мини|270x270п|Историјске домовине народа Адаи са модерним националним границама.Адаи су били домородачки народ Северне Америке који је насељавао подручја северозападне Луизијане и североисточног Тексаса. Припадали су аутохтоним народима Југоисточних шума и били део Кадо конфедерације.
Назив Назив Адаи потиче од кадо речи hadai, што значи „шибље”. Француски истраживач Пјер Ле Моњ д’Ибервил називао их је Натао.
Име Адаи је такође забележено у различитим облицима: Adaizan, Adaizi, Adaise, Adahi, Adaes, Adees, Atayos и Nadais.
Језик Изумрли адајски језик се некада сматрао кадоанским, али је могуће да представља језички изолат и остаје некласификован због недовољних писаних и усмених извора. Џон Сибли је написао да адaјски језик „разликује се од свих осталих и толико је тежак за говор или разумевање да ниједан народ не може да изговори десет речи на њему”. Приближно 250 речи на адaјском језику је забележено.
Историја 16. век Адаи су били један од првих народа у Северној Америци који су имали контакт са Европљанима и на које је тај контакт дубоко утицао. Године 1530, Алвар Нуњез Кабеса де Вака је о њима писао под именом Atayos.
17. век Неколико Адаја се придружило мисији San Francisco de los Tejas, коју су Шпанци основали 1690. године у Сан Антонију, Тексас. Године 1699, истраживач Ибервил је наишао на Адаје у Луизијани дуж Црвене реке.
18. век Године 1716, шпански колонисти основали су мисију San Miguel de Linares, познату и као Мисија Адајес, ради покрштавања Адаја, Начићота и других народа Кадо конфедерације. Мисију су 1719. године уништили Французи и њихови домородачки савезници, али су Шпанци обновили мисију 1721. године. Касније су Шпанци изградили и Presidio of Nuestra Señora del Pilar de Los Adaes, у близини Накатиша у Луизијани.
Француски истраживач Жан-Батист Бенар де ла Харп је 1719. године писао да су Адаи били корисни француским трговцима. У то време живели су у селима дуж Црвене реке, од Луизијане до Тексаса, преко реке Сабин. Сукоби између Француза и Шпанаца, увођење нових болести и алкохол негативно су утицали на Адаје, тако да су готово нестали до 1778. године.
Археолози су идентификовали њихов стил керамике из 1770-их као све више ојачан коскaма и назвали типове керамике Patton Engraved и Emory Incised.
Око 1792. године, 14 Адајских породица мигрирало је у Presidio San Antonio de Béxar у Сан Антонију, Тексас, где су се асимиловали у друге племенске групе. Преживеле породице Адаја близу Накогодочеса у Тексасу спојиле су се са Кадо народом.
19. век Амерички агент за домороце Џон Сибли забележио је мало Адајско село, познато као локалитет Lac Madon, које је било насељено до 1820. године. Он је навео да је остало „само двадесет мушкараца, али више жена”, док је пастор Џедидија Морс 1820. године забележио само 30 преживелих Адаја.
Етнограф Хенри Роу Скулкрафт је 1825. године забележио 27 Адаја, а етнограф Џон Рид Свантон написао је да су „сада у потпуности уједињени са другим Кадо народима... Иако се име племена памти, само племе се сада у потпуности укључило у народе који се називају ‘Кадо’.”
Државно признато племе Држава Луизијана је племе Адаи Кадо Индијанци из Луизијане, са седиштем у Робелину, Луизијана, прогласила државно признатим племеном.
Референце
Спољашње везе
Кадо нација Лос Адаес, Тексас, ван историје
Категорија:Кадоански народи