Финансијска репресија означава скуп државних мера којима се домаћи финансијски ресурси усмеравају ка јавном сектору, иако би, према економској теорији слободног тржишта, у дерегулисаном окружењу та средства била усмерена на друге облике улагања. Ове политике се у економској литератури најчешће повезују са настојањем да се смањи однос између државног дуга и бруто домаћег производа. Истраживања спроведена на примеру Јапана указују на то да овакве мере могу бити присутне и одржаване током веома дугог временског периода, чак и више деценија.

Сам термин уведен је 1973. године од стране економиста са Универзитета Станфорд, Едварда С. Шоа и Роналда И. МакКинона. Они су га користили како би описали како би описали политике које су имале одређене нежељене ефекте по економски развој, према њиховој анализи по привредни развој једне земље.

Механизам Финансијска репресија може бити спровођена кроз различите мере, које се могу примењивати појединачно или у комбинацији.

Директно или посредно ограничење каматних стопа, укључујући камате на државни дуг и приносе на банковне депозите (на пример, кроз регулативе попут Регулације Q). Државно власништво или снажан утицај над домаћим банкама и финансијским институцијама, уз регулаторне баријере које отежавају или онемогућавају улазак других институција на тржиште. Постављање високих захтева за обавезне резерве које банке морају да држе. Стварање или одржавање „затвореног“ домаћег тржишта за државни дуг, тако што се банкама намеће обавеза да, путем капиталних захтева, држе државне хартије од вредности, или се алтернативни облици улагања забрањују или чине мање привлачним. Ограничење преноса капитала и имовине у иностранство кроз увођење различитих облика контроле капитала.

Овакве мере омогућавају владама да емитују државни дуг по нижим каматним стопама. Ниске номиналне камате смањују трошкове сервисирања дуга, док негативне реалне каматне стопе временом умањују стварну вредност државног дуга. Због тога је финансијска репресија најефикаснија у смањењу задужености када је праћена инфлацијом. У том контексту, она се може посматрати као прикривени облик опорезивања или, алтернативно, као вид обезвређивања новца.

Истраживање спроведено 1993. године проценило је обим такозваног „пореза финансијске репресије“ у 24 земље у развоју у периоду од 1974. до 1987. године. Резултати су показали да је у седам земаља утицај финансијске репресије премашивао 2% бруто домаћег производа, док је у пет земаља био већи од 3%. У пет држава ( Индија, Мексико, Пакистан, Шри Ланка и Зимбабве ) овај механизам је чинио око 20% укупних пореских прихода. У случају Мексика, процењено је да је финансијска репресија износила приближно 6% БДП-а, односно чак 40% укупних пореских прихода.

У економској теорији, финансијска репресија се често сврстава у оквир такозване макропруденцијалне регулације, односно мера које држава примењује са циљем очувања стабилности и „здравља“ целокупног финансијског система.

Примери

После Другог светског рата Финансијска репресија је имала значајну улогу у смањењу односа јавног дуга и БДП-а у периоду након Другог светског рата. Одржавањем реалних каматних стопа на државни дуг на веома ниском нивоу, често испод једног процента, током већег дела периода између 1945. и 1980. године, Сједињене Америчке Државе су успеле да постепено умање огроман дуг наслеђен из времена Велике депресије и ратних трошкова, који је износио око 122% БДП-а.

Економски раст Кине често се доводи у везу са применом финансијске репресије, пре свега због ниских приноса на штедњу и повољних кредита које је такав систем омогућавао. То је Кини омогућило да се ослања на инвестиције финансиране домаћом штедњом као главни покретач привредног раста. Са друге стране, ниски приноси су утицали на смањену личну потрошњу, због чега потрошња домаћинстава у Кини чини мањи удео БДП-а него у већини других великих економија. Од децембра 2014. године, Народна банка Кине је започела постепено напуштање деценијске финансијске репресије, омогућивши штедишама принос до 3,3% на једногодишње депозите. Уз релативно ниску инфлацију, ово је довело до реално високих каматних стопа у поређењу са другим развијеним економијама.

Након економске рецесије 2008. У радном документу Националног бироа за економска истраживања из 2011. године, Кармен Рајнхарт и Марија Белен Сбрансија указале су на могућност да се државе поново окрену финансијској репресији као начину за управљање високим нивоима јавног дуга насталим након финансијске кризе 2008. године..

У том контексту, поједине земље су ограничавале токове капитала ка иностранству или су преусмеравале одређене пензионе фондове под државну контролу, како би се средства усмерила ка куповини државних обвезница.

Критика Финансијска репресија је наишла на бројне критике, како као теоријски концепт, тако и као практична економска политика. Један део економиста сматра да она не пружа адекватно објашњење кретања каматних стопа и инвестиција у реалној економији, док други тврде да, чак и ако постоји, није пожељан инструмент економске политике.

Критичари истичу да би, уколико би ниске каматне стопе заиста подстицале снажан раст, дошло до повећане тражње за капиталом и капиталним добрима, што би неминовно изазвало инфлацију и приморало централне банке да подигну каматне стопе. Како се такав економски бум није појавио у индустријализованим земљама у периоду од 2008. до 2020. године, ово се тумачи као доказ да су ниске каматне стопе биле неопходне ради одржавања равнотеже између понуде и тражње за капиталом. Према овом становишту, каматне стопе би биле још ниже да није високог нивоа државног задуживања.

Економисти који заступају принципе слободног тржишта тврде да финансијска репресија истискује инвестиције приватног сектора и тиме успорава економски раст. Ипак, неки аутори истичу да су послератни политичари свесно прихватили овај компромис како би смањили дуг и избегли драстичне резове потрошње или формални банкрот.

Финансијска репресија се такође често описује као „скривени порез“ који доноси корист дужницима, а штету штедишама, нарочито пензионерима, јер њихова улагања више не обезбеђују очекивани приход. Основни циљ оваквих политика јесте да се номиналне каматне стопе одрже на нижем нивоу него што би то био случај у конкурентнијем тржишном окружењу, чиме се смањују трошкови камата државе. Међутим, када номиналне камате падну испод стопе инфлације, долази до реалног смањења дуга, што представља трансфер богатства са поверилаца ка дужницима, укључујући и саму државу.

Референце

Категорија:Инфлација