Погубљење председника привремене белогардејске владе Русије (Российское правительство (1919)) адмирала Александра Колчака, и премијера Виктора Пепељајева извршено је 7. фебруара 1920. године у 5 часова ујутру, на ушћу реке Ушаковке, близу њеног ушћа у реку Ангару, по наређењу Иркутског војно-револуционарног комитета, на чијем су челу били бољшевици, који је деловао по личним упутствима Владимира Иљича Лењина. Адмирал Колчак, као главни управитељ, је убијен без суђења и пре завршетка истраге, а одлука о њиховом погубљењу била је политичка, бес суђења и унапред одређена у договору са највишим совјетским руководством.
Код егзекуције судјеловао је председник иркутске покрајинске комисије за ванредне ситуације, Самуил Чудновски (Јевреј родом из Бердичева, Кијевска губернија, данас Украјина) док је стрељачким водом предводио начелник гарнизона и командант Иркутска Борис Јаковљевич Блатлиндер (рођен као Иван Николаевич Бурсак).
Заједно са Колчаком, стрељан је и председник Савета министара руске владе (Руска управа (1919)) Виктора Пепељајева; против њега није спроведена чак ни истрага, а камоли суђење, оптужница или изрицање пресуде. Након погубљења тела Колчака и Пепељајева спуштена су у ледену рупу на реци Ушаковка и однета струјом.
Позадина мини|300п|Ћелија бр. 5 у притворском центру у Иркутску, где је Колчак био затворен са његовом воштаном фигуром. Као председник привремене белогардијске Русије, адмирал Александар Колчак (који је 4. јануара 1920. донео, али није спровео, одлуку о преносу врховне власти на свог заменика, генерала Антона Дењикина) био је фактички тајно ухапшен од стране чехословачке команде (добровољни Чехословачки корпус). Одведен је у Иркутск и 15. јануара 1920., уз санкције француског генерала Мориса Жанена, и предали представницима социјалистичко-мењшевичког „Политцентра“ и сместили у покрајински (губернијски) затвор.
Политцентар је 21. јануара предао власт у Иркутску бољшевичком Иркутском војно-револуционарном комитету (ВРК), а са њом и ухапшеног адмирала. Бољшевици су заменили председника Ванредне истражне комисије, за којег је гласао Политцентар, својим штићеником Самуилом Чудновским, а сама комисија је трансформисана у Покрајинску ванредну комисију. Састав Комисије која је испитивала Колчака остао је непромењен до последњег дана, а међу њеним члановима били су мењшевик Денике и два десна социјалиста револуционара (есери); Лукјанчиков и Александар Алексејевски. Они су били добро упознати са радом Колчакове владе и учествовали у припреми Иркутског устанка против њега (устанак Политцетра против Колчакове Владе, 21. децембар 1919 - 5. јануар 1920). Према речима главног истражитеља на примеру Колчак, Константина Андрејевича Попова (сфн Председник Ванредне истражне комисије у случају А. В. Колчака.), који је учествовао у испитивањима, учешће ових појединаца у Комисији учинило је Колчака спремнијим да сведочи, јер их није видео као своје одлучне и доследне непријатеље. Испитивања у примеру Колчак су почела 21. јануара 1920., буквално уочи преноса власти са Политцентра на Војно-револуционарни комитет (бољшевици), тако да су сва испитивања, почев од другог, спроведена у име совјетске, а не од социјалистичко-мењшевичке владе.
Адмирал Колчак је током испитивања одржавао мирно и достојанствено држање, чиме је заслужио нехотично поштовање својих истражитеља. Детаљно је говорио о свом животу и спремно је одговарао на питања. Колчак је био прилично искрен и отворен, трудећи се да за историју сачува и своје биографске податке и информације о важним историјским догађајима у којима је учествовао.
