мини|Никсон Киплимо Чепсеба (средина) из Кеније прескаче Дијега Руиза (лево) из Шпаније и Карстена Шлангена из Немачке након њихове рунде квалификација на 1500 метара током Олимпијских игара у Лондону 2012. мини|Фотографија Бертона Холмса под називом „1896: Три атлетичара на тренингу за маратон на Олимпијским играма у Атини”. мини|Паво Нурми, познат и као „Летећи Финац”, на Летњим олимпијским играма 1924. у Паризу; тада је освојио олимпијско злато у трчању на 5.000 метара.
Трчање на дуге стазе или трчање издржљивости је облик континуираног трчања на дистанцама од најмање 3 километра. Физиолошки, оно је у суштини аеробне природе и захтева издржљивост, као и менталну снагу.
У оквиру трчања издржљивости јављају се два различита типа дисања. Тркачи обично доживљавају аеробно дисање. Оно се јавља када је кисеоник присутан, а тело може да користи кисеоник за помоћ у стварању енергије и мишићне активности. Насупрот томе, анаеробно дисање се јавља када је тело лишено кисеоника. Ово је уобичајено пред крај трка када постоји порив за убрзањем до већег интензитета. Генерално, тркачи издржљивости користе оба типа дисања, иако се ова два типа веома разликују један од другог.
Међу сисарима, људи су добро прилагођени за трчање на значајне удаљености, посебно међу приматима. Капацитет за трчање издржљивости такође се налази код миграторних копитара и ограниченог броја копнених месождера, као што су медведи, пси, вукови и хијене.
У савременом људском друштву, трчање на дуге стазе има вишеструке намене: људи се могу бавити њиме ради физичког вежбања, рекреације, као средством путовања, као такмичарским спортом, из економских разлога или културних разлога. Трчање на дуге стазе такође се може користити као средство за побољшање кардиоваскуларног здравља. Заправо, трчање издржљивости је често компонента физичке војне обуке. Трчање на дуге стазе као облик традиције или церемоније познато је међу народима Хопи и Тарахумара, између осталих.Running in Hopi History and Culture. Hopi Cultural Preservation Office/Northern Arizona University. Приступљено 11. 4. 2013.. Приступљено 11. 4. 2013.
У атлетици, догађаји на дуге стазе дефинисани су као трке које покривају 3 километра и више. Три најчешћа типа су трчање на атлетској стази, друмско трчање и крос трчање, који су сви дефинисани својим тереном – стазе за све временске услове, путеви и природни терен, респективно.
Приступачност трчања на дуге стазе помогла је да оно постане трајан тренд 2020-их. Чињеница да је спорт лако доступан и да се њиме може бавити самостално омогућила је да стекне популарност током пандемије ковида 19. Овај пораст популарности у време изолације дао је људима индивидуалне циљеве на које су се могли фокусирати. Након пандемије, трчање је постало повезано са широм заједницом, при чему је појава тркачких клубова постала чешћа. Данас су пријаве за маратоне највеће у последњих неколико деценија, јер све више људи почиње да се бави овим спортом како би стекли осећај заједништва и постигли циљеве физичког здравља.
Историја Лов
Модерне заједнице ловаца-сакупљача пружиле су доказе о трчању на дуге стазе као историјском методу лова код народа Сан у Калахарију,Bjerre, Jens. Kalahari. Hill and Wang, 1960. америчких Индијанаца,Bennett, Wendell Clark, and Robert Mowry Zingg. "The Tarahumara, an Indian tribe of northern Mexico." (1935). и аустралијских Абориџина путем антрополошких посматрања. У овој методи, ловац би трчао спорим и уједначеним темпом између једног сата и неколико дана, у подручју где животиња нема где да се сакрије. Како животиња трчи у налетима, мораће да стане да би дахтала и охладила се. Међутим, како потера одмиче, она не би имала довољно времена да се одмори и убрзо би поново колабирала од топлоте и исцрпљености.Sears, Edward Seldon. Running through the Ages. McFarland, 2001. Скелетна структура 12-годишњег дечака из Туркане (Нариокотоме дечак) предложена је као доказ да су рани људи од пре 1,5 милиона година јели више меса, конзумирали мање биљака и ловили трчећи за животињама.Walker, A., and Leakey, R. (1993). Nariokotome Homo Erectus Skeleton.
