Атентат на Спенсера Персивала, премијера Уједињеног Краљевства Велике Британије и Ирске догодио се 11. маја 1812. године. Персивала је хицем из пиштоља у предворју Доњег дома убио Џон Белингам, трговац из Ливерпула који је био огорчен на владу. Белингам је одмах приведен; четири дана након убиства, суђено му је, проглашен је кривим и осуђен на смрт. Обешен је у затвору Њугејт 18. маја, само недељу дана након атентата и месец дана пре почетка Рата из 1812. године. Персивал до данас остаје једини британски премијер који је убијен.
Персивал је предводио владу Торијеваца од 1809. године, током критичне фазе Наполеонових ратова. Његова одлучност да истраје у рату, уз примену најоштријих мера, довела је до широко распрострањеног сиромаштва и немира у Британији. Стога је вест о његовој смрти у најтеже погођеним деловима земље дочекана с радошћу. Упркос почетним страховима да је атентат повезан са општим устанком, испоставило се да је Белингам деловао сам, протестујући због тога што му влада није надокнадила штету за неправедан третман који је претрпео неколико година раније, када је био затворен у Русији због трговачког дуга. Белингамов недостатак кајања и очигледно уверење да је његов поступак био оправдан, довели су у питање његову урачунљивост, али је на суђењу процењено да је правно одговоран за своје поступке.
Након Персивалове смрти, Парламент је обезбедио великодушну помоћ његовој удовици и деци, те одобрио подизање споменика. Након тога, његова Влада је убрзо заборављена, његова политика поништена, а он је данас познатији по начину на који је умро него по било ком од својих достигнућа. Каснији историчари су Белингамово брзо суђење и погубљење окарактерисали као процес који је био у супротности са начелима правде. Могућност да је деловао у оквиру завере, у име конзорцијума ливерпулских трговаца непријатељски настројених према Персиваловој економској политици, била је предмет студије из 2012. године.
Позадина Биографија thumb|upright|left|Детаљ постхумног портрета Спенсера Персивала Спенсер Персивал је рођен 1. новембра 1762. године, као други син из другог брака Џона Персивала, другог грофа од Егмонта. Похађао је школу Хароу, а 1780. године уписао је Тринити колеџ у Кембриџу, где се истакао као учењак и добитник награда. Као дубоко религиозан младић, на Кембриџу се приближио евангелизму и остао му веран целог живота. Према правилу примогенитуре (права прворођеног), Персивал није имао реалних изгледа за породично наследство и морао је сам да се издржава. По напуштању Кембриџа 1783. године, уписао се у Линколнс Ин како би се школовао за адвоката. Након што је примљен у адвокатску комору 1786. године, Персивал се придружио судском округу Мидленд (), где су му породичне везе помогле да стекне уносну праксу. Године 1790. оженио се Џејн Вилсон. Брак се показао срећним и плодним; током наредних четрнаест година рођено је дванаесторо деце (шест синова и шест кћери).
Персивалова политичка уверења била су изразито конзервативна, а углед је стекао својим нападима на радикализам. Као млађи тужилац у процесима против Томаса Пејна и Џона Хорна Тука, запазили су га виши политичари у владајућем Питовој Влади. 1796. године, након што је одбио положај главног секретара за Ирску, Персивал је изабран у Парламент као торијевски посланик за Нортхемптон. Стекао је признање 1798. године говором у којем је бранио владу Вилијама Пита Млађег од напада радикала Чарлса Џејмса Фокса и Франсиса Бердета. Уопштено је сматран звездом у успону своје партије. Због ниског раста и ситне грађе добио је надимак "Мали П" ().
Након Питове оставке 1801. године, Персивал је служио као генерални заступник (Solicitor General), а затим и као државни тужилац () у Адингтоновој Влади (1801–1804), настављајући да обавља ту дужност и током другог Питовој Влади (1804–1806). Његова дубока евангелистичка убеђења водила су га ка непоколебљивом противљењу Римокатоличкој цркви и католичкој еманципацији, као и једнако ватреној подршци укидању трговине робљем, када је сарађивао са колегама евангелистима попут Вилијама Вилберфорса на усвајању Закона о трговини робљем из 1807. године.
Када је Пит умро 1806. године, његову Владу наследило је међустраначка "Влада свих талената", под вођством лорда Гренвила. Персивал је остао у опозицији током ове краткотрајне Владе, али када је војвода од Портланда формирао нову торијевску администрацију у марту 1807. године, Персивал је преузео дужност канцелара благајне и вође Доњег дома. Портланд је био стар и болестан, па га је након оставке у октобру 1809. године Персивал наследио као први лорд трезора (), што је била формална титула тадашњих премијера и то након болне унутарстраначке борбе за вођство. Поред дужности шефа владе, задржао је и функцију канцелара, углавном зато што није могао да пронађе министра одговарајућег угледа који би прихватио ту функцију.
Тешка времена Персивалова влада била је ослабљена одбијањем бивших Влада, попут Џорџа Канинга и Вилијама Хаскисона, да служе у њој. Суочавала се са огромним проблемима у време значајних индустријских немира и у тренутку када је рат против Наполеона био у најтежој фази. Неуспешна Валхеренска кампања у Холандији се распадала, а војска сер Артура Велслија, будућег војводе од Велингтона, била је прикована у Португалији. На почетку свог мандата, Персивал је уживао снажну подршку краља Џорџа III, али је у октобру 1810. године краљ ментално оболео и постао трајно неспособан за владање. Персивалов однос са принцем од Велса, који је постао принц регент, у почетку је био далеко мање срдачан, али су наредних месеци он и Персивал успоставили разуман однос, можда делом мотивисан принчевим страхом да би се краљ могао опоравити и затећи свог омиљеног државника смењеног.
