мини|десно|Грант Вудова слика Америчка готика, 1930, постала је широко позната (и често пародирана) икона социјалног реализма.
Социјални реализам је рад који производе сликари, графичари, фотографи, писци, филмски ствараоци и неки музичари који има за циљ да скрене пажњу на стварне друштвено-политичке услове радничке класе као средства за критику структура моћи које стоје иза ових услова. Док карактеристике покрета варирају од нације до нације, он скоро увек користи облик описног или критичког реализма.
Термин се понекад уже користи за амерички уметнички покрет који је цветао у међуратном периоду као реакција на тешкоће и проблеме које су претрпели обични људи након Великог краха. Како би своју уметност учинили доступнијом широј публици, уметници су се окренули реалистичним приказима анонимних радника као и познатих личности као херојских симбола снаге у суочавању са невољама. Циљ уметника у томе био је политички, јер су желели да разоткрију погоршање услова сиромашних и радничких класа и позову постојеће владине и друштвене системе на одговорност.Social Realism defined at the MOMA
Социјални реализам не треба мешати са социјалистичким реализмом, званичном совјетском уметничком формом коју је институционализовао Јосиф Стаљин 1934. године и коју су касније усвојиле савезничке комунистичке партије широм света. Такође се разликује од реализма јер не само да представља услове сиромашних, већ то чини преносећи тензије између две супротстављене силе, као што су сељаци и њихов феудални господар. Међутим, понекад се термини социјални реализам и социјалистички реализам користе наизменично.
Порекло мини|Шарл де Гру, Благослов, 1860.
Социјални реализам, као уметнички покрет који је постао истакнут у Сједињеним Државама у међуратном периоду, као реакција на све веће тешкоће за обичне људе, био је под утицајем социјално-реалистичке традиције у Француској која је постојала деценијама.
Социјални реализам вуче корене из европског реализма 19. века, укључујући уметност Онореа Домијеа, Гистава Курбеа и Жана-Франсоа Мијеа. Британска Индустријска револуција изазвала је забринутост за сиромашне, а 1870-их година радови уметника као што су Лук Филдс, Хјуберт фон Херкомер, Френк Хол и Вилијам Смол били су широко репродуковани у листу The Graphic.
У Русији, Передвижњики или „социјални реализам” био је критичан према друштвеном окружењу које је узроковало приказане услове и осуђивао је царски период. Иља Рјепин је рекао да његов уметнички рад има за циљ „да критикује све монструозности нашег гадног друштва” царског периода. Слична питања су разматрана у Британији 20. века од стране Међународног удружења уметника, организације Mass-Observation и школе реализма судопере.
Социјално-реалистичка фотографија црпи из документарних традиција касног 19. века, као што су радови Џејкоба А. Риса и Максима Дмитријева.
Ешкан школа мини|Џејкоб Рис, Разбојничко легло, 1888, из књиге Како друга половина живи. Разбојничко легло у улици Малбери 59½ сматрало се делом Њујорка са највише криминала. Око 1900. године, група реалистичких уметника предвођена Робертом Хенријем изазвала је амерички импресионизам и академике, у ономе што ће постати познато као Ешкан школа. Термин је сугерисан цртежом Џорџа Белоуза, са натписом Разочарања канта за пепео (енгл. Disappointments of the Ash Can), који се појавио у листу Philadelphia Record у априлу 1915. године.
На сликама, илустрацијама, бакрописима и литографијама, уметници Ешкан школе концентрисали су се на приказивање виталности Њујорка, са оштрим оком за актуелне догађаје и друштвену и политичку реторику ере. Х. Барбара Вајнберг из Музеја уметности Метрополитен описала је уметнике као оне који документују „узнемирујуће, прелазно време које је било обележено самопоуздањем и сумњом, узбуђењем и стрепњом. Игноришући или региструјући само благо оштре нове реалности као што су проблеми имиграције и урбаног сиромаштва, они су бацили позитивно светло на своју еру”.
Значајна дела Ешкан школе укључују Дечака који ломи угаљ Џорџа Лукса и Уздигнута шеста авенија код Треће улице Џона Слоуна. Ешкан школа утицала је на уметност ере Депресије, укључујући мурал Томаса Харта Бентона Градска активност са метроом.
