Psilocybe semilanceata

Psilocybe semilanceata, познатија као капа слободе, врста је гљиве која производи психоактивна једињења псилоцибин, псилоцин и беоцистин. Једна је од најраспрострањенијих псилоцибинских гљива у природи, као и једна од најјачих. Гљиве имају препознатљив шешир купастог до звонастог облика, пречника до , са малим испупчењем налик брадавици на врху. Жуте су до смеђе боје, прекривене радијалним жлебовима када су влажне, а сазревањем бледе до светлије боје. Њихове дршке су обично танке и дугачке, исте боје као шешир или нешто светлије. Веза листића за дршку је полуприрасла (уско везана), а боја им је у почетку кремаста пре него што поприми љубичасту до црну нијансу како споре сазревају. Споре су тамно љубичасто-смеђе у отиску, елипсоидног облика и димензија 10,5–15 са 6,5–8,5 µm.

Гљива расте на травнатим стаништима, посебно у влажним подручјима. За разлику од врсте P. cubensis, ова гљива не расте директно на измету; уместо тога, то је сапробна врста која се храни трулим корењем траве. Широко је распрострањена у умереним областима северне хемисфере, посебно у Европи, а повремено је забележена и у умереним областима јужне хемисфере. Најранији поуздани запис о тровању врстом P. semilanceata датира из 1799. године у Лондону, а 1960-их година ова гљива је била прва европска врста за коју је потврђено да садржи псилоцибин. Поседовање или продаја псилоцибинских гљива је незаконита у многим земљама.

Таксономија

Врсту је први описао Елијас Магнус Фрис као Agaricus semilanceatus у свом делу Epicrisis Systematis Mycologici из 1838. године. Паул Кумер ју је преместио у род Psilocybe 1871. године када је многе Фрисове подгрупе рода Agaricus подигао на ниво рода. Panaeolus semilanceatus, име које је дао Јакоб Емануел Ланге у публикацијама из 1936. и 1939. године, представља синоним. Према таксономској бази података MycoBank, неколико таксона који су некада сматрани варијететима врсте P. semilanceata данас су синоними за врсту познату као Psilocybe strictipes: варијетет caerulescens који је описао Пјер Андреа Сакардо 1887. (првобитно назван Agaricus semilanceatus var. coerulescens од стране Мордекаја Кјубита Кука 1881), варијетет microspora који је описао Ролф Сингер 1969, и варијетет obtusata који је описао Марсел Бон 1985.

Неколико молекуларних студија објављених 2000-их показало је да је род Psilocybe, како је тада био дефинисан, био полифилетски. Студије су подржале идеју о подели рода на две кладе, једну која се састоји од халуциногених врста које плаве на додир из породице Hymenogastraceae, и другу коју чине нехалуциногене врсте које не плаве из породице Strophariaceae. Међутим, опште прихваћени лектотип (узорак касније изабран када првобитни аутор имена таксона није одредио тип) рода као целине био је Psilocybe montana, врста која не плави и није халуциногена. Ако би се нехалуциногене врсте из студије издвојиле, халуциногена клада би остала без валидног имена. Да би решили ову дилему, неколико миколога је у публикацији из 2005. године предложило да се конзервира име Psilocybe, са P. semilanceata као типом. Како су објаснили, конзервирање имена Psilocybe на овај начин спречило би номенклатурне промене у добро познатој групи гљива, од којих су многе врсте „повезане са археологијом, антропологијом, религијом, алтернативним начинима живота, форензичком науком, спровођењем закона и прописима”. Штавише, име P. semilanceata је историјски било прихваћено као лектотип од стране многих аутора у периоду 1938–1968. Предлог за очување имена Psilocybe, са P. semilanceata као типом, једногласно је прихваћен од стране Номенклатурног комитета за гљиве 2009. године.

Гљива је добила свој уобичајени назив према фригијској капи, такође познатој као „капа слободе”, на коју личи; P. semilanceata дели свој уобичајени назив са врстом P. pelliculosa, врстом од које се мање-више не разликује по изгледу. Латинска реч за фригијску капу је pileus, што је данас технички назив за оно што је опште познато као „шешир” плодног тела гљиве. У 18. веку, фригијске капе су стављане на стубове слободе, који подсећају на дршку гљиве. Име рода потиче од старогрчког psilos (ψιλός) 'гладак, го' и византијског грчког kubê (κύβη) 'глава'. Специфични епитет долази од латинског semi 'пола, донекле' и lanceata, од lanceolatus 'у облику копља'.