Када су се последње британске снаге повукле из Валхерена у фебруару 1810, Велингтонове снаге у Португалији биле су једино британско војно присуство на европском копну. Персивал је инсистирао да оне тамо и остану, упркос саветима већине својих Влада и уз велике трошкове за британску благајну. На крају се ова одлука показала исправном, али је у међувремену његово главно оружје против Наполеона била Уредба у Савету из 1807. године (), наслеђена од претходне владе. Ове уредбе су донете као одговор "мило за драго" на Наполеонов Континентални систем, меру осмишљену да уништи британску прекоморску трговину. Уредбе су дозвољавале Краљевској морнарици да задржи сваки брод за који се сматрало да превози робу у Француску или њеним континенталним савезницима. Пошто су обе зараћене силе примењивале сличне стратегије, светска трговина се смањила, што је довело до широко распрострањених потешкоћа и незадовољства у кључним британским индустријама, посебно у текстилној и памучној индустрији. Било је честих позива на измену или укидање Уредби, које су нарушиле односе са Сједињеним Америчким Државама до те мере да су, почетком 1812. године, две нације биле на ивици рата. Британски произвођачи и трговци, од којих су се многи суочавали са банкротом, поднели су петицију Парламенту за укидање Уредби. Петиције из кључних индустријских региона, укључујући Јоркшир, Ланкашир, Бирмингем и грнчарске области Стафордшира, биле су подржане сведочењима преко стотину сведока који су детаљно описали економску девастацију, сиромаштво и широко распрострањену беду узроковану трговинским ограничењима. Критичари Уредби тврдили су да је њихово укидање кључно за обнављање америчке трговине и ублажавање домаћих потешкоћа.
Код куће, Персивал је оправдао своју ранију репутацију "страх и трепета" за радикале, затворивши Бердета и Вилијама кобета, при чему је овај други наставио да напада владу из своје затворске ћелије. Персивал се такође суочио са протестима против машина познатим као "Лудизам", на шта је реаговао увођењем закона којим је ломљење машина постало кривично дело кажњиво смрћу; у Дому лордова, млади лорд Бајрон назвао је овај закон "варварским". Упркос овим потешкоћама, Персивал је постепено учврстио свој ауторитет, тако да је 1811. године лорд Ливерпул, министар рата, приметио да је Персивалов ауторитет у Дому сада једнак Питовом. Персивалова употреба синекура и другог покровитељства за обезбеђивање лојалности значила је да је до маја 1812. године, упркос великом јавном протесту против његове оштре политике, његова политичка позиција постала неосвојива. Према хумористи Сиднију Смиту, Персивал је комбиновао "главу сеоског пароха са језиком адвоката из Олд Бејлија".
Почетком 1812. године, агитација за укидање Уредби у Савету се појачала. Након нереда у Манчестеру у априлу, Персивал је пристао на истрагу Доњег дома о деловању Уредби; саслушања су почела у мају. Очекивало се да ће Персивал присуствовати седници 11. маја 1812. године. Међу масом у предворју која је чекала његов долазак био је и трговац из Ливерпула по имену Џон Белингам.
Џон Белингам Младост Џон Белингам је рођен око 1770. године у грофовији Хантингдоншир. Његов отац, такође Џон, био је заступник за некретнине и сликао је минијатурне портрете. Његова мајка Елизабет потицала је из имућне породице из Хантингдоншира. Године 1779. Џон старији је ментално оболео и, након затварања у азил, умро је 1780. или 1781. године. Породицу је тада збринуо Вилијам До, Елизабетин зет, успешан адвокат који је средио Белингамово именовање за официрског кадета на броду "Хартвел" Источноиндијске компаније. На путу ка Индији на броду је избила побуна, те се насукао на обалу Зеленортских острва; Белингам је преживео и вратио се кући. До му је тада помогао да покрене посао производње лима у Лондону, али након неколико година посао је пропао и Белингам је проглашен банкротираним 1794. године. Чини се да је Белингам избегао затвор за дужнике, можда захваљујући поновној интервенцији Доа. Опоменут овим искуством, одлучио је да се скраси и добио је посао књиговође у фирми која се бавила трговином са Русијом. Белингам је вредно радио и послодавци су га довољно ценили да га 1800. године именују за сталног представника фирме у Архангељску, у Русији. По повратку кући, покренуо је сопствени трговачки посао и преселио се у Ливерпул. Белингам се 1803. године оженио са Мери Невил из Даблина.
У Русији thumb|upright|Савремена гравура Џона Белингама Белингам се 1804. године вратио у Архангељск како би надгледао велики трговачки подухват, у пратњи Мери и њиховог новорођеног сина. Након завршеног посла, у новембру се спремао за повратак кући, али је задржан због наводног неплаћеног дуга. Ово је произашло из губитака које је претрпео његов пословни сарадник, а за које је Белингам сматран одговорним. Белингам је негирао било какву одговорност за дуг; сматрао је да је његово задржавање чин освете моћних руских трговаца који су погрешно мислили да је он осујетио исплату осигурања за један изгубљени брод. Два арбитра које је именовао гувернер Архангељска утврдила су да је одговоран за суму од 2.000 рубља (око 200 фунти), што је био делић првобитно потраживаног износа. Белингам је одбацио ову пресуду.