Уметнички покрет мини|лево|Гистав Курбе, Сахрана у Орнану
Термин датира у ширем обиму од реалистичког покрета у француској уметности средином 19. века. Социјални реализам у 20. веку односи се на дела француског уметника Гистава Курбеа, а посебно на импликације његових слика из 19. века Сахрана у Орнану и Туцачи камена, које су скандализовале посетиоце француског Салона 1850. године,1850; Дрезден, уништено 1945. и посматран је као међународни феномен који се такође прати до европског реализма и дела Онореа Домијеа и Жана-Франсоа Мијеа. Социјално-реалистички стил изашао је из моде 1960-их, али је и даље утицајан у размишљању и уметности данашњице.
У ограниченијем значењу термина, социјални реализам са коренима у европском реализму постао је важан уметнички покрет током Велике депресије у Сједињеним Државама 1930-их. Као амерички уметнички покрет, блиско је повезан са сликарством америчке сцене и регионализмом. Амерички социјални реализам укључује дела уметника као што су они из Ешкан школе, укључујући Едварда Хопера, и Томаса Харта Бентона, Вила Барнета, Бена Шана, Џејкоба Лоренса, Пола Мелтснера, Ромера Бирдена, Рафаела Сојера, Ајзака Сојера, Мозеса Сојера, Реџиналда Марша, Џона Стјуарта Карија, Арнолда Бланча, Арона Дагласа, Гранта Вуда, Хораса Пипина, Волта Куна, Изабел Бишоп, Пола Кадмуса, Дорис Ли, Филипа Евергуда, Мичела Сипорина, Роберта Гватмеја, Адолфа Дена, Харија Стернберга, Грегорија Престопина, Луиса Лозовика, Вилијама Гропера, Филипа Гастона, Џека Левина, Ралфа Ворда Стакпола, Џона Огастуса Вокера и других. Такође се протеже на уметност фотографије, као што показују радови Вокера Еванса, Доротее Ланг, Маргарет Бурк-Вајт, Луиса Хајна, Едварда Стајкена, Гордона Паркса, Артура Ротстајна, Марион Пост Волкот, Дорис Улман, Беренис Абот, Арона Сискинда и Расела Лија међу неколицином других.
У Мексику, сликарка Фрида Кало повезује се са покретом социјалног реализма. Такође у Мексику је био покрет мексичког мурализма који се одвијао првенствено 1920-их и 1930-их година; и био је инспирација многим уметницима северно од границе и важна компонента покрета социјалног реализма. Покрет мексичког мурализма карактеришу његови политички подтонови, од којих је већина марксистичке природе, и друштвена и политичка ситуација постреволуционарног Мексика. Дијего Ривера, Давид Алфаро Сикеирос, Хосе Клементе Ороско и Руфино Тамајо су најпознатији заговорници покрета. Сантијаго Мартинез Делгадо, Хорхе Гонзалез Камарена, Роберто Монтенегро, Федерико Канту Гарза и Жан Шарло, као и неколико других уметника, учествовали су у покрету.
Многи уметници који су прихватили социјални реализам били су сликари са социјалистичким (али не нужно марксистичким) политичким ставовима. Покрет стога има неке сличности са социјалистичким реализмом који се користио у Совјетском Савезу и Источном блоку, али та два нису идентичнасоцијални реализам није „званична уметност” и оставља простор за субјективност. У одређеним контекстима, социјалистички реализам је описан као специфична грана социјалног реализма.
Социјални реализам је сумиран на следећи начин:
У Сједињеним Државама
мини|Доротеа Ланг, Мајка мигранткиња, 1936. Портрет Флоренс Овенс Томпсон (1903–1983). Иконична фотографија Велике депресије.
Социјални реализам у Сједињеним Државама био је инспирисан муралистима активним у Мексику након Мексичке револуције 1910. године.
Пројекат Управе за безбедност фарми Социјално-реалистичка фотографија достигла је врхунац у раду Доротее Ланг, Вокера Еванса, Бена Шана и других за пројекат Управа за безбедност фарми (FSA), од 1935. до 1943. године.
