мини|300px|десно|Храм из 12. века, Ангкор Ват, ремек-дело ангкорске архитектуре. Изграђен под управом кмерског краља Сурјавармана II, Ангкор Ват је хиндуистичко-будистички храм.
Кмерска архитектура (кмер. ស្ថាបត្យកម្មខ្មែរ), такође позната и као Ангкорска архитектура (кмер. ស្ថាបត្យកម្មសម័យអង្គរ), јесте архитектура коју су створили Кмери током периода Ангкора Кмерског царства од приближно друге половине 8. века нове ере до прве половине 15. века нове ере.
Архитектура индијских храмова уклесаних у стене, посебно у погледу скулптуре, имала је утицај на југоисточну Азију и била је широко усвојена у архитектури камбоџанских (кмерских), вијетнамских и јаванских храмова (као део Велике Индије). Развијена из индијских утицаја, кмерска архитектура је постала јасно различита од архитектуре Индијског потконтинента јер је развила сопствене посебне карактеристике, од којих су неке настале независно, а друге су инкорпориране из суседних културних традиција, што је резултирало новим уметничким стилом у азијској архитектури јединственим за ангкорску традицију. Развој кмерске архитектуре као засебног стила посебно је евидентан у уметничким приказима божанских и краљевских фигура са цртама лица репрезентативним за локално кмерско становништво, укључујући округлија лица, шире обрве и друге физичке карактеристике. У сваком проучавању ангкорске архитектуре нагласак је нужно на верској архитектури, будући да су све преостале ангкорске грађевине верске природе. Током периода Ангкора, само су храмови и друге верске грађевине грађене од камена.
Неверске грађевине, попут стамбених објеката, грађене су од пропадљивих материјала попут дрвета, па стога нису сачуване. Верска архитектура Ангкора има карактеристичне структуре, елементе и мотиве. Будући да се током ангкорског периода смењивао низ различитих архитектонских стилова, све ове карактеристике нису биле подједнако присутне током целог периода. Научници су често користили присуство или одсуство таквих карактеристика као један од извора доказа за датирање остатака.
Периодизација
Многи храмови су изграђени пре него што је Камбоџа постала моћно Кмерско царство које је доминирало великим делом копнене југоисточне Азије. У то време, Кмер је био познат као краљевство Ченла, држава претходница Кмерског царства.
Најновија истраживања откривају да су Кмери већ подизали камене грађевине у протоисторијском периоду, које су користили за обожавање моћних духова заштитника. Ова најранија постојећа архитектура састоји се од релативно малих ћелија направљених од префабрикованих мегалитских конструкцијских делова, који вероватно потичу најмање из 2. века пре нове ере.
Постоје три преданкорске архитектонске стила:Ancient Angkor guide book, by Michael Freeman and Claude Jacques, Стил Самбор Преи Кук (610–650): Самбор Преи Кук, такође познат као Исанапура, био је престоница краљевства Ченла. Храмови Самбор Преи Кука изграђени су са заобљеним, једноставним колонетама са капителима који укључују булбус. Стил Преи Кменг (635–700): структуре откривају ремек-дела скулптуре, али су примери ретки. Колонете су веће него у претходним стиловима. Зграде су биле богатије украшене, али је дошло до општег пада стандарда. Стил Компонг Преа (700–800): храмови са више декоративних прстенова на колонетама које остају цилиндричне. Настављена је градња од опеке.
