Босилеградско Крајиште је историјско-географска област на крајњем југоистоку Србије, чији је културно-просветни центар Босилеград. Некада је било део веће области Крајиште, која се налазила у Бугарској и обухватала целокупну територију општине Босилеград, делове општина Сурдулица, Трекљано и Ћустендил. После Првог светског рата, ова територија, са административним центром у Босилеграду, према одредбама Нејског мировног уговора 1920. године, припала је Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а касније Југославији.

Босилеградско Крајиште препознатљиво је по фолклору, обичајима и храни. Културна баштина овог региона сваке године се представља на међународном фестивалу Босилеградско крајиште пева и игра, једном од највећих фолклорних фестивала на југу Србије, на ком учествују фолклорне групе из Србије, Бугарске, Македоније и других земеља.

Етимологија Појам „крајиште” је старословенског порекла. Означава граничне регионе и води порекло из времена средњевековне српско-бугарске границе. Ова област и данас има такав карактер.

Антропогеографска истраживања Босилеградско Крајиште до сада није било предмет систематског научног истраживања, тако да не постоји тачан увид у културне слојеве и историјска збивања која су на овом простору постојала. Олакшавајућу околност у сагледавању културно-историјских процеса на овој територији представљају археолошка, антропогеографска и етнолошка истраживања блиских области, на основу којих се може направити површна реконсртукција.

На географским картама Отоманског царства из 1867. године подручје Крајишта се још увек приказује као неистражено подручје. Први га је „открио“ и о њему писао чешки историчар и универзитетски професор Константин Јиречек, који је у својим делима оставио бројне податке о овом подручју. Регион Крајишта је до 1920. године припадао само Бугарској, у границама Ћустендилског Крајишта.

Иако су Јиречекови подаци били фрагментирани, били су основа за будуће, детаљније истраживање Јордана Захариева, чија књига „Ћустендилско Крајиште” () представља прво темељито антропогеографско истраживање овог региона. Интересовање за ову монографију у Србији јавља се после 1920. године, када део Ћустендилског Крајишта, Босилеград и околина, према одредбама Нејског мировног уговора, припада Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Истовремено када и Захаријев, антропогеографска испитивања овог региона вршио је и Риста Т. Николић, сарадник Јована Цвијића, који је у свом делу „Власина и Крајиште“ обухватио део Босилеградског Крајишта, али јужни крајеви су остали непознати за учени свет у Србији, па Захаријевова књига „Ћустендилско Крајиште“ представља једини извор о овим крајевима с почетка 20. века.

Интересовање за културу босилеградског краја почиње да се јавља у другој половини 19. века. До тада, али и у касније, култура овог поднебља проучавана је у оквиру истраживања прошлости целог Крајишта. Највише пажње тада је посвећивано истраживању порекла становништваа. Крајем 19. века започета су прва проучавања о босилеградском крају, међу којима највише пажње заслужују истраживања Константина Јиречека и Јордана Иванова. Међутим, најдетаљнија истраживања овог краја дао је Јордан Захаријев. Он је у својим делима Ћустендилско Крајиште и Каменица оставио драгоцене податке како о етнографији и географији овог краја, тако и о различитим културним и образовним институцијама тога времена. Антропогеографска истраживања ове области, обављена крајем 19. и у првој половини 20. века објављена су 2016. године у научној монографији Власина и Крајиште : насеља, порекло становништва, обичаји, коју је приредио Борисав Челиковић. У монографији су објављена фототипска издања оригиналних научних радова:

Крајиште и Власина – антрополошка проучавања Ристе Т. Николића, фототипско издање из 1912. У Трну – путописна белешка Тихомира Ђорђевића, фототипско издање из 1897. С избора у власинском крају – утисци и посматрања Јована Ердељановића, фототипско издање из 1908. Црна Трава – записи црнотравског пароха Јована М. Поповића, фототипско издање из 1914. Цариброд и Босилиград – запис Јована Хаџи Васиљевића, фототипски издање из 1924. Ћустендилско крајиште () – монографија Јордана Захаријева, оригинално фототипско издање из 1918. године, на бугарском језику.

Историјски подаци Крајиште представља физичко-географску и историјско-географску област у западној Бугарској и источној Србији, а сасвим мали део на крајњем југозападу припада територији Северне Македоније. Термин „Ћустендилско Крајиште“ увео је Јордан Захариев. Њиме он указује на део веће историјско-географске области Крајиште, које се налази северозападно од Ћустендила, између Радомирске околије на истоку, Трнске на северу, српско-бугарске границе, каква је била до 1919, на западу и Ћустендилске околије, у чијим је границама била до 1901, на југу. Током историје Ова област је била под бугарском, српском и турском влашћу.