Након Првог светског рата, процват америчке пољопривредне економије урушио се због хиперпродукције, пада цена, неповољних временских услова и повећане механизације. Многи пољопривредни радници остали су без посла, а многе мале пољопривредне операције биле су принуђене на дугове. Задужене фарме су заплењене у хиљадама, а наполичари и закупци су отерани са земље. Када је Френклин Д. Рузвелт ступио на дужност 1932. године, скоро два милиона пољопривредних породица живело је у сиромаштву, а милиони хектара пољопривредног земљишта били су уништени ерозијом тла и лошом пољопривредном праксом.
FSA је била агенција Њу дила дизајнирана да се бори против руралног сиромаштва током овог периода. Агенција је ангажовала фотографе да обезбеде визуелне доказе да постоји потреба и да програми FSA задовољавају ту потребу. На крају, ова мисија је обухватила преко 80.000 црно-белих слика и сада се сматра једним од најпознатијих пројеката документарне фотографије икада.
WPA и уметнички пројекти Трезора
Пројекат јавних уметничких радова (Public Works of Art Project) био је програм за запошљавање уметника током Велике депресије. Био је то први такав програм, који је трајао од децембра 1933. до јуна 1934. године. Предводио га је Едвард Брус, под Министарством финансија Сједињених Држава, а финансирала га је Управа за цивилне радове.
Створена 1935. године, Управа за напредак радова (Works Progress Administration - WPA) била је највећа и најамбициознија агенција Њу дила, запошљавајући милионе незапослених људи (углавном неквалификованих мушкараца) за извођење пројеката јавних радова, (2007) укључујући изградњу јавних зграда и путева. У много мањим, али познатијим пројектима, WPA је запошљавала музичаре, уметнике, писце, глумце и редитеље у великим пројектима уметности, драме, медија и писмености. Многи уметници запослени у оквиру WPA повезани су са социјалним реализмом. Социјални реализам постао је важан уметнички покрет током Велике депресије у Сједињеним Државама 1930-их. Као амерички уметнички покрет подстакнут уметношћу Њу дила, социјални реализам је блиско повезан са сликарством америчке сцене и регионализмом.
У Мексику, сликарка Фрида Кало повезује се са покретом социјалног реализма. Покрет мексичког мурализма који се одвијао првенствено 1920-их и 1930-их година био је инспирација многим уметницима северно од границе и важна компонента покрета социјалног реализма. Покрет мексичког мурализма карактеришу његови политички подтонови, од којих је већина марксистичке природе, и друштвена и политичка ситуација постреволуционарног Мексика. Дијего Ривера, Давид Алфаро Сикеирос, Хосе Клементе Ороско и Руфино Тамајо су најпознатији заговорници покрета. Сантијаго Мартинез Делгадо, Хорхе Гонзалез Камарена, Роберто Монтенегро, Федерико Канту Гарза и Жан Шарло, као и неколико других уметника, учествовали су у покрету. мини|Мурал Антона Рефрежијеа Пребијање Кинеза у Ринкон центру у Сан Франциску приказује етничко насиље током нереда у Сан Франциску 1877. Многи уметници који су прихватили социјални реализам били су сликари са социјалистичким (али не нужно марксистичким) политичким ставовима. Покрет стога има неке сличности са социјалистичким реализмом који се користио у Совјетском Савезу и Источном блоку, али та два нису идентичнасоцијални реализам није „званична уметност” и оставља простор за субјективност. У одређеним контекстима, социјалистички реализам је описан као специфична грана социјалног реализма.
Од Другог светског рата до данас Са појавом апстрактног експресионизма 1940-их, социјални реализам је изашао из моде. Неколико WPA уметника нашло је посао у Канцеларији за ратне информације Сједињених Држава током Другог светског рата, правећи постере и друге визуелне материјале за ратне напоре. Након рата, иако без пажње на уметничком тржишту, многи социјално-реалистички уметници наставили су своје каријере током 1950-их, 1960-их, 1970-их, 1980-их, 1990-их и у 2000-им; током којих су уметници као што су Џејкоб Лоренс, Бен Шан, Бернарда Брајсон Шан, Рафаел Сојер, Роберт Гватмеј, Антонио Фраскони, Филип Евергуд, Сидни Гудман и Арон Беркман наставили да раде са модалитетима и темама социјалног реализма.