Насредин хоџа или Хоџа Насредин (отомански: نصر الدين خواجه, ) је фолклорни лик муслиманског (туркестанског и иранског/персијског) Истока и неких народа Медитерана и Балкана, тема кратких хумористичних и сатиричних прича и анегдота, а понекад и народних предања. Тврдње о његовом постојању су честе, а (али) постоје чак археолошки докази о њему на одређеним локацијама на пример, надгробник у граду , Турска. Тренутно не постоје потврђене информације нити факти о одређеном датуму или месту Насрединовог рођења, тако да је питање физичког постојања особе упитан.
2022. традицију препричавања кратких прича (вицеви) и анегдота о Хоџи Насредину уписали су на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства у Ирану, Азербејџану, Казахстану, Киргистану, Таџикистану, Туркменистану, Турској и Узбекистану.
Литерарна креација мини|261x261п|Насловна страна првог броја азербејџанског сатиричног часописа „Молла Насреддин", са Насредином на цртежу (1906) Баш као и пре триста година, данас су шале о Насредину веома популарне међу децом и одраслима у многим азијским земљама.
Рускоговорећи читаоци су боље упознати са дилогијом Леонида Соловјова „Прича о Хоџи Насредину“ (написано 1940 и 1950), која се састоји од два романа: „Смутљивац“ () и „Зачарани принц“ (). Ова књига је преведена на десетине језика.
Књижевни јунак Насредин има главну особину да из сваке ситуације излази као победник речима, али можда не и у пракси. Насредин-ефендија као мајстор речи и добар у реторици неутралише сваки пораз. Код тога му помогне претварано незнање и његова апсурдна логика.
Широм муслиманске Централне Азије и Блиског истока, у арапској, персијској, турској, централноазијској и кинеској књижевности (Ујгури), као и у књижевности народа Кавказа и Балкана, постоје бројне популарне анегдоте и кратке приче о Хоџи Насредину. Најкомплетнија збирка на руском језику садржи 1238 прича.
Књижевни лик Насредина је еклектичан, комбинујући синкретичку слику мудраца и простака (шаљивца). Јасно извучена из неколико фолклорних фигура, ова унутрашња контрадикторна слика антихероја, скитнице, слободног мислиоца, бунтовника, будале, свете будале, лукавог човека, лопова, па чак и циничног филозофа, суптилног теолога и суфије, исмејава људске пороке, шкртице, фанатике, лицемере, корумпиране судије и муле. Често се налазећи на ивици кршења општеприхваћених норми и концепта пристојности, али као јунак ипак увек проналази неконвенционално решење.
Ауторска обрада Године 1894., српски писац Стеван Сремац објавио је сопствено књигу турских анегдота о Хоџи Насредину (Насрадин-хоџа, 1894).
Не тако позната, али ништа мање изванредна, јесте прича Бориса Привалова „Весели мудрац“ ().
Шапи Казиева драма „Насрединов златни магарац“ () изведена је у многим позориштима.
Руски читаоци боље су упознати са „Причом о Хоџи Насредину“ () Леонида Соловјова, дводелном серијом, која се састоји од „Смутљивца“ (, 1940) и „Зачараног принца“ (, 1954). Ова књига је преведена на десетине јазика.
У Азербејџану је по имену Насредина био назван сатирични журнал "Молла Насреддин" којег је издавао Джалил Мамедкулизаде.
Типологија
Аналогија у осталим народима:
Итар Пејо - код јужних Словена (пример, у Бугарској и Македонији постоје приче у којима су истовремено присутна два лика, која се међусобно такмиче, најчешће - Хоџа Насредин и Итар Пејо, што се повезује са турским јармом) Бесена-гаџи - међу Аварима Џоха - међу Арапима Пил-Пуги - међу Јерменима Хершеле Острополер (Хершеле из Остропоља) - међу ашкенаским Јеврејима Нестерка - међу Белорусима Лукави Будамшу - међу Бурјатима Алдар Косе - међу Казахима ( заједно са самим Насредином, који се зове Қожанасыр) Омирбек - међу Каракалпацима (налази се и у еповима Казаха, посебно јужних, због сродности језика и култура) Апенди - међу Киргизима Ахмет-акај - међу кримским Татарима Пекале и Тиндале - међу Румунима и Молдавцима Мушфици - међу Таџицима Епенди - међу Туркменима Цаген - међу Ингушима Лопшо Педун - међу Удмуртима Саљај Чакан и Мола Зајдин - међу Ујгурима Тил Ојленшпигел - међу Фламанцима и Немцима Коса маткуара ("Голобради варалица") - код Грузијаца
Донекле, Хоџа Насредин одговара и Ивану Будали () у руској фолклори, барону Минхаузену код француско-немачке фолклоре или козаку Мамају у украјинском фолклору.
