„Дејзи” (), понекад навођена као „Дејзи девојчица” () или „Мир, девојчице” (), контроверзна је америчка политичка реклама која је емитована на телевизији као део председничке кампање Линдона Џонсона 1964. године. Иако је емитована само једном, сматра се једним од најважнијих фактора у Џонсоновој убедљивој победи над кандидатом Републиканске странке, Баријем Голдвотером, као и прекретницом у политичкој и историји оглашавања. Настала као партнерство између агенције Дојл Дејн Бернбак (DDB) и тонија Шварца, реклама „Дејзи” дизајнирана је да пренесе Џонсонове антиратне и антинуклеарне ставове. Голдвотер је био против Споразума о забрани нуклеарних проба и предлагао је употребу нуклеарног оружја у Вијетнамском рату, ако буде неопходно. Џонсонова кампања користила је Голдвотерове говоре да имплицира како би он започео нуклеарни рат.

Реклама почиње са трогодишњом Моник Корзилијус која стоји на ливади, кида латице беле раде (енгл. daisy) док неправилно броји од један до десет. Након што стигне до „девет”, застаје, а зачује се дубок мушки глас који одбројава бројеве уназад почевши од „десет”, на начин сличан почетку одбројавања за лансирање пројектила. Зумирање видео кадра концентрише се на десно око девојчице све док њена зеница не испуни екран, коју потом замењује бљесак и звук нуклеарне експлозије. Џонсонов глас у оф-у наглашено изјављује:

Реклама је повучена након иницијалног емитовања, али су је медији, укључујући вечерње вести, ток-шоу програме и новинске агенције, наставили приказивати и анализирати. Џонсонова кампања била је широко критикована због коришћења перспективе нуклеарног рата и имплицирања да би га Голдвотер започео, како би уплашила гласаче. Неколико других реклама Џонсонове кампање нападало је Голдвотера без помињања његовог имена. Друге кампање су усвојиле и користиле рекламу „Дејзи” од 1964. године.

Позадина алт=Фотографски портрет Линдона Б. Џонсона|мини|усправно=0.8|Портрет Линдона Џонсона, снимљен у децембру 1963.

Након убиства његовог претходника Џона Кенедија, потпредседник Линдон Џонсон положио је заклетву као председник Сједињених Америчких Држава у новембру 1963. године. Многи су видели Џонсона као немилосрдног политичара, ефикасног у усвајању закона. Током свог мандата као лидер демократа у Сенату, називан је „Господарем Сената”. Често је користио реторичке технике, укључујући чувени „Џонсонов третман”, како би прикупио гласове у Сенату. У јулу 1964. године, успешно је подстакао Конгрес да усвоји Закон о грађанским правима.

На председничким изборима 1964, Џонсона је изазвао кандидат Републиканске странке, Бари Голдвотер. Након Кубанске ракетне кризе, нуклеарни рат био је једно од централних питања кампање. Истраживање јавног мњења спроведено 1963. године показало је да 90 процената испитаника верује да је нуклеарни рат могућ, а 38 процената сматра да је вероватан. Исте године, Голдвотер је гласао против ратификације Споразума о забрани нуклеарних проба, који је Сенат на крају усвојио гласовима 80–14. Голдвотерова кампања заснивала се на десничарским порукама о смањењу социјалних програма и спровођењу агресивне војне политике. Супротно Џонсоновим политикама, предлагао је употребу нуклеарног оружја у Вијетнамском рату, ако буде потребно. Џонсонова кампања користила је Голдвотерове говоре и његове екстремне политичке ставове да имплицира да је спреман да започне нуклеарни рат. Представљали су га као опасног екстремисту, нарочито исмевајући његов слоган кампање „У срцу знаш да је у праву” (енгл. In your heart, you know he's right) контра-слоганом „У стомаку знаш да је луд” (енгл. In your guts, you know he's nuts).