Научници су радили на развоју периодизације ангкорских архитектонских стилова. Могу се разликовати следећи периоди и стилови. Сваки је назван по одређеном храму који се сматра парадигматичним за тај стил.. Стил Кулен (825–875): наставак преданкорског стила, али је то био период иновација и позајмљивања, на пример од Чам храмова. Кула је углавном квадратна и релативно висока, као и од опеке са зидовима од латерита и каменим оквирима врата, али почињу да се појављују квадратне и осмоугаоне колонете. Стил Преа Ко (877–886): Харихаралаја је била прва престоница Кмерског царства смештена у области Ангкора; њене рушевине се налазе у области која се сада зове Ролуос, неких петнаест километара југоисточно од модерног града Сијем Реап. Најранији преживели храм Харихаралаје је Преа Ко; остали су Баконг и Лолеј. Храмови стила Преа Ко познати су по малим кулама од опеке и по великој лепоти и деликатности својих надвратника. Стил Бакхенг (889–923): Бакхенг је био први храм-планина изграђен у области самог Ангкора, северно од Сијем Реапа. Био је то државни храм краља Јасовармана, који је око њега изградио своју престоницу Јасодарапуру. Смештен на брду (пном), тренутно је један од најугроженијих споменика, јер је постао омиљено место за туристе жељне да сведоче величанственом заласку сунца у Ангкору. Стил Ко Кер (921–944): током владавине краља Џајавармана IV, престоница Кмерског царства премештена је из региона Ангкора на север, у место које се зове Ко Кер. У архитектонском стилу храмова у Ко Керу, размера зграда се смањује према центру. Опека је и даље главни материјал, али се користи и пешчар. Стил Пре Руп (944–968): под краљем Раџендраварманом, ангкорски Кмери су изградили храмове Пре Руп, Источни Мебон и Фимеанакас. Њихов заједнички стил назван је по државном храму-планини Пре Руп. Стил Бантјеј Среј (967–1000): Бантјеј Среј је једини велики ангкорски храм који није изградио монарх, већ дворјанин. Познат је по својој малој размери и изузетној префињености декоративних резбарија, укључујући неколико познатих наративних барељефа који приказују сцене из индијске митологије. Стил Клеанг (968–1010): храмови Клеанг, прва употреба галерија. Раскрсне гопуре. Осмоугаоне колонете. Уздржана декоративна резбарија. Неколико храмова који су изграђени у овом стилу су Та Кео и Фимеанакас. Стил Бафуон (1050–1080): Бафуон, масивни храм-планина краља Удајадитјавармана II је очигледно био храм који је највише импресионирао кинеског путника Џоу Дагуана, који је посетио Ангкор крајем 13. века. Његове јединствене рељефне резбарије имају наиван динамички квалитет који је у супротности са крутошћу фигура типичних за неке друге периоде. Од 2008. године, Бафуон је под рестаурацијом. Класични или стил Ангкор Ват (1080–1175): Ангкор Ват, храм и можда маузолеј краља Сурјавармана II, највећи је од ангкорских храмова и дефинише оно што је постало познато као класични стил ангкорске архитектуре. Други храмови у овом стилу су Бантјеј Самре и Томанон у области Ангкора, и Фимај у данашњем Тајланду. Стил Бајон (1181–1243): у последњој четвртини 12. века, краљ Џајаварман VII ослободио је земљу Ангкора од окупације инвазионе силе из Чампе. Након тога, започео је масиван програм монументалне градње, за који је парадигматичан био државни храм Бајон. Друге задужбине краља учествовале су у стилу Бајона, и укључивале су Та Пром, Преа Кан, Ангкор Том и Бантјеј Том. Иако грандиозни у плану и богато украшени, храмови показују журбу у изградњи која је у супротности са савршенством Ангкор Вата. Пост-Бајон стил (1243–1431): након периода френетичне градње под Џајаварманом VII, ангкорска архитектура ушла је у период свог опадања. Тераса губавог краља из 13. века позната је по својим динамичним рељефним скулптурама демона-краљева, плесача и нага (змија).
Материјали Ангкорски градитељи користили су опеку, пешчар, латерит и дрво као материјале. Рушевине које су остале су од опеке, пешчара и латерита, док су дрвени елементи нестали услед труљења и других деструктивних процеса.
Опека Најранији ангкорски храмови били су углавном направљени од опеке. Добри примери су куле храмова Преа Ко, Лолеј и Баконг у Харихаралаји. Декорације су обично биле урезане у штуко нанет на опеку, а не у саму опеку.. То је било зато што су опеке биле мекши материјал и нису биле погодне за вајање, за разлику од камења различитих врста као што су пешчари или гранити. Међутим, начела свете архитектуре, како су изложена у Ведама и Шастрама, захтевају да се не користе лепкови док се грађевински блокови слажу један преко другог како би се створили храмови, па су се као такве опеке користиле само у релативно мањим храмовима. Осим тога, чврстоћа опеке је много мања у поређењу са камењем, и оне пропадају са старењем.