Историја мини|150п|Споменик Хоџи Насредину у Јенишехиру (Турска) Неколико истраживача датира појаву анегдота о Хоџи Насредину у 13. век. Ако прихватимо да је овај лик заиста постојао, онда је особа живела у том веку или пре (7) .
Познати руски оријенталист и турколог, академик Владимир Александрович Гордлевски, веровао је да је слика Насредина настала из анегдота које су Арапи створили око имена Џухи () и да је прешла на Селџуке, а касније и на Турке, као њен наставак.
Други истраживачи су склони ка томе да верују да обе слике имају само типолошку сличност, објашњену чињеницом да скоро сваки народ у свом фолклору има популарног духовитог јунака (дворска луда, јестер), обдареног најконтрадикторнијим особинама. (8)
Прве анегдоте о Хоџи Насредину забележене су у Турској у „Салтукнаме“, књизи која датира из 1480. године (9), а нешто касније у 16. веку од стране писца и песника Џами Румах Лами (умро 1531). (7)
Касније је написано неколико романа и прича о Хоџи Насредину („Насредин и његова жена“ од П. Милина, „Бројанице од коштица трешње“ од узбешког писца Гафура Гуљама, итд.).
У Русији су се шале о Хоџи први пут појавиле у 18. веку, када је Димитрије Кантемир, молдавски владар, који је пребегао ка руском цару Петру Великом, објавио своју „Историју Турске“ са три „историјска“ вица о Насредину.
Године 2020. поднета је пријава за уврштавање на УНЕСКО листу фолклоре о Хоџи Насредину као заједничког добра Азербејџана, Казахстана, Киргистана, Таџикистана, Туркменистана, Турске и Узбекистана. Двадцать четыре Насреддина / Сост. и вступ. статья М. С. Харитонов. — М.: Наука, 1986. На састанку УНЕСКО Међувладиног комитета за заштиту нематеријалне културне баштине, одржаном од 28. новембра до 3. децембра 2022. у Рабату, фолклорне анегдоте о Хоџи Насредину уписана је на Репрезентативну листу нематеријалне културне баштине човечанства.
Према неким проценама, класична и оригинална слика Насредин Хоџе, која данас постоји у Турској, је се је родио 605. године по хиџри (1208. н.е.) у селу близу града Ескишехира, а умро 683. године по хиџри (1284.) у граду Акшехиру. Према пронађеним документима, извесни Насредин је заправо живео тамо у то време. Његов отац је био имам Абдулах. Насредин се школовао у граду Конија, радио је у Кастамонуу и умро је 1284. године у Акшехиру, где се и данас налази његов гроб и маузолеј (). Надгробни споменик највероватније носи погрешан датум: 386. година по хиџри (993. нове ере). Вероватно није тачан, јер су Селџуци овде стигли тек у другој половини 11. века (7). Сугерисано је да је гроб великог шаљивџије „компликован“ и да стога датум треба читати обрнуто (386 ⇒ 683).
Други истраживачи оспоравају ове датуме. К. С. Давлетов датира појаву Насрединовог лика између VIII - XI века.
Л. В. Соловјов, у својој књизи „Зачарани принц“ (, 1950), наводи да „осам гробница у различитим деловима света носи његово славно име“ и коментарише надгробни споменик у Акшехиру на следећи начин:
Називи мини|150п|Хоџа Насредин. Рад украјинског-азарбејџанског скулптора Катиба Мамедова У руској традицији најчешће је име Хоџа Насреддин. Друге опције: Насреддин-ефенди, молла Насреддин, Насреддин Афанди (Ефенди, Епенди), Дивона Насреддин, Анастратин, Несарт, Насир, Наср ад-дин.
У источним језицима постоји неколико различитих верзија имена Насредин, које се све своде на три главне:
Ходжа Насреддин (понекад као «Насреддин»), Мулла (Молла) Насреддин, Афанди (эфенди или эпенди) (Средња Азија — посебно код Киргиза, Таджика, Туркмена, Узбека и Ујгура).
Персијска реч „хоџа“ (персијски : خواجه khâje - господар) постоји у скоро свим туркијским и арапским језицима. У почетку се користила као породично име за потомке исламских суфијских мисионара у Централној Азији, представнике класе „белих костију“ (туркијски : „ак сујук“, ). Временом је назив „хоџа “ постала почасна титула, посебно за исламске вјерске вође/менторе османских принчева или учитеље арапске писмености у мектабима, као и за племиће, трговце или евнухе у владајућим породицама.