Разлози за погубљење Питање Колчаковог погубљења више пута је обрађивано у мемоарима и истраживачкој литератури. До 1990-их сматрало се да су све околности и разлози за овај догађај темељно разјашњени. Извесна неслагања у литератури постојала су само по питању ко је издао наређење за погубљење Колчака. Неки мемоаристи и истраживачи, следећи совјетске историчаре, тврдили су да је такву одлуку донео Иркутски војно-револуционарни комитет на сопствену иницијативу и због објективно сложених војно-политичких околности (претња напада на Иркутск остатака колчакове армије, који су се приближавали са запада под командом генерала Сергеја Николајевича Војцеховског) Ширямов А. Борьба с колчаковщиной // Последние дни колчаковщины. — М.-Л., 1926; Он же. Иркутское восстание и расстрел Колчака. // Борьба за Урал и Сибирь. — М.-Л., 1926; Парфенов (Алтайский) П. С. Борьба за Дальний Восток (1920—1922). — М.-Л., 1928; Бурсак И. Н. Конец белого адмирала // Разгром Колчака. Воспоминания. — М., 1969; и др., док су други наводили информације о постојању директиве која је потекла од председника Сибирског револуционарног комитета (Сибревком) и члана Револуционарног војног савета 5. армије Ивана Никитича Смирнова. У својој монографији из 1983. године, Хенрих Зиновјевич Јофе () је писао о разлогу за погубљење без суђења: „Колчакову судбину су у суштини одлучили капеловци (присталице Кепеља - ), који су журили у Иркутск (спашавање Колчака), и контрареволуционарни елементи који су припремали устанак у граду“. Генрих Иоффе. Колчаковская авантюра и её крах. Глава 9. Крушение . Историчар је цитирао скоро цео текст „Резолуције бр. 27“, коју је усвојио Војно-револуционарни комитет 6. фебруара 1920.:Претрагама града откривене су бројне залихе оружја, бомби, митраљеских појасева и слично; утврђено је мистериозно кретање ове војне опреме по граду; портрети Колчака и сличних су разбацани по целом граду. С друге стране, генерал Војтеховски, одговарајући на предлог о предаји оружја, у једној од тачака свог одговора помиње предају Колчака и његовог штаба.Сви ови докази нас приморавају да признамо да у граду постоји тајна организација, која има за циљ да ослободи једног од најозбиљнијих криминалаца против радника — Колчака и његове сараднике. Овај устанак је свакако осуђен на потпуни неуспех; међутим, могао би довести до даљих невиних жртава и изазвати спонтани излив освете огорчених маса, које неће дозволити да се такав покушај понови.Обавезан да спречи ове бесмислене жртве и да спречи град да падне у ужасе грађанског рата, а такође на основу истражних материјала и резолуција Савета народних комесара Руске Социјалистичке Федеративне Совјетске Републике, којима су Колчак и његова влада проглашени одметницима, Иркутски војно-револуционарни комитет је одлучио:
1) бившег председникa привремене Владе адмирала Колчака и
2) бившег председник Савета министара Пепељајева
у п у ц а т и.
Боље је погубити два криминалца који су одавно заслужили смрт него стотине невиних жртава. Резолуцију су потписали чланови војно-револуционарног комитета Александар Ширјамов, А. Сноскарев, М. Левенсон и Оборин.
Текст декрета о њиховом погубљењу први пут је објављен у чланку бившег председника Иркутског војно-револуционарног комитета, А. Ширјамова. Године 1991. научник Леонид Григорјевич Колотило је сугерисао да је декрет састављен након погубљења, као оправдавајући документ, пошто је датиран 7. фебруара, а С. Чудновски и И. Н. Бурсак, официри пре Губчека, стигли су у затвор у два сата ујутру 7. фебруара, наводно већ са текстом декрета, пошто су претходно формирали стрељачки вод од комуниста.
Тек почетком 1990-их у Совјетском Савезу је објављена белешка Лењина заменику Троцког, Е. Скљанском, за телеграфски пренос члану Реввоенсовета 5. армије, председнику Сибревкома И. Смирнову, која у том тренутку била у иностранству већ 20 година — од тренутка објављивања у Паризу издања "Документи Троцкога" :
Према мишљењу бројних савремених руских историчара, ову белешку треба сматрати директним наређењем Лењина за вансудско и тајно убиство Колчака.
