Дванаест дана Божића, или Дванаест дана божићне сезоне, јесте свечана хришћанска сезона која слави Рођење Исуса Христа. У западном хришћанству, она почиње Божићем (25. децембар) и обухвата Дан Светог Стефана (26. децембар), празник Светог Јована Богослова (27. децембар), Младенце (28. децембар), Силвестрово или Дан Светог Силвестера (31. децембар), Нову годину или Празник Обрезања Господњег (1. јануар) и празник Свете породице (датум варира). Завршава се Богојављенском ноћи или навечерјем Богојављења (вече 5. јануара).
За хришћанске деноминације као што су Евангелистичко-лутеранске цркве и Англиканска заједница, дванаест дана су идентични божићној сезони (од 25. децембра до 5. јануара), а након тога следи сезона Богојављења, која почиње 6. јануара. Међутим, за Римокатоличку цркву, божићна сезона траје дуже, све до Празника крштења Господњег. Неки сматрају да дванаест дана трају од 26. децембра до 6. јануара, укључујући тако и Богојављење.
Историја
Године 567. Сабор у Туру „прогласио је дванаест дана од Божића до Богојављења (тј. до краја 5. јануара, пошто Богојављење почиње следећег дана) светом и свечаном сезоном, и установио обавезу адвентског поста као припрему за празник”. Кристофер Хил, као и Вилијам Џ. Федерер, наводе да је то учињено како би се решио „административни проблем за Римско царство које је покушавало да усклади соларни јулијански календар са лунарним календарима својих провинција на истоку”.
Источно хришћанство Јерменска апостолска црква и Јерменска католичка црква славе Рођење и Крштење Христово истог дана, тако да не постоји разлика између празника Божића и празника Богојављења.
Оријенталне православне цркве (осим јерменских), источне православне цркве, као и источни лутерани и источни католици који следе исте традиције, имају интервал од дванаест дана између ова два празника. Ове цркве славе Божић и Богојављење 25. децембра и 6. јануара, како по грегоријанском, тако и по јулијанском календару (ови дани на јулијанском календару одговарају 7. и 19. јануару на грегоријанском календару).
Православље За православне хришћане, и Божић и Богојављење спадају међу Дванаест великих празника, који су по важности одмах иза Васкрса.
Период између Божића и Богојављења је период без поста (трапави дани). Током овог периода једна прослава води ка другој. Рођење Христово је тродневна прослава: званични назив првог дана (тј. Божића) је „Рођење по телу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа”, и слави не само Рођење Исуса, већ и поклоњење пастира из Витлејема и долазак мудраца; други дан се назива „Сабор Пресвете Богородице” и обележава улогу Дјеве Марије у Оваплоћењу; трећи дан је познат као „Трећи дан Божића” и такође је празник првођакона и првомученика Светог Стефана. Православни празник Младенци (Светих 14.000 младенаца витлејемских) је 29. децембра. Оданије Рођења (слично западној октави) траје до 31. децембра.
мини|Руска икона Богојављења
Субота након Рођења обележава се посебним читањима из Посланице () и Јеванђеља () током Литургије. Недеља после Рођења има свој литургијски спомен у част „Праведних: Јосифа Заручника, цара Давида и Јакова, брата Господњег”.
Још један од истакнутијих празника који су укључени међу Дванаест великих празника је Обрезање Господње 1. јануара. Истог дана је и празник Светог Василија Великог, па се тог дана служи Литургија Светог Василија Великог.
Дана 2. јануара почиње претпразништво Богојављења. Навечерје Богојављења (Крстовдан) 5. јануара је дан строгог поста, током којег побожни не једу ништа док се не појави прва звезда ноћу. Овај дан је познат као Парамонија (грч. Παραμονή „Навечерје”) и прати исти општи оквир као Бадњи дан. Тог јутра се служе Царски часови, а затим Литургија Светог Василија Великог у комбинацији са вечерњом службом, на крају које се врши Велико освећење воде, у знак сећања на Крштење Исусово у реци Јордан. Постоје одређене паралеле између химнe које се певају на Навечерје и оних на Велики петак, како би се показало да су, према православној теологији, кораци које је Исус направио у реку Јордан били први кораци на путу ка Крсту. Те ноћи се служи Свеноћно бдење за Празник Богојављења.
