Црни медојед (Sugomel nigrum) врста је птице из породице Meliphagidae (медоједа) и једина врста у роду Sugomel. Ова врста показује изражен полни диморфизам; мужјаци су црно-бели, док су женке пегаве сиво-смеђе боје, на које личе и младе птице. Врста је ендемска за Аустралију и широко је распрострањена у аридним подручјима континента, отвореним шумама и шикарама, посебно у областима где расте *Eremophila* и сродне биљне врсте.
Као птица која се храни нектаром, црни медојед има дуг, закривљен кљун којим досеже базу цевастих цветова, попут оних на биљкама из рода *Eremophila*. Такође лови инсекте у лету и редовно једе пепео преостао од логорске ватре. Гнезда у облику шоље гради у рачвама малих стабала или жбуња. Мужјак изводи лет за удварање током сезоне парења, али мало доприноси изградњи гнезда или инкубацији легла од два или три јаја. Оба пола хране и брину о младима. Иако се чини да популација опада, црни медојед је довољно бројан и распрострањен да се сматра врстом за коју постоји најмања брига на IUCN Црвеној листи угрожених врста.
Таксономија мини|лево|upright=.75|Илустрација женке и мужјака Џона и Елизабет Гулд, нацртана према природи
Црног медоједа је први пут описао енглески природњак Џон Гулд 1838. године као Myzomela nigra, користећи као епитет врсте латински придев *niger* („црн”). Име рода је изведено из старогрчких речи *myzo* („сисати”) и *meli* („мед”), што се односило на навике птице да се храни нектаром. Италијански орнитолог Томазо Салвадори описао ју је као Glyciphila nisoria 1878. године, иако је погрешно написао да потиче са Нове Гвинеје.
У „Званичној контролној листи птица Аустралије” из 1913. године, аустралијски аматерски орнитолог Грегори Метјуз сместио је црног медоједа у род Cissomela заједно са врстом Cissomela pectoralis. Затим га је 1922. године сместио у сопствени род Sugomel, при чему је име изведено од латинског *sugo* („сисати”) и *mel* („мед”). Године 1967. орнитолог Фин Саломонсен пребацио је врсту из рода Myzomela у род Certhionyx, који је такође садржао врсте Certhionyx pectoralis и Certhionyx variegatus, што су каснији ауторитети прихватили. Аустралијски орнитолози Ричард Шод и Ијан Џ. Мејсон задржали су ове три врсте у истом роду, али су признали да је основа за то слаба и класификовали су сваку врсту у сопствени подрод — Sugomel за црног медоједа.
У генетској студији из 2004. године која је обухватила нуклеарну и митохондријалну ДНК медоједа, откривено је да три врсте класификоване у род Certhionyx нису блиско повезане једна са другом. Уместо тога, црни медојед је био блиско повезан са врстама унутар рода Myzomela. Међутим, био је то рани огранак и прилично генетски дивергентан, што је навело ауторе студије Ејми Дрискел и Леса Кристидиса да препоруче његово смештање у сопствени род уместо враћања у Myzomela.. Накнадно је премештен у поново успостављени род Sugomel. Генетска студија из 2017. користећи и митохондријалну и нуклеарну ДНК показала је да се предак црног медоједа одвојио од претка врсте Sugomel lombokius пре нешто мање од милион година, и да обе врсте имају одређене сличности са родом Myzomela. На списку птица Међународног орнитолошког комитета (IOC) идентификован је као Sugomel niger. Метјуз је описао две подврсте — Myzomela nigra westralensis из Западне Аустралије на основу мање величине и тамнијег перја, и Myzomela nigra ashbyi из Јужне Аустралије, на основу веће величине и светлијег перја — од којих се ниједна данас не сматра засебном.
ДНК анализа је показала да је породица медоједа (Meliphagidae) повезана са породицама Pardalotidae, Acanthizidae и Maluridae у великој натпородици Meliphagoidea.. Врста Myzomela nigrita, која се налази у Индонезији и Папуи Новој Гвинеји, такође је позната под именом црни медојед, али је реч о другој, иако сродној врсти.
