Парафинотерапија или Парафинска терапија (од парафина и старогрчке речи θεραπεία [therapeia] - лечење) је метода алтернативне медицине, термички третман који користи загрејани парафин као средство за пренос топлоте. Парафинска терапија користи парафин П-1 и П-2 - високо пречишћени бели парафин, без нечистоћа, са тачком топљења од 52–55°C. Парафин мора бити потпуно дехидриран.

Историја методе Коришћење термичких својстава парафина први пут је предложио 1902. године француски лекар Барт де Санфорт. Парафинска терапија је постала широко распрострањена током Првог светског рата, показавши се ефикасном у лечењу борбених рана.

Парафинска терапија је почела да се користи 1929. године у Кијевском психонеуролошком институту на иницијативу професора А.Р. Киричинског. Прве публикације о парафинској терапији објавили су Д. А. Марков (1929), М. П. Тумановски (1931) и А. О. Фрајфелд (1934); Између 1934. и 1936. године, А. Р. Киричински је објавио низ радова о парафинској терапији. Године 1932, Г. И. Котов је почео да користи парафинску терапију у лечењу спортских повреда. Године 1936, посебно поглавље о парафинској терапији се први пут појавило у уџбенику физиотерапије Г. Л. Магазиника, „Општа физиотерапија“. Током Великог отаџбинског рата, позитивни резултати парафинске терапије у лечењу рана и болести допринели су ширењу методе.

Метода је и данас релевантна; ​​парафинска терапија се користи у превентивне, тренажне, адаптивне и рестауративне сврхе у припреми спортиста, у лечењу болести и популарна је процедура у козметичким салонима.

Механизам деловања Парафин има висок топлотни капацитет и ниску топлотну проводљивост, што значи да веома споро ослобађа топлоту. У подручју где се парафин примењује, температура ткива испод њега се повећава за 1°-3°C. Када се загреје, проток крви се повећава због капиларне дилатације. Хиперемија коже појачава метаболизам подручних ткива и убрзава ресорпцију инфилтрата и рестаурацију ткива на месту лезије. Парафинске апликације такође стимулишу трофичке и регенеративне процесе, смањују грчеве мишића и бол, и пружају ресорптивни антиинфламаторни ефекат.

Приликом стврдњавања (кристализације), парафин се смањује у запремини за 10-12%, вршећи механички (компресивни) ефекат на подручна ткива.

Парафинска терапија је најефикаснија у субакутним стањима и у почетном периоду хроничне болести, када још нису дошло до грубих, неповратних анатомских промена у захваћеном органу (ткиву).

Примена

У медицини Последице болести и повреда мишићно-скелетног система (преломи костију, ишчашења зглобова, руптуре лигамената и мишића, артритис, периартритис, артроза) и периферног нервног система (радикулитис, неуралгија, неуритис)

Болести унутрашњих органа (хронични бронхитис, трахеитис, пнеумонија, плеуритис, хипертензија, пептични чир, дуоденитис, холециститис и хепатитис, прираслице, колитис)

Болести женског репродуктивног система полиомијелитис Кожне болести (љускави лишај, неуродерматитис, дерматозе, ожиљци коже) Ране Трауме Опекотине Смрзотине Торакалне чиреве Вибрациона болест Рејноова болест

У козметологији

Сува кожа Промене на кожи повезане са старењем Целулит Контраиндикације за парафинску терапију Акутне инфламаторне болести

Процеси

Тешка атеросклероза Коронарна болест срца Ангина изнад II класе Хронични гломерулонефритис Јетра Цироза Друга половина трудноће и лактација

Техника поступка Постоје различите методе парафинског третмана.

Наношење слојева. Растопљени парафин на температури од 55-65°C наноси се на одговарајућу површину коже равном четком у слоју од 1-2 цм. Део тела изложен парафину се затим прекрива компресивним чаршавом или воштаним папиром и увија у ћебе или посебну јакну са пуњењем. Температура ове апликације је приближно 50°C.

Парафинска купка. Рука или стопало се прво премаже парафином на температури од 50-55°C, а затим се урања у посуду напуњену растопљеним парафином на температури од 60-65°C. Термо рукавице и термо чизме се користе за појачавање ефекта. Техника наношења помоћу салвете. Након наношења 1-2 слоја парафина на кожу првом методом (дебљине 0,5 цм), нанесите газу пресавијену у 8-10 слојева, натопљену парафином на температури од 65-70°C и лагано исцеђену. Јастучић се прекрива мушем, а затим ћебетом или јакном са јакном.

Техника примене кивете. Растопљени парафин се сипа у кивете дубине 5 цм обложене медицинском мушем, које прелазе ивице за 5 цм (димензије кивете треба да одговарају површини примене парафина). Слој парафина у кивети треба да буде дебљине најмање 2-3 цм. Стврднути, али још увек мекан парафин (50-54°C) се уклања из кивете заједно са мушем и наноси на подручје тела које се третира, а затим се покрива ћебетом или термо ћебетом.

Прскање. Парафин се наноси на захваћено подручје помоћу бочице са распршивачем или га нанесите кроз провидну пластичну фолију. Мешавина парафина (75%) и рибљег уља или уља од памучног семена (25%) користи се за лечење рана, опекотина и чирева, као и слузокоже.

Парафинска терапија се комбинује са озокеритотерапијом (парафинско-озокеритотерапија), терапијом блатом (парафинско-пелоидна терапија) и инфрацрвеним зрачењем (парафинска фототерапија). Током козметичких процедура, на кожу се додатно наносе разне креме, а у парафин се додају етерична уља.

Мере предострожности Да би се спречиле опекотине, парафин треба дехидрирати загревањем на 100°C током 15 минута, а кожу претходно темељно осушити.

Дозирање третмана Парафински третмани у трајању од 30 до 60 минута се изводе сваког другог дана или дневно. Укупно се прописује 12-20 третмана по курсу. Након процедуре се препоручује период одмора од најмање 30-40 минута. Поновљени курсеви су заказани након 1-2 месеца.

Референце

Категорија:Медицински третмани Категорија:Алтернативна медицина