Гласници Трчање на дуге стазе попримало је све више намена осим лова, као што су верске церемоније, преношење порука у војне и политичке сврхе и спорт, захваљујући новим развојима у пољопривреди и култури.
Тркачи гласници су наводно потицали из раног Сумера. Називали су их lasimu, или војници, поред краљевих званичника који су трчећи ширили документе широм краљевства. Античка Грчка била је позната по својим тркачима гласницима, који су се звали хемеродроми, што значи „дневни тркачи”. Фидипид, један од најпознатијих тркача гласника према легенди, трчао је од Маратона до Атине да објави победу Грка над Персијанцима у Маратонској бици 490. године п. н. е. Међутим, срушио се и умро док је преносио поруку „победили смо”. Иако постоје расправе око тачности ове историјске легенде,Lovett, C. (1997). Olympic Marathon: A Centennial History of the Games' Most Storied Race. Преузето са http://www.marathonguide.com/history/olympicmarathons/prologue.cfm као што су да ли је Фидипид трчао од Маратона до Атине, између других градова, колико је то било далеко или да ли је он био тај који је пренео поруку о победи, маратонска трка од 42,195 km заснована је на овој причи.
Такмичење Типично, трке на дуге стазе на атлетској стази крећу се од 3.000 метара до 10.000 метара, крос трке обично покривају 5 до 12 km, док друмске трке могу бити знатно дуже, достижући 100 km и више. У универзитетским крос тркама у Сједињеним Државама, мушкарци трче 8.000 или 10.000 метара, зависно од њихове дивизије, док жене трче 6.000 метара. Летње олимпијске игре укључују четири догађаја у трчању на дуге стазе: 3.000 метара препреке (који такође укључује прескакање препрека и водене јаме), 5.000 метара, 10.000 метара и маратон (42,195 километара).
Физиологија Људи се сматрају једним од најбољих тркача на дуге стазе међу свим животињама које трче: дивљач је бржа на кратким удаљеностима, али има мању издржљивост од људи. За разлику од других примата чија су тела прилагођена за ходање на четири ноге или пењање по дрвећу, људско тело је еволуирало у усправно ходање и трчање пре око 2–3 милиона година.Lovejoy, C. O. Људско тело може да издржи трчање на дуге стазе захваљујући следећим особинама: Структура костију и мишића: за разлику од четвороножних сисара, који имају центар масе испред задњих ногу или удова, код двоножних сисара, укључујући људе, центар масе лежи тачно изнад ногу. Ово доводи до различитих захтева за кости и мишиће, посебно у ногама и карлици. Дисипација метаболичке топлоте: способност људи да хладе тело знојењем кроз површину тела пружа многе предности у односу на дахтање кроз уста или нос. Оне укључују већу површину испаравања и независност од респираторног циклуса. Повећана дужина тетива: у поређењу са постојећим четвороножним рођацима, људи задржавају дуже тетиве сличније опругама. Ово омогућава ефикасније кретање по равном терену коришћењем повећаних способности ових ткива за складиштење енергије. Једна разлика између усправног ходања и трчања је потрошња енергије током кретања. Док ходају, људи користе око половине енергије потребне за трчање.
Фактори Аеробни капацитет Нечији аеробни капацитет, или VO2Max, јесте способност максималног узимања и потрошње кисеоника током исцрпљујућег вежбања. Тркачи на дуге стазе обично наступају на око 75–85% вршног аеробног капацитета, док тркачи на кратке стазе наступају ближе 100% врха.
Аеробни капацитет зависи од транспорта великих количина крви до и од плућа како би се допрло до свих ткива. То заузврат зависи од високог срчаног минутног волумена, довољног нивоа хемоглобина у крви и оптималног васкуларног система за дистрибуцију крви. Двадесетоструко повећање локалног протока крви унутар скелетних мишића неопходно је за спортисте издржљивости, попут маратонаца, како би задовољили потребе својих мишића за кисеоником при максималном вежбању, које су до 50 пута веће него у мировању.