Опис мини|upright=.9|alt=Колекција смеђих гљива положених на камен. Шешири гљива су мали, купасти и различито заобљени. Њихове дршке су дуге, танке и неправилне.|Колекција из Норвешке

Шешир врсте P. semilanceata има пречник од и висину од . Облик варира од оштро купастог до звонастог, често са истакнутом папилом (структура у облику брадавице), и не мења значајно облик са старењем. Руб шешира је у почетку савијен ка унутра, али се касније исправља или чак увија нагоре у зрелости. Шешир је хигрофан, што значи да поприма различите боје у зависности од стања хидратације. Када је влажан, шешир је окер до бледо смеђе или тамно кестен смеђе боје, али тамнији у центру, често са зеленкасто-плавим одсјајем. Када су влажни, на шеширу се могу видети радијални жлебови (стријације) који одговарају позицијама листића испод. Када је шешир сув, постаје много блеђи, светло жуто-смеђе боје. Влажне гљиве имају лепљиве површине које настају због танког желатинозног филма званог пеликула. Овај филм постаје видљив ако се део шешира сломи савијањем уназад и љуштењем тог дела. Када се шешир осуши услед излагања сунцу, филм постаје беличаст и више се не може љуштити.

На доњој страни шешира налази се између 15 и 27 појединачних уских листића који су умерено збијени, и имају уско прираслу до скоро слободну везу са дршком. Њихова боја је у почетку бледо смеђа, али постаје тамно сива до љубичасто-смеђа са светлијом ивицом како споре сазревају. Танка жућкасто-смеђа дршка је дуга и дебела , и обично је благо дебља према основи. Гљива има танак паучинаст парцијални вео који не траје дуго пре него што нестане; понекад парцијални вео оставља прстенасту зону на дршци која може бити потамнела од спора. Месо је танко и мембранозно, и приближно исте боје као површинско ткиво. Има брашнаст (сличан свеже самлевеном брашну) мирис и укус. Сви делови гљиве ће попримити плавичасту боју ако се њима рукује или се нагњече, а могу природно поплаветити и са старењем.

Микроскопске карактеристике У отиску, споре су тамне црвенкасто љубичасто-смеђе боје. Употреба оптичког микроскопа може открити даље детаље: споре су дугуљасте када се гледају са стране, и дугуљасте до овалне у фронталном погледу, са димензијама 10,5–15 са 6,5–8,5 µm. Базидије (ћелије које носе споре у хименијуму), су димензија 20–31 са 5–9 µm, са четири споре, и имају копче на својим основама; на стерилној ивици листића нема базидија. Хеилоцистиди (цистиди на ивици листића) мере 15–30 са 4–7 µm, и облика су боце са дугим танким вратовима који су широки 1–3,5 µm. P. semilanceata нема плеуроцистиде (цистиде на лицу листића). Кутикула шешира је дебела до 90 µm, и сачињена је од слоја ткива званог иксокутис — желатинизовани слој хифа које леже паралелно са површином шешира. Хифе које чине иксокутис су цилиндричне, хијалинске и широке 1–3,5 µm. Одмах испод кутикуле шешира налази се subpellis, сачињен од хифа које су широке 4–12 µm са жућкасто-смеђим инкрустираним зидовима. Постоје кламп конекције присутне у хифама свих ткива.

Други облици Анаморфни облик P. semilanceata је фаза бесполног размножавања у животном циклусу гљиве укључена у развој митотичких дијаспора (конидија). У култури, узгајаној у Петријевој шољи, гљива формира белу до бледо наранџасту памучасту или филцану простирку од мицелија. Формиране конидије су равне до закривљене, димензија 2,0–8,0 са 1,1–2,0 µm, и могу садржати једну до неколико малих интрацелуларних капљица. Иако се мало зна о анаморфној фази P. semilanceata изван граница лабораторијске културе, генерално, морфологија бесполних структура може се користити као класични карактер у филогенетским анализама како би се помогло разумевању еволутивних односа између сродних група гљива.