Први поуздани подаци о становницима на овим просторима односе се на Ашане, за које је установљено где су долазили са стоком на испашу. Пошто су говорили грчки, постојало је мишљење да су они Грци. Ашани су сматрасматрани за грцизиране староседеоце балканског полуострва и сврставани су у припаднике старобалканског романизованог становништва Саракачана. Најзначајније етничке промене догодиле су се почетком и крајем средњег века. Отпочеле су досељавањем Словена, а посебно крајем 6. века инвазијом Бугара, када су Словени асимиловали староседелачка аутохтона племена Трачана, Илира и Влаха, који су били мешавина Илира и Трачана са Римљанима. Ове промене завршиле су се најездом Османлија у 14. веку.

После ослобођења од Турака 1878. године, на територији Ћустендилског Крајишта формирана је Изворска околија, са административним центром у селу Извор. Године 1890. административни центар је премештен у Босилеград. Овим чином Крајиште губи административни карактер и постаје историјско-географска област, која данас обухвата целокупну територију општине Босилеград, делове општина Сурдулица, Трекљано и Ћустендил. Налази се између Завалске планине на северу и планина Осогово, Влахина и Рила на југу. На истоку досеже до подножја планина Витоша и Верила, а на западу до долине Јужне Мораве. Цела област Крајште дели се на три дела – Ћустендилско, Трнско и Земенско Крајиште.

После Првог светског рата, територија Изворске околије са административним центром у Босилеграду, према одредбама Нејског мировног уговора из 1920. године, припала је Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а касније Југославији и остала је позната као Босилеградско Крајиште. За време Другог светског рата Босилеградско Крајиште је било под бугарском окупацијом, а након завршетка рата враћено је у састав Југославије.

Географски подаци Крајиште као предеона целина најјужнијег дела српског Шоплука, обухвата 36 села. Њена непроходност је утицала на заобилажење главне саобраћајне линије. С обзиром да се налази у развођу Мораве и Струме, где се налазе изворишта Врле Реке, Власине, Јерме и других река, ова област је отворена на више страна, у правцу долина тих река.

Етнографска истраживања Јован Цвијић, у својој монографији Балканско полуострво и јужнословенске земље (књ 1, 1922), о изолованим етничким групама које се развијају у неприступачним подручјима, каже: „Морфолошке и географске особине Централно-балканске области, служиле су као ’масовне пречаге’ културним и историјским процесима. Учиниле су да етнички процеси и људске групе које насељавају мање доступне области, имају до извесне мере засебан развој од других група настањених у областима спајања и прожимања. Управо због те изолованости и неприступачности, сачувана је аутохтоност и архаичност етникома народа који на тим просторима живе”. С друге стране, иако у неприступачним пределима, Крајиште је у последњих пар векова, као област на тромеђи Србије, Бугарске и Северне Македоније, много пута доживело масовне миграције становништва, што је довело до хетерогености и обичаја који су се мењали. Ове околности довеле су до присуства бројних народа, као и до особених и у много чему непоновљивих културних догађаја и обичаја, какви су:

џаламаре, седећарсеке песме, коледа, тодорица, литије и други.

Босилеградско крајиште препознатљиво је по фолклору, обичајима и храни. Културна баштина овог региона сваке године се представља на међународном фестивалу Босилеградско крајиште пева и игра.

Легенда Када су Турци освојили Бугарску, садашњи регион Босилеградског Краjишта био је под управом двојице војвода, Краља Буса (Бусила) и Краља Бранка. Утврђење Краља Буса је било на месту Градиште, које се налази око један километар од Босилеграда, док је краљ Бранко имао утврђење удаљено око 15- километара југозападно.

По доласку Турака двојица војвода су, због неприступачног терена, још неко време остали на власти, али су убрзо су и њихове територије покорене. Прво је покорен краљ Бранко, док је Бусилово утврђење било много јаче и дуже је одолевао нападима. Високи зидови тврђаве, густа шума и стрме литице око ње нису дозвољавали Турцима да јој приђу. Због тога су се послужили лукавством, натеравши Краља Бранка да пошаље поруку Краљу Бусилу да Турака више нема и да изађе из тврђаве, како би отишли на причешће у црву Светог Спаса, код села Рајчиловци. Када је изашао, Краљ Бус је дао заповест својим људима да затворе тврђаву и добро је чувају. Међутим, када је стигао до цркве, Турци су га заробили и убили заједно са Краљем Бранком и после тга спалили Босилеград.

Према овој легенди, утврђење краља Буса се налазило на локацији Градиште, која се налази око 1km западно од Босилеграда, на месту где се Лисинска и Љубатска река спајају у реку Драговиштицу, стварајући природну утврду која је са три стране окружена рекама а са четврте стрмом падином. Натој локацији се и данас налазе рушешевине старог насеља, које нису археолошки истражене.

Види још

Народна ношња Босилеградског крајишта

Референце

Литература

Категорија:Општина Босилеград Категорија:Области Србије