мини|Скулптура две жене у бронзи, Jag tänker på mig själv – Växjö („Мислим на себе — Векше”) коју је израдила Маријане Линдберг де Гер, 2005, испред уметничког музеја (Konsthallen) у Векшеу, Шведска. Њен приказ једне мршаве и једне дебеле жене представља демонстрацију против опсесије модерног друштва спољашњим изгледом. Скулптура је била извор контроверзи у граду, а обе статуе су вандализоване и поправљене 2006. године.

Покрет за прихватање дебелих (такође познат под разним другим именима, као што су дебљински понос, оснаживање дебелих, ослобађање дебелих и активизам дебелих) јесте друштвени покрет који тежи елиминисању друштвене стигме према гојазности. Области спорења укључују естетске, правне и медицинске приступе дебелим људима.

Савремени покрет за прихватање дебелих започео је крајем 1960-их. Поред своје политичке улоге, покрет за прихватање дебелих такође представља поткултуру која делује као друштвена група за своје чланове. Покрет је критикован због тога што не доприноси дебати о људском здрављу, при чему неки критичари оптужују покрет за „промовисање начина живота који може имати страшне здравствене последице”.

Историја Историја покрета за прихватање дебелих може се пратити од 1967. године када се 500 људи окупило у Централ парку у Њујорку како би протестовало против пристрасности према дебелима. Социолошкиња Шарлот Купер тврдила је да се историја активизма дебелих најбоље разуме кроз таласе, слично феминистичком покрету, са којим сматра да је тесно повезан. Куперова верује да су активисти дебелих пролазили кроз сличне таласе активизма праћене сагоревањем, при чему активисти у наредном таласу често нису били свесни историје покрета, што је резултирало недостатком континуитета.

Други научници, попут Ејми Ердман Фарел, тврдили су да је историја активизма дебелих која се традиционално прича доминантно историја белаца, те да се интерсекционални рад обојених активиста дебелих често занемарује унутар ове традиционалне историје.

Први талас Активности првог таласа састојале су се од изолованих активиста који су скретали пажњу на доминантни модел гојазности и изазивали га као само један од неколико могућих модела. Оваква политичка клима била је позадина покрета за прихватање дебелих, који је настао крајем 1960-их. Као и други друштвени покрети из овог периода, покрет за прихватање дебелих, у почетку познат као „Дебљински понос” (Fat Pride), „Моћ дебелих” (Fat Power) или „Ослобађање дебелих” (Fat Liberation), често се састојао од људи који су деловали на импровизован начин. „Фет-ин” (Fat-in) је организован у Централ парку у Њујорку 1967. године. Сазван од стране радио личности Стива Поста, „Фет-ин” се састојао од групе од 500 људи који су јели, носили знакове и фотографије Твиги (манекенке познате по својој виткој фигури) и палили књиге о дијетама.

Године 1967, Лу Лаудербек је написао чланак у листу Saturday Evening Post под насловом „Више људи би требало да буду ДЕБЕЛИ” (More People Should be FAT) као одговор на дискриминацију његове супруге. Чланак је довео до састанка између Лаудербека и Вилијама Фабрија, који је касније основао прву организацију за дебеле људе и њихове присталице, првобитно названу „Национално удружење за помоћ дебелим Американцима”, а данас познату као Национално удружење за унапређење прихватања дебелих (NAAFA). NAAFA је основана у Америци 1969. године од стране Била Фабрија као одговор на дискриминацију његове супруге. Првенствено је намеравао да води кампању за права дебелих, међутим, новинар који је присуствовао конференцији NAAFA 2001. године напомиње да је мало учесника било активно у политици права дебелих и да је већина жена дошла да купује одећу, носи је на модној ревији конференције или да упозна потенцијалног партнера. Од 1991. године, Фабри ради као директор Савета за дискриминацију на основу величине и тежине, специјализујући се за историју покрета за прихватање величине.

Године 1972. формирана је феминистичка група „Фет андерграунд” (The Fat Underground). Почела је као радикални огранак NAAFA-е и одвојила се да постане независна када је NAAFA изразила забринутост због њене промоције снажније активистичке филозофије. Чланице су биле инспирисане, а у неким случајевима и чланице Колектива радикалне терапије, феминистичке групе која је веровала да су многи психолошки проблеми узроковани опресивним друштвеним институцијама и праксама. Основана од стране Саре Фишман (тада Сара Алдебаран) и Џуди Фриспирит, група „Фет андерграунд” успротивила се ономе што су видели као растућу пристрасност против гојазности у научној заједници. Сковале су изреку: „дијета је лек који не делује, за болест која не постоји”.The Fat Underground , largesse.net Убрзо након тога, Фишманова се преселила у Конектикат, где је, заједно са Карен Скот-Џоунс, основала Фронт за ослобођење дебелих Њу Хејвена, организацију сличну „Фет андерграунду” по свом обиму и фокусу. Године 1983. две групе су сарађивале како би објавиле кључну књигу у области активизма дебелих, Shadow on a Tightrope (Сенка на жици), која је сакупила неколико позиционих радова активиста дебелих које је првобитно дистрибуирао „Фет андерграунд”, као и песме и есеје других писаца.

Године 1979. Керол Шо је сковала термин „крупна лепа жена” (Big Beautiful Woman — BBW) и покренула модни и лајфстајл часопис истог имена намењен женама великих бројева. Оригинални штампани часопис престао је да излази у мају 2003. године, али је наставио у различитим онлајн форматима. Термин „BBW” постао је широко коришћен за означавање било које дебеле жене (понекад на погрдан начин). Неколико других часописа фокусираних на моду и начин живота за жене „пуније фигуре” објављивано је у штампи од раних 1980-их до средине 2010-их. Од 1984. до 2000. године, часопис Radiance: The Magazine for Large Women излазио је у штампи како би „подржао жене свих величина у животу испуњеном поносом, активношћу, са самољубљем и самопоштовањем, без обзира на тежину.”