IOC је усвојио име црни медојед као званично.
Опис мини|десно|Женка на дрвету жакаранде
Црни медојед има дуг, танак и надоле закривљен кљун, малу заобљену главу и танак врат на пуначком телу, као и кратак, благо расцепљен реп. Дугачак је између 10 и 13 cm, са просечним распоном крила од око 19 cm и тежином од 9,5 g. Има релативно дуга, шиљаста крила за једног медоједа, која су веома дуга за тако малу птицу, што се приписује његовом начину исхране који подразумева летење између жбуња и лебдење изнад цветова.
Врста показује снажан полни диморфизам. Одрасли мужјаци су црно-бели, са црном главом, вратом, крилима и горњим деловима тела, као и црном пругом која се протеже од центра груди до стомака, док су стомак, бокови и доњи део репа бели. Теме, делови око ушију и горњи делови тела женке су жућкасто-смеђи, прошарани светлијим нијансама, са светлом обрвом, док су груди пегаве сиво-смеђе боје које прелазе у прљаво бели стомак. Код оба пола шареница је тамносмеђа, а кљун и ноге црнкасто-смеђи. Младе птице су сличне одраслој женки; међутим, горњи део груди и грло обично су уједначеније сиво-смеђе боје, а база кљуна је светлија; не могу се разликовати од одраслих женки на даљину.
Црни медојед је тих када се не пари, али се оглашава пре и током сезоне гнежђења, често рано ујутру. Позиви укључују меки метални „чвит, чвит”; гласнију ноту „ти-и-и”, са монотоно уједначеном висином и размаком од неколико секунди између нота; и слабашно „пи-и-и-и”, које обично испуштају мужјаци током парења. Меки позив прекора дају оба пола након излегања младих, што може бити знак упозорења младима да имају храну. Врста се такође може чути како клепеће кљуном када лови инсекте. Стално је у покрету, лебди и лови док се храни, и јури уљезе са извора хране. Гулд је описао његов лет као „изванредно брз, извођен са цик-цак трзајима”.
Распрострањење и станиште мини|десно|*Eremophila* у пустињи Симпсон
Црни медојед је птица суве унутрашњости Аустралије. Генерално је широко распрострањен, иако раштркан, у западном Квинсленду и Новом Јужном Велсу до границе са Јужном Аустралијом, а повремено је забележен у регионима Мали и Вимера у Викторији. У Јужној Аустралији се јавља на југоистоку, а широко је распрострањен у централним и северним регионима Западне Аустралије, са ретким виђењима на југу близу Калгурлија. На Северној територији је широко распрострањен око Алис Спрингса.
Завистан је од присуства биљке *Eremophila longifolia* и сродних врста. Као резултат тога, црни медојед се налази у отвореним шумама и шикарама аридних и полуаридних региона, као и у шумама мулге (*Acacia aneura*) или мали еукалиптуса, а такође се налази у саванама са травом *Spinifex* где расту цветајући грмови попут гревилија. Примећено је да је црни медојед у стању да лоцира *Eremophila* жбуње чак и када се групе састоје од само два или три жбуна и раздвојене су многим километрима, што указује на важност ове биљно-птичје заједнице.
Црни медојед се сматра миграторном, а не строго номадском врстом, са редовним сезонским кретањима повезаним са цветањем биљака којима се храни. Неки се селе на југ током пролећа и лета на јужној хемисфери, а поново на север током јесени и зиме. Током великих суша забележен је јужно од Бендига и у региону Хантер. Ирупције (нагли пораст популације) могу се десити у неким областима након кише или поплава. Размножавање је генерално забележено у сливовима Купер Крика и реке Дарлинг у југозападном Квинсленду и северозападном Новом Јужном Велсу, као и у регионима Пилбара и Гаскојн у Западној Аустралији. Међутим, повољни услови могу резултирати размножавањем било где током ирупције.