Западно хришћанство У оквиру Дванаест дана Божића постоје и световне и верске прославе.
Божић, који се рачуна као први дан божићне сезоне у католичанству, лутеранству и англиканизму, хришћани славе као литургијски празник Рођења Господњег. То је државни празник у многим нацијама, укључујући и неке попут Индије где већина становништва није хришћанска.
Дана 26. децембра је „Дан Светог Стефана”, празник у Западној цркви. У Уједињеном Краљевству и његовим бившим колонијама, то је и световни празник Боксинг деј. У неким деловима Ирске назива се „Дан царића”.
Дана 27. децембра је Празник Светог Јована Јеванђелисте, док су 28. децембра Младенци (Чилдермас) или Празник невине дечице, у знак сећања на покољ младенаца из јеванђеоске приче о Рођењу, у којој Ирод Велики, краљ Јудеје, наређује погубљење све мушке деце старе две године и млађе у околини Витлејема.
мини|200px|Миса бдења у лутеранској цркви на Силвестрово (2014) Силвестрово (31. децембар) је празник папе Светог Силвестера I. Прелазак те вечери у нову годину је прилика за световне прославе у многим нацијама, а у неколико језика је познат као „Ноћ Светог Силвестера” (Notte di San Silvestro на италијанском, Silvesternacht на немачком, Réveillon de la Saint-Sylvestre на француском и סילבסטר на хебрејском). Неколико хришћанских традиција, као што су католичке, лутеранске, англиканске, методистичке и моравске цркве, нуде различите облике служби бдења, где се верници подстичу да се осврну на протеклу годину и моле за годину која долази, често у вези са прославом мисе или Господње вечере.
Нова година (1. јануар) је прилика за даље световне прославе или за одмор од славља претходне ноћи. У римском обреду Римокатоличке цркве, то је Светковина Свете Марије Богородице, која се литургијски слави на Осми дан Божића. Такође се славио, а и даље се слави у неким деноминацијама (као што су лутеранство и англиканизам), као Празник Обрезања Господњег, јер би према јеврејској традицији Он био обрезан осмог дана након Рођења (рачунајући укључиво први и последњи дан). Овај дан, или неки дан близу њега, римокатолици такође славе као Светски дан мира.
У многим нацијама, нпр. у Сједињеним Државама, Светковина Богојављења се преноси на прву недељу после 1. јануара, што може бити већ 2. јануара. Та светковина, дакле, заједно са уобичајеним обележавањима везаним за њу, обично се дешава у оквиру Дванаест дана Божића, чак и ако се сматра да се они завршавају 5. јануара, а не 6. јануара.
Други литургијски празници Римокатоличке цркве према Општем римском календару који се дешавају у оквиру Октаве Божића, а самим тим и у оквиру Дванаест дана Божића, су Празник Светог Стефана 26. децембра, Празник Светог Јована, апостола и јеванђелисте 27. децембра; Празник невине дечице 28. децембра; Спомен Светог Томаса Бекета, бискупа и мученика 29. децембра; и Празник Свете породице Исуса, Марије и Јосифа у недељу у оквиру Октаве Божића или, ако такве недеље нема, 30. децембра. Изван Октаве, али у оквиру Дванаест дана Божића, налазе се празници Светих Василија Великог и Григорија Назијанзина 2. јануара и Спомен Светог Имена Исусовог 3. јануара.
Други свеци се славе на локалном нивоу.
