десно|alt=Смеђе-црно-бела птица лебди наспрам плавог неба, са раширеним крилима и репним перима.|upright|мини|Риђа луња (Milvus milvus) у лету, приказује летна и репна пера
Летна пера (лат. Pennae volatus)Julian J. Baumel. Handbook of Avian Anatomy: Nomina Anatomica Avium. 1993 дугачка су, крута, асиметрично обликована, али симетрично упарена пера на крилима или репу птице; она на крилима називају се ремиџес (лат. remiges) или једноставно летна пера, док се она на репу називају ректрицес (лат. rectrices) или репна пера.
Примарна функција летних пера је да помогну у стварању потиска и узгона, чиме омогућавају лет. Летна пера неких птица обављају и додатне функције, углавном повезане са територијалним приказивањем, ритуалима удварања или методама храњења. Код неких врста, ова пера су се развила у дугачке, упадљиве перјанице које се користе у визуелним приказима удварања, док код других стварају звук током летних приказа. Сићушна назубљења на водећој ивици летних пера помажу совама да лете нечујно (и тиме успешније лове), док екстра чврста репна пера детлића помажу да се одупру о стабла дрвећа док ударају кљуном. Чак и птице које не лете задржавају летна пера, иако понекад у радикално измењеним облицима.
Летна пера крила се деле на примарна и секундарна пера на основу њиховог положаја дуж крила. Обично постоји 11 примарних пера везаних за манус (шест за карпометакарпус и пет за фаланге), али крајње примарно перо, звано ремикл, често је закржљало или одсутно; одређене птице, посебно фламинси, гњурци и роде, имају седам примарних пера везаних за метакарпус и укупно 12. Секундарна пера су везана за улну (лакатну кост). Некада се сматрало да пето секундарно перо (бројано од карпалног зглоба ка унутра) недостаје код неких врста, али савремено схватање ове дијастатаксије је да постоји празнина између четвртог и петог секундарног пера. Терцијарна пера која расту на суседном делу брахијума (надлактице) не сматрају се правим летним перима.Bruce Campbell, Elizabeth Lack. A Dictionary of Birds. T & AD Poyser Ltd. 1985Olin Sewall Pettingill Jr. Ornithology in Laboratory and Field. 5th Edition. Academic Press, 1985Brian K. Wheeler. Birds of Prey of the West: A Field Guide. Princeton University Press, 2018Lukas Jenni, Raffael Winkler. The Biology of Moult in Birds. Bloomsbury Publishing Plc, 2020John J. Videler. Avian Flight. Oxford University Press 2005 , 3rd Edition. 2010
Митарење летних пера може проузроковати озбиљне проблеме за птице, јер може нарушити њихову способност летења. Различите врсте су развиле различите стратегије за суочавање са овим, од одбацивања свих летних пера одједном (чиме постају неспособне за лет на релативно кратак временски период) до продужења митарења на период од неколико година.
Летна пера крила (Remiges) мини|десно|350px|alt=Илустрација скелета птичјег крила, са линијама које показују где би се држаље пера везивале|Коштана структура крила птице, са назначеним тачкама везивања летних пера (remiges) Летна пера крила (од латинског за „веслач”) налазе се на задњој страни крила. Лигаменти чврсто везују дугачке каламусе (цеви) за кости крила, а дебела, јака трака тетивног ткива позната као постпатагијум помаже да се пера држе и подржавају на месту. Одговарајућа пера на појединачним птицама су симетрична између два крила, у великој мери се поклапајући по величини и облику (осим у случају мутације или оштећења), иако не нужно и по узорку. Добијају различита имена у зависности од њиховог положаја дуж крила.