У Великој Британији формирана је Лондонска група дебелих жена, прва британска група за активизам дебелих, која је била активна између приближно 1985. и 1989. године. Остале активности првог таласа укључивале су продукцију фанзина као што су Figure 8 и Fat!So? Мерилин Вон. Овај последњи је касније постао књига истог имена.

Други талас У другом таласу, покрет за прихватање дебелих постао је распрострањенији у САД и почео да се шири на друге земље. Идеје из покрета почеле су да се појављују у мејнстриму. Издавачи су постали спремнији да објављују литературу са темом прихватања дебелих. Током 1980-их дошло је до пораста броја активистичких организација, публикација и конференција.

Године 1989. група људи, укључујући глумицу Ан Замберлан, формирала је прву француску организацију за прихватање дебелих, Allegro fortissimo. Организације су почеле да одржавају конференције и конвенције, укључујући NAAFA-у. До 1990-их, доприноси покрета за прихватање дебелих почели су да се укључују у истраживачке радове неких припадника медицинске струке, као што су нови програми против дијета и модели управљања гојазношћу.

Трећи талас Покрет за прихватање дебелих доживео је диверсификацију пројеката током трећег таласа. Активности су се бавиле питањима дебљине и расе, класе, сексуалности и другим питањима. Дискриминација на основу величине све се више обрађивала и у уметности.

Теме кампање Покрет за прихватање дебелих тврди да су дебели људи мете мржње и дискриминације. Посебно, заговорници сугеришу да су гојазне жене изложене већем друштвеном притиску него гојазни мушкарци. Покрет тврди да ови ставови чине укорењену друштвену норму засновану на фетфобији (страху или мржњи према дебелима), евидентну у многим друштвеним институцијама, укључујући мас-медије, где се дебели људи често исмевају или се приказују као објекти сажаљења. Дискриминација укључује недостатак једнаког приступа превозу и запошљавању. Чланови покрета за прихватање дебелих перципирају негативне друштвене ставове као трајне и засноване на претпоставци да дебљина негативно одражава карактер особе. Активисти дебелих залажу се за промену друштвених, личних и медицинских ставова према дебелим људима. Организације за прихватање дебелих ангажују се у јавном образовању о ономе што описују као митове о дебелим људима.

Дискриминација Дебели људи доживљавају многе различите врсте дискриминације због своје тежине. Ова дискриминација појављује се у здравственој заштити, запошљавању, образовању, међуљудским односима и медијима. Дебели појединци такође тврде да их продавнице одеће дискриминишу. На пример, неке жене су се жалиле да продавнице са концептом „универзалне величине” (one size fits all), које нуде једну величину за сваки артикл, не опслужују оне изнад одређене тежине. Јавни превоз је такође био предмет критика због недостатка инклузивности према дебелим људима, јер су седишта и пролази често премали да би их примили.

На тему јахања коња, дошло је до неслагања између активиста за прихватање дебелих и активиста за права животиња.TikTok star Remi Bader says she was mocked for her weight after being turned away from horse ranch, NBC News, 13. јун 2022.TikTok Star Remi Bader Says Ranch Mistreated Her and Refused to Let Her Ride Horses Due to Her Weight, People, 14. јун 2022.

Здравље

Активисти дебелих тврде да су анти-фет стигма и агресивна промоција дијета довели до повећања психолошких и физиолошких проблема код дебелих људи. На пример, појединци који доживљавају дискриминацију због тежине пријавили су да се суочавају са више психолошког стреса, више усамљености и нижим благостањем. Уз то, дискриминација због тежине може повећати ризик од гојазности, хроничних упала и оптерећења болестима. Људи се могу препустити понашањима која су ризична по здравље, као што је избегавање физичке активности. Доживљавање и интернализација стигме због тежине идентификовани су као критични фактори ризика који воде ка патологији исхране. Такође се изражава забринутост да фокус модерне културе на губитак тежине нема основу у научним истраживањима, већ да је уместо тога пример употребе науке као средства за контролу девијација, као део покушаја друштва да се носи са нечим што сматра узнемирујућим. Критичари дијета наводе високу стопу неуспеха покушаја трајног губитка тежине, као и опасности од „јо-јо” флуктуација тежине и операција за губитак тежине. Активисти дебелих тврде да су здравствени проблеми гојазности преувеличани или погрешно представљени, те да се здравствени проблеми користе као параван за културне и естетске предрасуде према дебљини.

Заговорници прихватања дебелих тврде да људи свих облика и величина могу тежити фитнесу и физичком здрављу. Они верују да здраво понашање може бити независно од телесне тежине. Вођени овим приступом, психолози који су били незадовољни третманом дебелих људи у медицинском свету покренули су покрет Здравље у свакој величини (Health at Every Size). Он има пет основних начела: (1) унапређење здравља, (2) прихватање величине и самог себе, (3) задовољство у доброј исхрани, (4) радост кретања и (5) крај пристрасности према тежини.

Неки заговорници такође тврде да људи са гојазношћу могу бити метаболички здрави. Неке медицинске студије су оспориле тај концепт „здраве гојазности”, иако дефиниције метаболички здраве гојазности нису стандардизоване у свим студијама.

Род

Дебеле жене

left|мини|Документарна филмска ауторка Кира Нерускаја објавила је свој филм The BBW World: Under the Fat! 2008. године.