Извори тоталитаризма (енгл. The Origins of Totalitarianism), објављена 1951. године, прво је велико дело Хане Арент, у којем она описује и анализира нацизам и стаљинизам као главне тоталитарне политичке покрете прве половине 20. века.

Историја Извори тоталитаризма први пут су објављени на енглеском језику 1951. године.Првобитно објављено у Уједињеном Краљевству под насловом The Burden of Our Time (Бреме нашег времена). Немачки превод објављен је 1955. године као („Елементи и извори тоталитарне владавине”). Друго, проширено издање објављено је 1958. године и садржало је ажурирани предговор и два додатна поглавља, која су заменила њене првобитне „Завршне напомене”. Тринаесто поглавље носило је наслов „Идеологија и терор: Нови облик владавине”, што је она засебно објавила 1953. године. Четрнаесто поглавље бавило се Мађарском револуцијом 1956. године, под насловом „Епилог: Размишљања о Мађарској револуцији”. Каснија издања су изоставила ово поглавље, које је 1958. године објављено засебно на енглеском („Тоталитарни империјализам: Размишљања о Мађарској револуцији”) и немачком језику (Die ungarische Revolution und der totalitäre Imperialismus). Године 1967. Арентова је написала предговоре за сваки од три дела књиге, који су се појавили у наредним издањима.

Структура и садржај Као и многе књиге Хане Арент, Извори тоталитаризма су структурирани као три есеја: „Антисемитизам”, „Империјализам” и „Тоталитаризам”. Књига описује различите предуслове и каснији успон антисемитизма у средњој, источној и западној Европи почетком и средином 19. века; затим испитује нови империјализам, од 1884. до почетка Првог светског рата (1914–1918); потом прати појаву расизма као идеологије и његову модерну примену као „идеолошког оружја за империјализам” од стране Бура током Великог трека почетком 19. века (1830-их и 1840-их).

У овој књизи Арентова тврди да је тоталитаризам „нов облик владавине”, који се „суштински разликује од других облика политичког угњетавања који су нам познати, као што су деспотизам, тиранија и диктатура”, јер се терор користи против читавог становништва, а не само против политичких противника. Поред тога, она напомиње да је због своје јединствене идеологије и структурне употребе принуде, „тоталитаризам открио средство за доминирање и терорисање људских бића изнутра”. Она даље тврди да Јевреји нису били оперативни фактор у Холокаусту, већ само згодан посредник (прокси). Тај тоталитаризам у Немачкој се, на крају, сводио на терор и доследност, а не само на истребљење Јевреја. Кључни концепт који произилази из ове књиге била је примена фразе Имануела Канта „радикално зло”, коју је применила на људе који су створили и спроводили такву тиранију, као и њихов приказ својих жртава као „сувишних људи”.

Анализа антисемитизма и империјализма Арентова започиње књигу анализом успона антисемитизма у Европи, посебно се фокусирајући на Драјфусову аферу. Конкретно, Арентова прати друштвено кретање Јевреја у Европи од њихове еманципације француским едиктом из 1792. године, њихову посебну улогу у подршци и одржавању националне државе и њихов неуспех да се асимилују у европско класно друштво. Повезаност европских Јевреја са националном државом значила је да су њихове судбине донекле биле повезане. Како је Арентова приметила: „Модерни антисемитизам је растао сразмерно опадању традиционалног национализма и достигао је врхунац у тачном тренутку када се срушио европски систем националних држава и његова несигурна равнотежа моћи.” Нацистичка Немачка ће касније искористити тај антисемитизам и циљати Јевреје који су, између осталог, тумачени као заступници националне државе. Чинећи то, нацизам је, између осталих разлога, настојао да организује масе како би довео до распада система националних држава и унапредио тоталитарни пројекат, који је био глобалан у својој оријентацији.

Она затим расправља о научном расизму и његовој улози у колонијалистичком империјализму, који се и сам одликовао неограниченом територијалном и економском експанзијом. Та неограничена експанзија нужно се супротстављала и била непријатељски настројена према територијално ограниченој националној држави. Арентова корене модерног империјализма прати до акумулације вишка капитала у европским националним државама током 19. века. Овај капитал је захтевао прекоморска улагања ван Европе да би био продуктиван, а политичка контрола морала је бити проширена преко мора да би се инвестиције заштитиле. Затим испитује „континентални империјализам” (панџерманизам и панславизам) и појаву „покрета” који замењују политичке странке. Ти покрети су непријатељски расположени према држави и антипарламентарни, те постепено институционализују антисемитизам и друге врсте расизма.

Арентова закључује да, док је италијански фашизам био националистички ауторитарни покрет, нацизам и стаљинизам су били тоталитарни покрети, који су имали за циљ уклањање свих ограничења своје моћи. Она делимично приписује ову разлику минималном неопходном становништву: [Т]оталитарни покрети зависе од пуке силе бројева до те мере да тоталитарни режими изгледају немогући, чак и под иначе повољним околностима, у земљама са релативно малим бројем становника.... [Ч]ак ни Мусолини, који је био толико љубитељ израза „тоталитарна држава”, није покушао да успостави потпуни тоталитарни режим и задовољио се диктатуром и једнопартијском владавином.

