиво изашао из сенке статуса „бенда једног хита“ и поставио темељ за амбициознији развој који ће се наставити на OK Computer.
Снимање и продукција мини|276x276п|RAK Studios у Лондону За продукцију албума The Bends ангажован је продуцент Џон Леки. Radiohead је у фебруару 1994. ушао у лондонски студио RAK Studios како би започео рад на материјалу, при чему је Леки имао значајну улогу у стабилизацији процеса снимања и разбијању напетости које су пратиле снимање. Дискографска кућа EMI је резервисала девет узастопних недеља у RAK Studios, почев од фебруара 1994, што илуструје интензитет притиска да се албум што пре доврши. Снимање је обављано у више студија и у етапама. Поред RAK-а, део материјала је сниман у The Manor, као и у Abbey Road Studios у Лондону.
У оквиру снимања у RAK Studios, као асистент/тонски сарадник у студију се појављује и Најџел Годрич, који ће касније постати кључни сарадник Radiohead-а на наредним албумима и ова чињеница се често истиче као почетак дугорочне креативне и продукцијске везе између Годрича и бенда.
Почетна фаза рада протицала је споро и под израженим притиском да се најпре пронађе и сними водећи сингл, што је, успоравало напредак јер бенд и продуцент нису могли лако да се сложе око тога која песма треба да буде прва ударна тачка новог албума. У ретроспективним интервјуима овај период се често описује као креативно и емотивно исцрпљујућ, при чему су напетости појачавале сумње да ли ће материјал уопште прорадити као целина.
Као један од преломних тренутака у процесу снимања често се наводи коначна верзија песме Fake Plastic Trees. Након што је Том Јорк отишао да гледа наступ Џефа Баклија, вратио се у студио и одсвирао изузетно снажну интерпретацију на којој је касније изграђена финална верзија нумере. Тај моменат се у више каснијих текстова помиње као моменат у ком је бенд, после дугог застоја, добио јаснији осећај правца и самопоуздања у материјал.
Други важан помак догодио се након што је група током пролећа 1994. извела део нових песама уживо на концертима, па се потом вратила у студио. Селвеј је навео да су се управо тамо нумере попут Bones и Bullet Proof.. I Wish I Was слегле и добиле потребну слободу, што је допринело осећају да се бенд поново уиграва као целина. Такође један од кључних снимака из тог периода је извођење My Iron Lung у Лондону 27. маја 1994, снимљено и снимано под надзором Џона Лекија и на крају послужило као основа за студијску верзију која је објављена уз накнадно дорађене вокале, што се често наводи као пример како је уживо енергија бенда помогла да се реше студијски проблеми.
Након што је снимање завршено у новембру 1994. године, завршна фаза рада на албуму обухватила је период миксовања у којем су учествовали и продуцент Џон Леки и амерички двојац Шон Слејд и Пол Кју Колдери. Леки је започео микс у Abbey Road Studios, али је Parlophone због приближавања рокова и бојазни око комерцијалних изгледа албума ангажовао Слејда и Колдерија. На коначној верзији албума заступљена су три Лекијева микса и девет миксева које су урадили Слејд и Колдери, што се у ретроспективи често тумачи као компромис између бенда, продуцента и захтева дискографске куће да се смањи ризик неуспеха.
Микс је реализован у студијима Fort Apache и Abbey Road, док су мастеринг и дигитална монтажа урађену у Abbey Road Studios, при чему се као мастеринг инжењер наводи Крис Блер. Abbey Road Studios у сопственом прегледу историјата студија наводи The Bends међу значајним албумима повезаним са радом у њиховим музичким студијима.
Музика и текстови The Bends се у дискографским прегледима најчешће описује као издање из поља алтернативног инди рока, уз честе везе са појавама у британској рок музици средине 90-их. AllMusic га жанровски сврстава у поп-рок оквир, уз стилске одреднице као што су алтернативни поп-рок и бритпоп. У односу на Pablo Honey, у више критичких осврта наглашава се шири распон динамике и израженији контраст између гитарски предвођених песама и баладичних деоница.
Албум комбинује приступе бендова и аутора као што су Нирвана и Џеф Бакли, наглашавајући осећај отуђења као важну карактеристику његовог укупног утиска. Pitchfork је у осврту на реиздања из 2009. албум посматрао у контексту пост Нирвана алтернативног рока, наглашавајући да је Radiohead у том периоду настојао да изгради израз који превазилази иницијалну препознатљивост стечену хитом Creep и да у звучну слику уводи већи акценат на текстуру и напетост.
Са продукцијске стране, савремени критичари су указивали на гитарски оријентисан звук, са јасним смењивањем акустичних и електричних текстура. Rolling Stone је 1995. године албум описао као амбициозан, истичући комбинацију акустичног ритма, ефеката и изражених гитарских кулминација. Pitchfork је касније сумирао да се The Bends у великој мери гради на поларитетима топлина и напетост — рифови и текстура, као једном од основних принципа уређења звучне целине на аблуму.
Иако се албум често доводи у везу са Britpop периодом, поједини извори наглашавају да се његов тематски и звучни регистар не уклапа у типичне жанровске и културне оквире тог таласа; Осећај отуђења на албуму превазилазио локалне теме средине 1990-их.
Текстове на албуму углавном је писао Том Јорк. Поред индивидуалних и интимних мотива, поједини критичари су у текстовима препознавали и шири социокултурни слој. У ретроспективној рецензији, Rolling Stone је описао албум као збир баладичних и рок нумера које, између осталог, обухватају теме чежње и љубоморе, али и елементе критике потрошачке културе. У тексту NME из 2019. године албум се тумачи као дело које пружа отпор економској и друштвеној политици капитализма, при чему се наглашава да се та перспектива не појављује као програмска политичка порука, већ као расположење и низ слика које прожимају више песама.
Сличан акценат на ширем друштвеном регистру текста налази се и у есеју Pitchfork-а из 2016. године, који The Bends посматра као рано формирање Јорковог препознатљивог гласа и као помак ка социо-политичкој софистицираности која није била присутна у ранијем раду бенда. У том читању, текстови на албуму повезују лични немир са ширим осећањем нелагоде и сумње у вредности савременог друштва, што је код критичара често означавано као један од разлога трајног утицаја албума.
Назив The Bends преузет је из колоквијалног енглеског израза the bends, који означава декомпресиону болест, стање које може да настане услед недовољне декомпресије након излагања повишеном притиску, најчешће у контексту роњења.
У појединим критичким освртима и ретроспективним тумачењима, избор овог назива доводи се у везу са наглим успоном бенда након успеха сингла Creep, односно са метафором пребрзог израњања у славу и последичним притиском који је пратио рану фазу каријере Radiohead.