Истраживање јавног мњења у августу показало је да ће Џонсонова достигнућа на функцији вероватно донети само ограничену подршку у кампањи. Голдвотер је пласирао негативну рекламу у којој група деце рецитује Заклетву застави све док њихове гласове не надјача Никита Хрушчов, тадашњи совјетски лидер, који узвикује „Сахранићемо вас! Ваша деца ће бити комунисти!”. Џонсонова кампања користила је неколико реторичких техника. Наглашавали су Голдвотеров екстремизам и опасности поверавања председничких овлашћења њему. Џек Валенти, специјални помоћник Џонсона, сугерисао је да „наша главна снага не лежи толико у гласовима 'за Џонсона', већ у гласовима 'против Голдвотера'”.

Настанак Пре 1964. године, предизборне рекламе биле су готово увек позитивне. Противнички кандидат или његове политике ретко су помињани. Средином јуна, Џон П. Роуч, председник организације Американци за демократску акцију (ADA), прогресивне заговарачке групе, написао је писмо Билу Мојерсу, Џонсоновом секретару за штампу, у којем је навео да је Џонсон у „дивној стратешкој позицији” и да могу покренути „дивљачки напад” на Голдвотера. Предложио је билборд са натписом „Голдвотер у '64 — 'Врела вода' у '65?” са печурком нуклеарне експлозије у позадини. Џонсон је пристао да издвоји значајна финансијска средства за кампању путем електронских медија — 3 милиона долара за рекламе на локалним радио станицама и још 1,7 милиона долара за рекламе на телевизијским мрежама. Дана 10. јула, анкете су показивале да Џонсон води са 77 процената наспрам Голдвотерових 18 процената. До краја јула, Џонсонова подршка је пала на 62 процента.

Партнерство између рекламне агенције Дојл Дејн Бернбак (DDB) и Тонија Шварца, дизајнера звука и медијског консултанта који је ангажован за пројекат, резултирало је стварањем рекламе „Дејзи”. Тим DDB-а чинили су уметнички директор Сид Мајерс, продуцент Арон Ерлик, виши текстописац Стенли Р. Ли и млађи текстописац Џин Кејс. Циљ рекламе био је да емитује Џонсонове антиратне и антинуклеарне ставове. Шварц је овај концепт засновао на претходном јавном сервису који је креирао за Уједињене нације. DDB је био задужен за кастинг и снимање, док је Шварц управљао аудио интеграцијом. И Шварц и DDB тим присвајају заслуге за визуелне елементе рекламе, иако њихови прави творци нису јасни.

Синопсис

Реклама почиње са трогодишњом Моник Корзилијус, која стоји на ливади у парку Хајбриџ у Њујорку, кида латице беле раде и броји од један до девет, док птице цвркућу у позадини. Она прави неколико грешака док броји. Како током снимања није успела да успешно изброји до десет, одлучено је да би њене грешке могле бити привлачније гласачима. Након што стигне до „девет”, девојчица застаје, као да покушава да се сети следећег броја. Чује се дубок мушки глас који одбројава бројеве уназад од „десет”, на начин сличан почетку одбројавања за лансирање пројектила. Наизглед као одговор на одбројавање, девојчица окреће главу ка тачки ван екрана, а сцена се замрзава.

Док одбројавање траје, зумирање видео кадра фокусира се на десно око девојчице све док њена зеница не испуни екран, на крају га потпуно затамњујући када одбројавање истовремено достигне нулу. Светао бљесак и громогласан звук нуклеарне експлозије, уз снимак детонације, замењују црнило. Сцена прелази на снимак печурке експлозије, а затим на финални кадар успореног дела усијања у нуклеарној експлозији. Џонсонов глас у оф-у чује се преко сва три дела снимка нуклеарне детонације, наглашено изјављујући: „Ово су улози! Направити свет у коме сва Божја деца могу да живе, или отићи у таму. Морамо или волети једни друге, или морамо умрети.” На крају говора, снимак експлозије замењују бела слова на црној позадини, исписана великим словима: „Гласајте за председника Џонсона 3. новембра” (енгл. Vote for President Johnson on November 3). Глас Криса Шенкела чита речи са екрана, а затим додаје: „Улози су превисоки да бисте остали код куће.”