Механизми тоталитарних покрета Завршни део књиге посвећен је описивању механизама тоталитарних покрета фокусирањем на Нацистичку Немачку и Совјетски Савез. Овде Арентова расправља о трансформацији класа у масе, улози пропаганде у односу са нетоталитарним светом и употреби терора, суштинског за овај облик владавине. Затим наводи да су тоталитарни покрети фундаментално различити од аутократских режима. Док аутократије теже искључиво апсолутној политичкој моћи и сузбијању опозиције, тоталитарни режими настоје да контролишу сваки аспект живота појединаца, као корак ка глобалној доминацији. Она наводи: ... Интелектуална, духовна и уметничка иницијатива опасна је за тоталитаризам колико и гангстерска иницијатива руље, а обе су опасније од пуке политичке опозиције. Доследан прогон сваког вишег облика интелектуалне активности од стране нових масовних вођа проистиче из више од њихове природне огорчености према свему што не могу да разумеју. Тотална доминација не дозвољава слободну иницијативу ни у једној области живота, ни за какву активност која није у потпуности предвидљива. Тоталитаризам на власти увек замењује све прворазредне таленте, без обзира на њихове симпатије, оним чудацима и будалама чији су недостатак интелигенције и креативности и даље најбоља гаранција њихове лојалности.

Хана Арент разматра совјетски и нацистички режим заједно са европским колонијама у Африци и Азији, као њихову каснију и језиву трансформацију услед ефекта империјалног бумеранга. Она анализира руски панславизам као фазу у развоју расизма и тоталитаризма. Њену анализу наставио је Александар Еткинд у књизи Internal colonization: Russia's imperial experience (Унутрашња колонизација: Руско империјално искуство).

Арентова расправља о употреби параванских организација, лажних владиних агенција и езотеричних доктрина као средстава за прикривање радикалне природе тоталитарних циљева од нетоталитарног света. Пред крај књиге, Арентова пише да је усамљеност предуслов за тоталитарну доминацију, при чему су људи који су друштвено изоловани подложнији привлачењу тоталитарној идеологији и покретима.

Пријем Лист Монд уврстио је књигу на своју листу 100 најбољих књига 20. века, а Нешонал ривју ју је рангирао на 15. место на својој листи 100 најбољих публицистичких књига века.The 100 Best Non-fiction Books of the Century, National Review Институт за међуколегијске студије (Intercollegiate Studies Institute) уврстио ју је међу 50 најбољих публицистичких књига века.Intercollegiate Studies Institute's "50 Best Books of the 20th Century" (Non-fiction) Књига је имала велики утицај на Нормана Подхореца, који је задовољство читања ове књиге упоредио са читањем велике поеме или романа.

Књига је такође привукла критике, међу којима је и чланак у Тајмс литерари саплементу 2009. године од стране професора Универзитета у Чикагу Бернарда Васерштајна. Васерштајн је навео систематску интернализацију различитих антисемитских и нацистичких извора и књига са којима је Арентова била упозната, што је довело до употребе многих од ових извора као ауторитета у књизи. С друге стране, Гершом Шолем је критиковао Ајхман у Јерусалиму, али је ипак хвалио Изворе тоталитаризма. На неколико других места, Шолем помиње да је од Ернста Блоха научио да многа јеврејска литература и сведочанства у вези са неким историјским периодима нису доступна због погрома, остављајући антисемитске изворе као једине преживеле референце за те периоде.

Историчарка Емануел Сада оспорава рад Арентове и општи научни консензус да успон научног расизма директно корелира са успоном колонијалистичког империјализма. Сада оспорава да постоји мало доказа који би поткрепили да идеје попут оних Артура де Гобина, кога Арентова експлицитно помиње, заузимају важно место у научном оправдању европског колонијализма. Сада тврди да Арентова пренаглашава улогу научног расизма у формирању модерног тоталитаризма, али да би у стварности Арентова требало да припише кривицу „бирократском расизму” о којем расправља на другом месту у тексту.

Научници попут Јиргена Хабермаса подржали су Арентову у њеној критици тоталитарних читања марксизма у 20. веку. Тај коментар о марксизму указао је на забринутост због граница тоталитарних перспектива које се често повезују са Марксовим очигледним прецењивањем еманципаторског потенцијала производних снага. Хабермас проширује ту критику у својим списима о функционалном редукционизму у свету живота у свом делу Lifeworld and System: A Critique of Functionalist Reason.

Историчар Џон Лукач био је веома критичан, називајући је „мањкавом и непоштеном књигом” која је „неисторијска и крештаво опширна”, и тврдио је да је покривање Совјетског Савеза од стране Арентове било површно.Lukacs, John "Intellectual Opportunism & the Arteriosclerosis of the American Intelligentsia" New Oxford Review

Види још Теодор Адорно Ерих Фром Бекство од слободе

Напомене

Референце

Литература

excerpt

Спољашње везе Рани куцани рукопис књиге

Категорија:Књиге 1951. Категорија:Књиге Хане Арент Категорија:Књиге о антисемитизму Категорија:Књиге о фашизму Категорија:Књиге о нацизму Категорија:Књиге о тоталитаризму