Елитни тркачи на дуге стазе често имају већа срца и смањен број откуцаја срца у мировању, што им омогућава да постигну веће аеробне капацитете. Повећане димензије срца омогућавају појединцу да постигне већи ударни волумен. Истовремено смањење ударног волумена јавља се са почетним повећањем срчане фреквенције на почетку вежбања. Упркос повећању срчаних димензија, аеробни капацитет маратонца је ограничен овим ограниченим и стално опадајућим бројем откуцаја срца.
Количина кисеоника коју крв може да носи зависи од запремине крви, која се повећава током трке, и количине хемоглобина у крви.
Други физиолошки фактори који утичу на аеробни капацитет маратонца укључују плућну дифузију, активност митохондријалних ензима и густину капилара.
Економичност трчања тркача на дуге стазе је њихова потреба за кисеоником у стању равнотеже при одређеним брзинама и помаже да се објасне разлике у перформансама код тркача са веома сличним аеробним капацитетима. Ово се често мери запремином потрошеног кисеоника, било у литрима или милилитрима, по килограму телесне тежине у минути (L/kg/min или mL/kg/min). Од 2016. године физиолошка основа за ово била је неизвесна, али се чинило да зависи од кумулативних година трчања и достиже плафон који дуже појединачне тренинг сесије не могу превазићи.
Лактатни праг Брзина тркача на дуге стазе на лактатном прагу снажно је корелирана са његовим перформансама. Лактатни праг је тачка прелаза између претежно аеробне употребе енергије и анаеробне употребе енергије. Сматра се добрим показатељем способности тела да ефикасно обрађује и преноси хемијску енергију у механичку енергију. За већину тркача, аеробна зона не почиње све до око 120 откуцаја срца у минути. Тренинг лактатног прага укључује темпо тренинге који су намењени изградњи снаге и брзине, а не побољшању ефикасности кардиоваскуларног система у апсорпцији и транспорту кисеоника. Трчањем на свом лактатном прагу, тело ће постати ефикасније у уклањању лактата и његовом поновном коришћењу за напајање мишића. Постоји неизвесност у вези са тим како лактатни праг утиче на перформансе издржљивости.
Гориво Да би одржао трчање високог интензитета, маратонац мора да обезбеди довољне залихе гликогена. Гликоген се може наћи у скелетним мишићима и јетри. Са ниским нивоом залиха гликогена на почетку маратона, прерано исцрпљивање ових залиха може смањити перформансе или чак спречити завршетак трке. Производња АТП-а путем аеробних путева може даље бити ограничена исцрпљивањем гликогена. Слободне масне киселине служе као механизам штедње за залихе гликогена. Вештачко повишење ових масних киселина, заједно са тренингом издржљивости, показује способност маратонца да одржи виши интензитет током дужих временских периода. Продужено одржавање интензитета трчања приписује се високој стопи обрта масних киселина која омогућава тркачу да сачува залихе гликогена касније у трци.
Тркачи на дуге стазе генерално практикују пуњење угљеним хидратима у свом тренингу и припреми за трку.
Терморегулација и губитак телесне течности Одржавање телесне температуре кључно је за перформансе и здравље маратонца. Немогућност смањења растуће телесне температуре може довести до хипертермије. Метаболички произведена топлота мора бити уклоњена из тела путем знојења како би се смањила телесна топлота. Заузврат, ово захтева рехидратацију као компензацију за процес. Надокнада течности је ограничена, али може помоћи да се унутрашња температура тела одржи нижом. Надокнада течности је физиолошки изазовна током вежбања овог интензитета због неефикасног пражњења желуца. Делимична надокнада течности може послужити да се избегне прегревање тела маратонца, али не довољно да би се одржао корак са губитком течности путем испаравања зноја. Регулација топлоте је такође под огромним утицајем фактора околине.
Надморска висина