Понашање Црни медојед се обично среће појединачно или у паровима, мада се до 50 јединки може окупити на местима где биљке цветају.
Размножавање Сезона парења траје од јула до децембра (углавном између августа и новембра), или опортунистички након кише. Постоји одређена варијација у зависности од локације, при чему се птице у Западној Аустралији гнезде раније, док се оне у Квинсленду размножавају чак у марту. Популације црних медоједа окупљају се ради размножавања где год постоје одговарајуће биљке у цвату и обиље инсеката, што је неопходно за исхрану младих. На почетку сезоне парења, мужјаци се могу видети како лебде у „певачким летовима”, који се састоје од низа цик-цак покрета високо у ваздуху, праћених сталним дозивањем. Птице изгледају као да се укоче, са крилима упереним надоле, док се уздижу испуштајући двотонски позив.
Црни медоједи се окупљају у лабаве групе од до педесет птица током сезоне парења, при чему се само неколико парова унутар групе размножава. Мужјаци агресивно бране малу територију за размножавање од припадника сопствене врсте, као и од других медоједа. Чини се да оба члана пара учествују у одабиру места за гнездо. Гнездо је обично ниско на мртвој грани или у рачвама малог дрвета или жбуна, мада се понекад као место за гнездо бира и пало дрво. Женка сакупља материјал за гнездо у близини, док је мужјак ангажован у певачким летовима, и она гради плитко, отворено гнездо у облику шоље од ситних гранчица, траве и другог биљног материјала повезаног паучином, облажући га травом, корењем, влакнима, коњском длаком, цветовима или вуном. Како млади расту, гнездо може постати спљоштено у облик тацне, и може бити готово равна платформа до тренутка када птићи полете.
Женка полаже два до три јаја, која су дуга 15 mm, широка 12 mm и имају необичан надувен овалан облик. Јаја су благо сјајна, жућкасто-беле боје и ишарана црвенкасто-смеђим и сивим мрљама које се често појављују као облак на ширем крају јаја. Гнезда црних медоједа повремено парадизира врста кукавице Chrysococcyx basalis. Женка сама инкубира јаја, остављајући их откривеним на кратке периоде током дана како би ловила инсекте у ваздуху. Када јој се неко приближи, птица која лежи на јајима покушава да се сакрије тонући у гнездо, а ако не успе да одврати уљеза, пада на тло раширених крила, испуштајући слабашне позиве у покушају да одмами уљеза од гнезда. Док женка инкубира, мужјак стражари на једном од неколико редовних осматрачница. Период инкубације траје око шеснаест дана, а период до полетања младих приближно осамнаест дана. По излегању, очи младих птица су затворене и оне су голе осим праменова паперја на глави, потиљку и леђима. Оба пола хране и брину о младима, ловећи све инсекте за младе птице у ваздуху. Све птице напуштају близину гнезда у року од неколико дана након што млади полете.
Исхрана мини|десно|Мужјак се храни нектаром из цвета жакаранде
Црни медојед се храни нектаром, сондирајући цветове и лишће својим дугим, танким кљуном. Углавном се налази у крошњама еукалиптуса, на жбуновима имеле или у грмљу, посебно на биљкама рода *Eremophila*. Посматрања током дванаестомесечног периода у Јужној Аустралији забележила су да црни медоједи посећују цветове врста *Eremophila longifolia*, *Eremophila oppositifolia*, *Eucalyptus incrassata* и *Grevillea ilicifolia*. Врста је такође често примећена како лови мале инсекте у лету. Црни медојед лебди око цветова, кратко се хранећи на сваком. Понекад може формирати велика мешовита јата на изворима хране, дружећи се са другим птицама. Као и многи други медоједи, црни медојед хвата инсекте у лету. Мужјак посебно лети до висине од 15 m да би ухватио инсекта у ваздуху, а затим се спушта на редовно коришћену грану.