Касна антика и средњи век Други сабор у Туру 567. године приметио је да су, у области за коју су његови бискупи били одговорни, дани између Божића и Богојављења били, као и месец август, у потпуности испуњени данима светаца. Монаси стога у принципу нису били обавезни да посте тих дана. Међутим, прва три дана године требало је да буду дани молитве и покајања како би се верни хришћани уздржали од учешћа у идолопоклонским праксама и разврату повезаним са прославама нове године. Четврти сабор у Толеду (633) наредио је строги пост тих дана, по узору на великопосни пост. ),
Енглеска у средњем веку мини|250px|Дванаеста ноћ (Краљ пије), Давид Тенијерс Млађи –1640. У Енглеској у средњем веку, овај период је био период непрекидних гозби и весеља, које је кулминирало Дванаесте ноћи, традиционалног краја божићне сезоне 5. јануара (последња ноћ пре Богојављења које је почињало 6. јануара). Вилијам Шекспир ју је искористио као поставку за једну од својих најпознатијих позоришних представа, Богојављенска ноћ. Често се бирао „Господар нереда” да предводи божићна славља. Bartleby.com
Неке од ових традиција биле су прилагођене из старијих паганских обичаја, укључујући римске Сатурналије и германски Јул. Неке такође имају одјека у модерној пантомими где се традиционално ауторитет исмева, а главну мушку улогу игра жена, док водећи старији женски лик игра мушкарац.
Колонијална Северна Америка Неки рани енглески колонисти донели су своју верзију Дванаест дана са собом у Северну Америку и прилагодили је својој новој земљи, додајући сопствене варијације током година. Међутим, у Новој Енглеској, и ходочасници у колонији Плимут и пуританци у заливу Масачусетс нису одобравали прославу Божића. Већ на Божић 1621. године, гувернер Вилијам Брадфорд „сусрео је групу људи који су узели слободан дан, и одмах их је послао назад на посао”. Нисенбаум даље примећује да „[оно што] је сметало гувернеру било је то што су ови 'славитељи Божића', по његовим речима, били напољу 'играјући се [и] лумпујући на улицама'.”
Једна традиција, модерни божићни венац, можда потиче од ових колониста.New York Times, 27 December 1852: a report of holiday events mentions 'a splendid wreath' as being among the prizes won.In 1953 a correspondence in the letter pages of The Times discussed whether Christmas wreaths were an alien importation or a version of the native evergreen 'bunch'/'bough'/'garland'/'wassail bush' traditionally displayed in England at Christmas. One correspondent described those she had seen placed on doors in country districts as either a plain bunch, a shape like a torque or open circle, and occasionally a more elaborate shape like a bell or interlaced circles. She felt the use of the words 'Christmas wreath' had 'funereal associations' for English people who would prefer to describe it as a 'garland'. An advertisement in The Times of Friday, 26 December 1862; pg. 1; Issue 24439; col A, however, refers to an entertainment at Crystal Palace featuring 'Extraordinary decorations, wreaths of evergreens ...', and in 1896 the special Christmas edition of The Girl's Own Paper was titled 'Our Christmas Wreath':The Times Saturday, 19 December 1896; pg. 4; Issue 35078; col C. There is a custom of decorating graves at Christmas with somber wreaths of evergreen, which is still observed in parts of England, and this may have militated against the circle being the accepted shape for door decorations until the re-establishment of the tradition from America in the mid-to-late 20th century. Домаћи венац би се правио од локалног зеленила, а додавало би се воће, ако је било доступно. Прављење венаца била је једна од традиција Бадње вечери; остајали би окачени на улазним вратима сваког дома почевши од Божићне ноћи (прве ноћи Божића) до Дванаесте ноћи или јутра Богојављења. Као што је већ била традиција у њиховој родној Енглеској, сви украси би се скидали до јутра Богојављења, а остатак хране би се појео. Тада се за Богојављење пекла и посебна торта, краљевски колач.
Модерни западни обичаји Уједињено Краљевство и Комонвелт Многи у Великој Британији и другим земљама Комонвелта још увек славе неке аспекте Дванаест дана Божића. Боксинг деј, 26. децембар, државни је празник у многим земљама Комонвелта. Приче из викторијанског доба Чарлса Дикенса и других, посебно Божићна прича, садрже кључне елементе прослава као што су конзумирање пудинга од шљива, печене гуске и восеила. Ова храна се у Великој Британији више конзумира на почетку Дванаест дана.