мини|300px|upright=0.7|alt=Бистра вода тече из славине у чашу.|Флуорисање не утиче на изглед, укус или мирис воде за пиће.
Флуорисање воде је контролисано додавање флуорида у јавне водоводе како би се смањио каријес. Флуорисана вода одржава нивое флуорида ефикасним за превенцију каријеса, што се постиже природним путем или суплементацијом. У устима, флуорид успорава деминерализацију зубне глеђи и побољшава реминерализацију код каријеса у раној фази. Дефлуорисање је неопходно када природни флуорид прелази препоручене границе. Светска здравствена организација (СЗО) препоручује нивое флуорида од 0,5–1,5 mg/L, у зависности од климе и других фактора. У САД, препоручени ниво је 0,7 mg/L од 2015. године, што је смањење са 1,2 mg/L. Флаширана вода често има непознате нивое флуорида.
Каријес погађа 60—90% школске деце широм света. Флуорисање смањује каријес код деце, при чему Кокран прегледи процењују смањење од 35% код млечних зуба и 26% код сталних зуба када нису доступни други извори флуорида, иако је ефикасност код одраслих мање јасна. У Европи и другим регионима, стопе опадања каријеса приписују се локалним флуоридима и алтернативама попут флуорисања соли и нанохидроксиапатита.
Сједињене Америчке Државе су биле прва земља која је увела флуорисање воде, а 72% њеног становништва пије флуорисану воду од 2022. године. Глобално, 5,4% људи добија флуорисану воду, иако је њена употреба ретка у Европи, осим у Ирској и деловима Шпаније. СЗО, Светска зубарска федерација и Центри за контролу и превенцију болести у САД подржавају флуорисање као безбедно и ефикасно на препорученим нивоима. Критичари доводе у питање ризике, ефикасност и етичке импликације.
Циљ мини|alt=Кутњак гледан одозго, са каријесом у централној јами и малом количином крви у оближњим фисурама.|Каријес почиње у спољашњој глеђи зуба и шири се ка дентину и пулпи унутра.
Циљ флуорисања воде је спречавање каријеса подешавањем концентрације флуорида у јавним водоводима. Каријес (зубни квар) је једна од најраспрострањенијих хроничних болести широм света. Иако је ретко опасан по живот, каријес може изазвати бол и отежати јело, говор, изглед лица и прихватање у друштву, и значајно утиче на квалитет живота деце, посебно оне ниског друштвено-економског статуса. У већини индустријализованих земаља, каријес погађа 60—90% школске деце и огромну већину одраслих; иако се чини да је проблем мањи у земљама у развоју у Африци, очекује се да ће се повећати у неколико земаља тамо због промене исхране и неадекватног излагања флуориду. У САД, мањине и сиромашни имају веће стопе покварених и недостајућих зуба, а њихова деца имају мање стоматолошке неге. Када се каријес једном појави, судбина зуба су поновљене рестаурације, при чему процене за просечан век трајања амалгамске пломбе варирају од 9 до 14 година. Орална обољења су четврта најскупља болест за лечење. Мотивација за флуорисање соли или воде слична је оној за јодирану со ради превенције урођеног хипотироидизма и гушавости.
Циљ флуорисања воде је да спречи хроничну болест чији терет посебно пада на децу и сиромашне. Још један од циљева био је да се премосте неједнакости у оралном здрављу и стоматолошкој нези. Неке студије сугеришу да флуорисање смањује неједнакости у оралном здрављу између богатих и сиромашних, али докази су ограничени. Постоје анегдотски, али не и научни докази да флуорид омогућава више времена за стоматолошки третман успоравањем напредовања каријеса, и да поједностављује третман тиме што узрокује да се већина каријеса јавља у јамицама и фисурама зуба. Други прегледи нису пронашли довољно доказа да се утврди да ли флуорисање воде смањује социјалне диспаритете у оралном здрављу.Здравствене и стоматолошке организације широм света подржале су његову безбедност и ефикасност на препорученим нивоима. Његова употреба почела је 1945. године, након студија на деци у региону где се виши нивои флуорида јављају природно у води. Даља истраживања су показала да умерено флуорисање спречава каријес.