Примарна пера Примарна пера су повезана са манусом (птичјом „шаком”, састављеном од карпометакарпуса и фаланги); ово су најдужа и најужа летна пера (посебно она везана за фаланге) и могу се појединачно ротирати. Ова пера су посебно важна за машући лет, јер су главни извор потиска, покрећући птицу напред кроз ваздух. Механичка својства примарних пера су важна за подржавање лета. Највећи део потиска се ствара при замаху надоле. Међутим, при замаху нагоре (када птица често привлачи крило уз тело), примарна пера се раздвајају и ротирају, смањујући отпор ваздуха док и даље помажу у обезбеђивању одређеног потиска. Флексибилност летних пера на врховима крила великих птица које језде такође омогућава ширење тих пера, што помаже да се смањи стварање вртлога на врховима крила, чиме се смањује отпор. Барбуле на овим перима, фрикционе барбуле, специјализоване су са великим режњевитим барбицелама које помажу при хватању и спречавању клизања пера која леже преко њих и присутне су код већине птица летачица.
alt=Тамна птица са светлом главом лети ка посматрачу; крила су јој подигнута у плитак „V” облик, са врховима увијеним нагоре.|лево|мини|Белоглави орао (Haliaeetus leucocephalus) у лету са раширеним примарним перима ради смањења отпора и побољшања узгона
Врсте донекле варирају у броју примарних пера које поседују. Број код птица непевачица (non-passerines) обично варира између девет и једанаест, али гњурци, роде и фламинси имају дванаест, а нојеви имају шеснаест. Док већина савремених певачица има десет примарних пера, неке имају само девет. Онима са девет недостаје најдаље (дистално) примарно перо (понекад звано ремикл) које је обично веома мало и понекад закржљало код певачица.
Крајња примарна пера — она повезана са фалангама — понекад су позната као пиниони.
Секундарна пера мини|десно|upright|alt=Два пера, ишарана светлим и тамно смеђим пругама, леже једно поред другог. Једно је дугачко и шиљато, а друго краће и заобљеније.|Примарно (лево) и секундарно (десно) перо обичног мишара (Buteo buteo); приметити асиметричну оријентацију цеви мини|лево|Секундарна пера фазана која показују еутаксију (горе) и орла која показују дијастатаксију (доле) Секундарна пера су повезана са улном (лакатном кости). Код неких врста, лигаменти који везују ова пера за кост повезују се са малим, заобљеним избочинама, познатим као квржице пера, на улни; код других врста, такве квржице не постоје. Секундарна пера остају близу једно уз друго у лету (не могу се појединачно раздвајати као примарна) и помажу у обезбеђивању узгона стварањем облика аеропрофила птичјег крила. Секундарна пера обично су краћа и шира од примарних, са тупљим крајевима (видети илустрацију). Њихов број варира од шест код колибрија до чак 40 код неких врста албатроса. Генерално, веће врсте и врсте са дужим крилима имају већи број секундарних пера.
Чини се да птицама у више од 40 породица непевачица недостаје пето секундарно перо на сваком крилу, стање познато као дијастатаксија (оне које имају пето секундарно перо називају се еутаксичне). Код ових птица, пети скуп секундарних покривних пера не покрива ниједно летно перо, вероватно због увртања папила пера током ембрионског развоја. Плионови, гњурци, пеликани, јастребови и орлови, ждралови, спрудници, галебови, папагаји и сове су међу породицама којима недостаје ово перо.
Терцијарна пера Терцијарна пера настају у брахијалном региону и не сматрају се правим летним перима јер нису подржана везивањем за одговарајућу кост, у овом случају хумерус (раменицу). Ова издужена „права” терцијарна пера делују као заштитни поклопац за сва или део склопљених примарних и секундарних пера, и не квалификују се као летна пера као таква. Међутим, многи ауторитети користе термин терцијарна пера да означе краћа, симетричнија најнутрашњија секундарна пера певачица (која настају из олекранона и обављају исту функцију као права терцијарна пера) у напору да их разликују од осталих секундарних пера. Термин хумерална пера се понекад користи за птице као што су албатроси и пеликани који имају дугачак хумерус.
Тектрице (покривна пера) Каламуси летних пера заштићени су слојем нелетних пера званих покривна пера или тектрице (лат. tectrices), најмање једним слојем њих и изнад и испод летних пера крила као и изнад и испод репних пера. Ова пера могу широко варирати у величини – заправо, горња репна покривна пера мужјака пауна, а не његова репна пера, чине његов сложен и шарени „реп”.