Емитовање, утицај и контроверзе

DDB је одлучио да емитује рекламу на Празник рада, када је требало да почне Џонсонова званична јесења кампања. „Дејзи” је емитована као реклама само једном, током приказивања филма Давид и Витсавеја (енгл. David and Bathsheba) на NBC-ју 7. септембра 1964. године. С обзиром на то да је филм заснован на библијској причи, сматран је породичним филмом и веровало се да је погодан за рекламу, јер је публика била она коју је Џонсонова кампања желела да циља. Емитована је у 21:50 EST, у уверењу да ће већина мале деце спавати, остављајући родитеље да гледају филм. Надало се да ће ти родитељи визуализовати своје дете у улози Корзилијусове. За разлику од претходних популарних политичких реклама и Голдвотерових огласа, „Дејзи” је у потпуности заснована на упечатљивим сликама и наглим променама визуелних елемената, док недостатак музике појачава осећај реализма. Ауторка Морин Кориган приметила је да Џонсонова реченица: „Морамо или волети једни друге, или морамо умрети” (енгл. We must either love each other, or we must die) подсећа на 88. стих песме „1. септембар 1939.” В. Х. Одена, који гласи: „Морамо волети једни друге или умрети” (енгл. We must love one another or die). Речи „деца” и „тама” такође се налазе у песми.

Према речима секретара за штампу Мојерса, централа Беле куће „усијала се од позива” у којима се протестовало због рекламе. Џонсон га је позвао и питао: „Исусе Христе, шта се, забога, догодило?” Иако је у почетку био изненађен протестима, Џонсон је касније био веома задовољан рекламом и желео је да се поново емитује, али га је Мојерс убедио да је то лоша идеја. Мојерс је касније рекао да је реклама „испунила своју сврху једним приказивањем. Понављање би било бесмислено.”

Првобитно, реклама је називана „Мир, девојчице” (енгл. Peace, Little Girl). Иако Голдвотерово име није поменуто, многи републикански политичари и присталице успротивили су се реклами. Истог дана, обраћајући се на предизборном скупу у Детроиту, Џонсон је рекао: „Не заваравајте се, не постоји таква ствар као што је 'конвенционално нуклеарно оружје'... Употребити га сада је политичка одлука највишег реда. То би нас одвело на неизвестан пут удараца и противудараца чији исход нико не може знати.”

Реклама се појавила у причама вечерњих вести и емисијама, а новинске агенције су је често репризирале и анализирале. Валенти је сугерисао да је емитовање рекламе само једном био срачунат потез. Лојд Рајт из Демократског националног комитета касније је рекао: „сви смо схватили да ће изазвати приличну реакцију”, додајући у каснијем интервјуу да се Џонсонова стратегија кампање заснивала на дефинисању Голдвотера као „превише импулсивног да би му се поверили одбрамбени системи нације”. Часопис Time приказао је Корзилијусову на насловници свог издања од 25. септембра. Џонсонова кампања била је широко критикована због покушаја да уплаши гласаче имплицирањем да ће Голдвотер започети нуклеарни рат. Трастон Б. Мортон, републикански сенатор из Кентакија, рекао је Сенату 16. септембра да Демократски национални комитет пласира „лажи инспирисане паником” на телевизији; и да председник Џонсон мора преузети одговорност за њих, додајући да је реклама усмерена на „престрашивање деце како би се извршио притисак на њихове родитеље”. Неколико дана након емитовања, називана је једном од најпопуларнијих и најконтроверзнијих телевизијских реклама. Часопис Fact анкетирао је 12.000 психијатара, чланова Америчког психијатријског удружења, питајући да ли је Голдвотер „психолошки подобан да служи као председник Сједињених Држава”. Примљено је око 1.800 одговора, међу којима су многи тврдили да је Голдвотер „опасан лудак” и „компензовани шизофреничар”. Објављивање ових резултата било је контроверзно; Голдвотер је успешно тужио и добио 75.000 долара одштете од Ралфа Гинзберга, издавача часописа. Ово је на крају довело до тога да Америчко психијатријско удружење уведе „Голдвотерово правило”, које забрањује психијатрима да износе своје мишљење о менталном здрављу јавне личности осим ако је нису лично прегледали и добили њен пристанак.

мини|алт=Црно-бела фотографија Барија Голдвотера|усправно=0.8|Бари Голдвотер у септембру 1962.