Председник Сибирског револуционарног комитета, И. Н. Смирнов, тврдио је у својим мемоарима да је, док је још био у Краснојарску (од средине јануара 1920. године), добио шифровано наређење од Лењина, „у којем је одлучно наредио да се Колчак не стреља“, пошто је био подложан суђењу . Међутим, након што је примио ово наређење, штаб 30. ударне дивизије послао је телеграм у Иркутск, у којем је саопштено наређење Револуционарног војног савета 5. армије, према којем је дозвољено погубљење Колчака: „... Адмирала Колчака држати у притвору уз предузимање изузетних мера страже и очувања живота..., користећи погубљење само у случају немогућности држања Колчака у рукама“ , а Смирнов је 26. јануара телеграфисао Лењину и Троцком: „Данас... је дато наређење... да се Колчак, у случају опасности, одведе северно од Иркутска, а ако га није могуће спасити од Чеха, онда стрељати у затвору.“ „Тешко је могуће“, пише Колчаков биограф Плотников, да је Смирнов могао дати такво наређење „без санкције не само партијског центра, већ и Лењина лично“. Плотников сматра у вези с тим и на основу индиректних доказа (околности поменутих у белешци које нису повезане са главним садржајем) да је Лењинова белешка била одговор на Смирновљев телеграм, и датира је крајем 20. јануара 1920. године. Дакле, историчар сматра очигледним да је Смирнов добио упутства да погуби Колчака директно од Лењина, на основу којих је изабрао одговарајући тренутак - напредовање Белогардејца ка Иркутску - и 6. фебруара послао телеграм извршном комитету Иркутског совјета радничких, сељачких и црвеноармејских депутата: „С обзиром на обновљене војне акције са чехословачким трупама, кретање Капељових одреда ка Иркутску и нестабилан положај совјетске власти у Иркутску, овим наређујем Вама: адмиралу Колчаку, председнику Министарског савета Пепељајеву, свима који су учествовали у казненим експедицијама, свим агентима који се налазе у вашем притвору, „Колчаковом одељењу за контраобавештајну и безбедносну службу, по пријему овога, одмах стрељати.“ Извештај о извршењу".
В. Г. Хандорин скреће пажњу на чињеницу да је одлука о погубљењу адмирала Колчака без суђења донета убрзо након званичног декрета совјетске владе од 17. јануара 1920., којим је „укинута“ смртна казна. Пепељајев, међутим, није ни саслушан пре погубљења.
Г. З. Јофе је скренуо пажњу на чињеницу да иако су и Колчак и „сви Колчакови штићеници и агенти“ проглашени одметницима још у августу 1919. резолуцијом Савета народних комесара и Сверуског централног извршног комитета Совјета, само су А. В. Колчак и В. Н. Пепељајев погубљени по хитном поступку. Трибунал одржан у мају 1920., полазећи од чињенице да је „акутни тренутак грађанског рата прошао“, сматрао је могућим да изведе пред суд остале ухапшене.
Неки савремени историчари сматрају да је сврха Лењинових поступака овде, као и у случају погубљења царске породице, био покушај да се ослободи одговорности за вансудско погубљење представљајући случај као народну иницијативу и „чин одмазде“. Сличног мишљења је гледиште историчара А. Г. Латишева, према којем је Лењин могао да поступи на овај начин у односу на царску породицу, али је то сматрао неприкладним. В. И. Шишкин, не поричући постојање Лењинове директиве о потреби погубљења Колчака, не сматра Лењина јединим кривцем за вансудско убиство, истичући да у Совјетској Русији у то време није постојало друго гледиште по овом питању. По његовом мишљењу, ослобађање А. В. Колчака било је нереално, а његово погубљење је иницирало највише бољшевичко руководство као чин политичке одмазде и застрашивања.