Емаргинација Крајња примарна пера великих птица које језде, посебно грабљивица, често показују изражено сужење на некој променљивој удаљености дуж ивица пера. Ова сужења се називају урези или емаргинације у зависности од степена њиховог нагиба. Емаргинација је постепена промена и може се наћи на обе стране пера. Урез је нагла промена и налази се само на широј задњој ивици пера. (Обоје су видљиви на примарном перу на фотографији која приказује пера; могу се наћи отприлике на половини дуж обе стране левог пера — плитак урез лево и постепена емаргинација десно.) Присуство уреза и емаргинација ствара празнине на врху крила; ваздух је присиљен кроз ове празнине, повећавајући стварање узгона.
Алула
Пера на алули или „лажном крилу” се генерално не сматрају летним перима у строгом смислу; иако су асиметрична, недостаје им дужина и крутост већине правих летних пера. Међутим, алула пера су свакако помоћ при спором лету. Ова пера — која су везана за птичји „палац” и обично леже равно уз предњу ивицу крила — функционишу на исти начин као преткрилца на крилу авиона, омогућавајући крилу да постигне већи од нормалног нападни угао – и тиме узгон – без резултирања ковитом (сталлом). Манипулисањем палцем да би створила размак између алуле и остатка крила, птица може избећи губитак узгона када лети малим брзинама или слеће.
Одложени развој код хоацина Развој летних пера (и алула) код птића хоацина је веома одложен у поређењу са развојем ових пера код других младих птица, вероватно зато што су млади хоацини опремљени канџама на своја прва два прста. Они користе ове мале заобљене куке да би се хватали за гране када се пентрају по дрвећу, а перје на овим прстима би вероватно ометало ту функционалност. Већина младих одбацује своје канџе негде између 70. и 100. дана живота, али неки их задржавају — иако жуљевите и неупотребљиве — и у одраслом добу.
Репна пера (Rectrices)
Репна пера (лат. rectrices, једнина rectrix), од латинске речи за „кормилара”, помажу птици да кочи и управља у лету. Ова пера леже у једном хоризонталном реду на задњој ивици анатомског репа. Само централни пар је везан (путем лигамента) за репне кости; преостала пера су уграђена у репне булбусе, сложене структуре масти и мишића које окружују те кости. Репна пера су увек упарена, при чему велика већина врста има шест парова. Одсутна су код гњураца и неких птица тркачица, а знатно смањена у величини код пингвина. Многе врсте тетреба имају више од 12 репних пера. Код неких врста (укључујући лештарке и барске шљуке), број варира међу појединцима. Домаћи голубови имају веома променљив број као резултат промена насталих током векова селективног узгоја.
Конвенције нумерисања Како би олакшали расправу о темама као што су процеси митарења или структура тела, орнитолози додељују број сваком летном перу. По конвенцији, бројеви додељени примарним перима увек почињу словом P (P1, P2, P3, итд.), секундарним словом S, терцијарним словом T и репним перима словом R.
Већина ауторитета нумерише примарна пера силазно, почевши од најнутрашњијег (оног најближег секундарним перима) и идући ка споља; други их нумеришу узлазно, од најдаљег примарног пера ка унутра. Постоје предности за сваки метод. Силазно нумерисање прати нормалан редослед митарења примарних пера код већине птица. У случају да врсти недостаје мало дистално десето примарно перо, као што је случај код неких певачица, његов недостатак не утиче на нумерисање преосталих примарних пера. Узлазно нумерисање, с друге стране, омогућава униформност у нумерисању примарних пера непевачица, јер оне готово увек имају четири пера везана за манус без обзира на то колико примарних пера имају укупно. Овај метод је посебно користан за указивање на формуле крила, јер је крајње примарно перо оно са којим мерења почињу.
Секундарна пера се увек нумеришу узлазно, почевши од најспољнијег секундарног пера (оног најближег примарним) и идући ка унутра. Терцијарна пера се такође нумеришу узлазно, али у овом случају бројеви се настављају узастопно од оног датог последњем секундарном перу (нпр. ... S5, S6, T7, T8, ... итд.).