Арапско муслиманско лично име Насредин (арапски : نصرالدين, Naṣr ad-Dīn) преводи се као „победа вере“.
Мула (арапски : المُلَّا [ал-мула, мевла]; персијски : ملّا, турски : молла) има неколико значења. Код шиита, мула је вођа верске заједнице, теолог и стручњак за тумачење питања вере и закона (код сунита, ове функције обавља улема). У остатку исламског света, у општем смислу, као титула поштовања, може значити учитељ, помоћник, власник или заштитник.
Ефендија (aфанди, eпенди) (арапски : أفندي Afandī; персијски : آفندی од старогрчког : αὐθέντης „онај који може да се брани (на суду)“) је почасна титула племићке особе, учтив облик обраћања, са значењем „господар“, „поштовани“, „уважени“. Обично је пратила име и давала се првенствено представницима учених професија.
Међу различитим народима његово име је звучи овако:
Абхазијски : Хаџја Шардин, Авар : Мала Насрудин, Адигхе : Хъже Несрудин, азербејџански : Молла Нәсрәддин, Арапски : جحا Џуха, Албански : Настрадин Хокха или Настрадини, Башкирски : Хужа Насретдин, Бугарски : Настрадин Хоџа, Босански : Насрудин Хоџа, грчки : Ναστραντιν Χοτζας, Даргин : Малла Насрадин, Ингушки : Цаген, Италијански : Ђуфа или Ђука, Кабардино-черкески : Хъеже Несрудин, Казашки : Кожанасир, Аупенди, Карацхаи-Балкар : Насра Кходја, Киргишки : Апенди, кинески : 阿凡提 (пинјин Афанти) и 阿方提 (пинјин Афангти), Кумик : Мола Насјуртјун, Курдски : Мела Насредин, Лезгин : Мола Насретдин, Македонски : Насредин Оџа, Румунски : Настратин Хогеа, персијски : ملا نصرالدین Насридин, таџички : Кхоҷа Насриддин, Афанди, Татарски : Хуҗа Насретдин, Турски : Насреддин Хоџа, Туркменски : Епенди, узбечки : Ксо'ја Насриддин, Насриддин Афанди или, често, Афанди, Ујгурски : نەسىرىدىن يەپەندى, Нәсирдин Әпәнди или Несирдин Епенди, Чеченски : Молла Несарт
лево|мини|223x223п|Хоџа Насредин (скулптор Иван Коржев, 2010) Анекдоте о Хоџи Насредину су кратке сцене (анегдоте) које оштро исмевају и разоткривају људске мане - богатих и сиромашних. Дотичу се проблема различитих друштвених слојева, где Тимур ("страшни''" татарско-монголски војсковођа Тамерлан) добија посебну пажњу. Име овог освајача појављује се у неким анегдотама. Хроми Тејмур-Тејмир, Тимур, Тимур-Ленг, Ленг-Темир - све су то имена за исту особу - Тамерлана . Известан број објављених анегдота и оних сачуваних у архивама повезан је са именом Тимура. Неке анегдоте повезане са Тимуром имају варијације на познате источне приче или су засноване на различитим догађајима који су се десили између других владара и историјских личности. Ове анегдоте су касније постале популарне. Постоји низ прича о томе како је Хоџа послат Тимуру на челу амбасадора. Једна од њих каже да се Тимуру Хоџа допао од првог сусрета и да је остављен на двору .
Најпознатији пример шале написан је у роману Л. В. Соловјова „Смутљивац“ () и у филму „Насредин у Бухари“ снимљеном по истој књизи:
Памћење
11. априла 2018. године, у част хоџе Насредина, Међународна астрономска унија је именовала кратер на Харону Насредин.
Споменици
десно|мини|Споменик Хоџи Насредину у Анкари, Турска
Узбекистан, Бухара, ул. Н. Хусаинова, зграда 7 (као део архитектонског ансамбла Љаби-Хауз ) Русија, Москва, улица Јарцевска, зграда 25а (код станице метроа Молодежна) — отворен 1. априла 2006. године, вајар Андреј Орлов Русија, село Високово, градски округ Митишчи, Московска област — улица Централнаја, зграда 31 (поред чајџинице „ЛјабиХауз“) Турска, регион Сиврихисар, село Хорт Казахстан, Уст-Каменогорск, Парк културе и рекреације Украјина, Харков, улица Динамовскаја, 12. Отворен 2013. године, вајар Катиб Мамедов
Референце
Фусноте
Литература