Примена мини|alt=Велике водоводне цеви поред опреме за мониторинг.|Монитор за флуорид (лево) у пумпној станици комуналног водоторња, Минесота, 1987.
Флуорисање не утиче на изглед, укус или мирис воде за пиће. Обично се постиже додавањем једног од три једињења у воду: натријум-флуорида, флуоросилицијумске киселине или натријум-флуоросиликата. Натријум-флуорид (NaF) је био прво коришћено једињење и представља референтни стандард. То је бели прах или кристал без мириса; кристални облик се преферира ако се користи ручно руковање, јер минимизира прашину. Скупљи је од других једињења, али се њиме лако рукује и обично га користе мање водоводне компаније. Токсичан је у количини од неколико грама при гутању или удисању.NaF MSDS. hazard.com Флуоросилицијумска киселина (H2SiF6) је најчешће коришћени адитив за флуорисање воде у Сједињеним Државама. То је јефтина течност, нуспроизвод производње фосфатних ђубрива. Долази у различитим јачинама, обично 23–25%; пошто садржи толико воде, транспорт може бити скуп. Позната је и као хексафлуоросилицијумска, хексафлуосилицијумска, хидрофлуосилицијумска и силикофлуорна киселина. Натријум-флуоросиликат (Na2SiF6) је натријумова со флуоросилицијумске киселине. То је прах или веома фини кристал који је лакши за транспорт од флуоросилицијумске киселине. Познат је и као натријум-силикофлуорид.
Ова једињења су изабрана због своје растворљивости, безбедности, доступности и ниске цене. Попис из 1992. године открио је да је, за системе јавног водоснабдевања у САД који су пријавили тип коришћеног једињења, 63% становништва добијало воду флуорисану флуоросилицијумском киселином, 28% натријум-флуоросиликатом, а 9% натријум-флуоридом.
Појављивање
мини|300px|alt=Светска мапа са неколико истакнутих копнених подручја, посебно у Кини, Индији, источној Африци, југозападном САД и Аргентини.|Географска подручја повезана са подземним водама које имају преко 1,5 mg/L природног флуорида, што је изнад препоручених нивоа мини|alt=Мапа јужне Аризоне са мешавином региона обојених сивом, белом и плавим нијансама.|Детаљ јужне Аризоне. Подручја у тамнијим плавим нијансама имају подземне воде са преко 2 mg/L природног флуорида.
Флуорид који се природно јавља у води може бити изнад, на или испод препоручених нивоа. Реке и језера обично садрже нивое флуорида мање од 0,5 mg/L, али подземне воде, посебно у вулканским или планинским подручјима, могу садржати чак 50 mg/L. Веће концентрације флуора налазе се у алкалним вулканским, хидротермалним, седиментним и другим стенама изведеним из високо еволуираних магма и хидротермалних раствора, а овај флуор се раствара у оближњој води као флуорид. У већини вода за пиће, преко 95% укупног флуорида је F− јон, док је магнезијум-флуорид комплекс (MgF+) следећи најчешћи. Пошто су нивои флуорида у води обично контролисани растворљивошћу флуорита (CaF2), високи природни нивои флуорида повезани су са водама сиромашним калцијумом, алкалним и меким водама.
Неке флаширане воде садрже недекларисани флуорид, који може бити присутан природно у изворским водама, или ако се вода црпи из јавног водовода који је флуорисан. Америчка Управа за храну и лекове (ФДА) наводи да су производи флаширане воде означени као дејонизовани, пречишћени, деминерализовани или дестиловани третирани на такав начин да не садрже флуорид или га садрже само у траговима, осим ако посебно не наведу флуорид као додатни састојак.