Шкотски миколог Рој Вотлинг описао је секвестриране (налик тартуфима) или секотиоидне верзије P. semilanceata које је пронашао како расту у асоцијацији са регуларним плодним телима. Ове верзије су имале издужене шешире, дуге и широке у основи, са рубовима савијеним ка унутра који су чврсто грлили дршку услед развоја мембранозних прирубница. Њихови листићи су били уски, густо збијени и анастомозирани (спојени заједно у мрежу налик венама). Боја листића је била сепија са смеђкасто винском (боја црвеног вина) нијансом и белом ивицом. Дршке плодних тела биле су дуге и дебеле , са око дужине дршке прекривене продуженим шеширом. Елипсоидне споре са дебелим зидовима биле су димензија 12,5–13,5 са 6,5–7 µm. Упркос значајним разликама у морфологији, молекуларна анализа показала је да је секотиоидна верзија иста врста као и типични морфотип.

Сличне врсте

Постоји неколико других врста рода Psilocybe које се могу помешати са P. semilanceata због сличности у физичком изгледу. P. strictipes је витка травната врста која се макроскопски разликује од P. semilanceata по недостатку истакнуте папиле. P. mexicana, познатија као „мексичка капа слободе”, такође је слична по изгледу, али се налази у земљишту богатом стајњаком у суптропским травњацима у Мексику. Има нешто мање споре од P. semilanceata, типично 8–9,9 са 5,5–7,7 µm. Још једна слична врста је P. samuiensis, која се налази на Тајланду, где расте у добро нађубреним земљиштима налик глини или међу пољима пиринча. Ова гљива се може разликовати од P. semilanceata по мањем шеширу, пречника до , и њеним ромбоидним спорама. P. pelliculosa је физички слична до те мере да може бити неразлучива на терену. Разликује се од P. semilanceata по мањим спорама, димензија 9–13 са 5–7 µm.

P. semilanceata је такође мешана са токсичном врстом Inocybe geophylla која садржи мускарин,Bresinsky and Besl (1989), стр. 115–16. беличастом гљивом са свиленкастим шеширом, жућкасто-смеђим до бледо сивкастим листићима и мутним жућкасто-смеђим отиском спора.

Екологија и станиште мини|upright=.7|Psilocybe semilanceata је сапробна травната врста.

Psilocybe semilanceata плодоноси појединачно или у групама на богатом и киселом земљишту, типично на травњакима, као што су ливаде, пашњаци, или травњаку. Често се налази на пашњацима који су ђубрени овчијим или крављим изметом, иако обично не расте директно на измету.

P. semilanceata, као и све друге врсте рода Psilocybe, је сапробна гљива, што значи да хранљиве материје добија разградњом органске материје. Гљива је такође повезана са шиљем у влажним деловима поља, и сматра се да живи на остацима трулог корена. Најмање једна студија је показала повезаност P. semilanceata са корењем трава Agrostis tenuis, Poa annua, и дикотиледоном Lolium perenne.

Попут неких других травнатих врста псилоцибинских гљива као што су P. mexicana, P. tampanensis и Conocybe cyanopus, P. semilanceata може формирати склероције, дормантни облик гљиве, који јој пружа одређену заштиту од пожара и других природних катастрофа.

Лабораторијски тестови су показали да P. semilanceata сузбија раст земљишне водене плесни Phytophthora cinnamomi, вирулентног биљног патогена који изазива болест труљења корена. Када се узгаја у двострукој чистој култури са другим сапробним гљивама изолованим из ризосфере трава из њеног станишта, P. semilanceata значајно потискује њихов раст. Ова антифунгална активност, која се може пратити бар делимично до два фенолна једињења која лучи, помаже јој да се успешно такмичи са другим врстама гљива у интензивној конкуренцији за хранљиве материје које обезбеђује трула биљна материја. Коришћењем стандардних тестова антимикробне осетљивости, показано је да Psilocybe semilanceata снажно инхибира раст људског патогена метицилин-резистентног Staphylococcus aureus (MRSA). Извор антимикробне активности је непознат.

Распрострањеност