Суседна држава Чампа такође је била дом бројних храмова од опеке који су слични по стилу онима у Ангкору. Најопсежније рушевине су у Ми Сону у Вијетнаму. Једна чамска прича говори о времену када су две земље решиле оружани сукоб такмичењем у изградњи куле које је предложио чамски краљ По Клаунг Гарај. Док су Кмери изградили стандардну кулу од опеке, По Клаунг Гарај је упутио своје људе да изграде импресивну реплику од папира и дрвета.
Пешчар Једини камен који су користили ангкорски градитељи био је пешчар, добијен са планина Кулен. Пошто је његово набављање било знатно скупље од опеке, пешчар је само постепено улазио у употребу, и у почетку се користио за посебне елементе као што су оквири врата. Храм Та Кео из 10. века је први ангкорски храм који је изграђен мање-више у потпуности од пешчара..
Латерит Ангкорски градитељи користили су латерит, глину која је мека када се извади из земље, али која очврсне када се изложи сунцу, за темеље и друге скривене делове зграда. Пошто је површина латерита неравна, није био погодан за декоративне резбарије, осим ако се прво не обради штуком. Латерит се чешће користио у кмерским провинцијама него у самом Ангкору.. Будући да је ниво подземних вода у целом овом региону висок, латерит је коришћен у подложним слојевима Ангкор Вата и других храмова (посебно већих), јер може да апсорбује воду и помогне ка бољој стабилности храма.
Структуре
Централно светилиште мини|десно|Централни пранг храма Ангкор Ват симболизује планину Меру. Централно светилиште ангкорског храма било је дом примарног божанства храма, оног коме је место било посвећено: обично Шива или Вишну у случају хиндуистичког храма, Буда или бодисатва у случају будистичког храма. Божанство је било представљено статуом (или у случају Шиве, најчешће лингам). Пошто храм није сматран местом за окупљање верника, већ домом за божанство, светилиште је требало да буде само довољно велико да прими статуу или лингу; никада није било веће од неколико метара у пречнику.. Његова важност је уместо тога пренета висином куле (прасат) која се уздиже изнад њега, његовом локацијом у центру храма и већом декорацијом на зидовима. Симболично, светилиште је представљало планину Меру, легендарни дом хиндуистичких богова. ff.
Пранг
Пранг је високи торањ налик прсту, обично богато украшен, уобичајен за већи део кмерске верске архитектуре.
Ограђени простор Кмерски храмови су типично били затворени концентричним низом зидова, са централним светилиштем у средини; овај распоред представљао је планинске ланце који окружују планину Меру, митски дом богова. Ограђени простори су простори између ових зидова, и између најунутрашњијег зида и самог храма. По модерној конвенцији, ограђени простори се нумеришу од центра ка споља. Зидови који дефинишу ограђене просторе кмерских храмова често су оивичени галеријама, док је пролаз кроз зидове могућ путем гопура смештених на кардиналним тачкама..
Галерија мини|десно|Раскрсна галерија раздваја дворишта у Ангкор Вату. Галерија је пролаз који се протеже дуж зида ограђеног простора или дуж осе храма, често отворен са једне или обе стране. Историјски гледано, облик галерије се развио током 10. века из све дужих ходника који су се раније користили за окруживање централног светилишта храма. Током периода Ангкор Вата у првој половини 12. века, уведене су додатне полугалерије са једне стране како би подупрле структуру храма.
Гопура мини|лево|Гопура води у комплекс храма из 12. века у Та Прому. мини|десно|Многе гопуре изграђене под Џајаварманом VII крајем 12. века, као што је ова у Ангкор Тому, украшене су џиновским каменим лицима Авалокитешваре.