Препоруке Циљни ниво Ауторитети као што је Светска здравствена организација објављују препоруке за количину флуорида у водоводној води. Доња граница је постављена да смањи учесталост каријеса, а горња граница да спречи штете као што је дентална флуороза. Нивои испод овог опсега могу се повећати флуорисањем воде, а нивои изнад овог опсега треба да се смање коришћењем технологије третмана. Горња граница СЗО („вредност смернице“) од 1,5 mg/L више пута је потврђена од 1984. године. WHO, 2011. . See also J. Fawell, et al Fluoride in Drinking-water. WHO, 2006. . Quote: "Concentrations in drinking-water of about 1 mg l–1 are associated with a lower incidence of dental caries, particularly in children, whereas excess intake of fluoride can result in dental fluorosis. In severe cases this can result in erosion of enamel. The margin between the beneficial effects of fluoride and the occurrence of dental fluorosis is smallpublic health programmes seek to retain a suitable balance between the two" СЗО напомиње да ће горња граница можда морати да се смањи приликом постављања неких националних стандарда како би се потрошња одржала испод 6 mg/дан. Ово се може десити у случају веће потрошње водоводне воде, као што је у топлијим климама, или када су присутни други извори флуорида (нпр. храна, ваздух и стоматолошки препарати). Године 2011, СЗО извештава да заштита од каријеса почиње на 0,5 mg/L и да већина стандарда за флуорисање циља опсег од 0,5–1,0 mg/L. СЗО сама не даје циљ за флуорисање.
Панел за дијететске производе, исхрану и алергиије (NDA) Европске агенције за безбедност хране (EFSA) сматра да флуорид није есенцијални нутријент, ипак, због корисних ефеката дијететског флуорида на превенцију каријеса, дефинисали су вредност за адекватан унос (AI) за њега. AI флуорида из свих извора (укључујући недијететске изворе) је 0,05 mg/kg телесне тежине дневно и за децу и за одрасле, укључујући труднице и дојиље. Примењујући претпоставку од 60 kg за одраслу особу, ово је еквивалентно 3 mg/дан. (Ова претпоставка се више пута користи у извештају СЗО из 2011. за извођење граница за супстанце које нису флуорид, са укупно 74 појављивања.) EFSA има горњу законску границу за садржај флуорида у води од 1,5 mg/L. Године 2024. припремила је нацрт за толерантне горње нивое уноса (UL) за дневну потрошњу флуорида код деце.
Године 2011, Америчко министарство здравља и људских услуга (HHS) и Америчка агенција за заштиту животне средине (ЕПА) снизили су препоручени ниво флуорида на 0,7 mg/L. Године 2015, америчка ФДА, на основу препоруке америчке Службе за јавно здравље (PHS) за флуорисање комуналних водоводних система, препоручила је да произвођачи флаширане воде ограниче флуорид у флашираној води на не више од 0,7 милиграма по литру (mg/L; еквивалентно деловима на милион или ppm).
Аустралијски систематски преглед из 2007. препоручио је опсег од 0,6 до 1,1 mg/L. Summary: See also lay summary from NHMRC, 2007.
Историјске препоруке у САД Препоруке САД пре 2011. биле су засноване на проценама из 1962. године, када је САД специфицирала да оптимални ниво флуорида у води варира од 0,7 до 1,2 mg/L, у зависности од просечне максималне дневне температуре ваздуха; оптимални ниво је нижи у топлијим климама, где људи пију више воде, а виши у хладнијим климама.
Између 1974. и 1989. године, флуорид је био наведен као есенцијални нутријент од стране Националног истраживачког савета САД. Године 1989. уклонили су ову ознаку због недостатка студија које показују да је неопходан за људски раст, иако се флуорид и даље сматра „корисним елементом“ због позитивног утицаја на орално здравље. Студије крајем 1980-их и почетком 1990-их указују да је унос флуорида код деце око 0,05 mg/kg телесне тежине дневно када се вода флуорише, а 0,03 mg/kg/дан када се не флуорише.
Методе за постизање циљног нивоа У Сједињеним Државама, Центри за контролу и превенцију болести развили су препоруке за флуорисање воде које специфицирају захтеве за особље, извештавање, обуку, инспекцију, мониторинг, надзор и акције у случају прекомерног дозирања, заједно са техничким захтевима за свако главно једињење које се користи.
СЗО препоручује постизање адекватног нивоа уноса флуорида кроз флуорисање воде са ниским садржајем флуорида (или млека или соли), као и топикалне препарате флуорида укључујући флуорисане пасте за зубе, лак са сребро-диамин-флуоридом и глас-јономер цемент. СЗО такође препоручује да се избегава прекомеран унос преласком на алтернативни извор воде ако је могуће, или техникама дефлуорисања.