мини|240px|alt=Илуминирани рукопис|Књига Епифанија Саламинског, Панарион, главни је извор информација о Јеванђељу по ебионитима.
Јеванђеље по ебионитима је конвенционални назив који научници користе за апокрифно јеванђеље сачувано само у седам кратких цитата у херезиолошком делу познатом као Панарион, аутора Епифанија Саламинског; он га је погрешно идентификовао као „хебрејско” јеванђеље, верујући да је то скраћена и измењена верзија Јеванђеља по Матеју. Цитати су уграђени у полемику како би се истакле недоследности у веровањима и праксама јеврејско-хришћанске секте познате као Ебионити, у односу на никејску ортодоксију.
Сачувани фрагменти потичу из хармоније јеванђеља синоптичких јеванђеља, састављене на грчком језику са различитим проширењима и скраћењима која одражавају теологију писца. Карактеристичне одлике укључују одсуство девичанског рођења и Исусовог родослова; адопционистичку христологију, у којој је Исус изабран да буде Син Божији у тренутку свог крштења; укидање јеврејских жртвовања од стране Исуса; и заговарање вегетаријанства.
Изостављање генеалошких записа и наратива о девичанском рођењу, Епифаније објашњава тиме што „они инсистирају да је Исус заиста био човек.”Epiphanius, Anacephalaiosis 14:1Klijn, A.F.J; Reinink, G.J. (1973), стр. 30–31, 34, 43
Сматра се да је дело настало средином 2. века у или око области источно од реке Јордан. Иако се говорило да су јеванђеље користили „ебионити” у време ране цркве, идентитет групе или група које су га користиле остаје ствар нагађања.
Јеванђеље по ебионитима је једно од неколико јеврејско-хришћанских јеванђеља, заједно са Јеванђељем по Јеврејима и Јеванђељем по Назарећанима; сва су сачувана само као фрагменти у цитатима раних црквених отаца. Због њиховог фрагментарног стања, односи, ако их има, између јеврејско-хришћанских јеванђеља и хипотетичког оригиналног хебрејског јеванђеља су неизвесни и били су предмет интензивног научног истраживања. Ебионитско јеванђеље је препознато као различито од осталих, и ближе је идентификовано са изгубљеним Јеванђељем дванаесторице. Не показује зависност од Јеванђеља по Јовану и по природи је слично хармонизованим јеванђеоским изрекама заснованим на синоптичким јеванђељима које је користио Јустин Филозоф, иако је њихов међусобни однос, ако постоји, неизвестан. Постоји сличност између овог јеванђеља и изворног документа садржаног у Клементинама — Препознавањима (1.27–71), на које се научници конвенционално позивају као на Јаковљева уздизања, у погледу заповести о укидању јеврејских жртвовања.
Позадина
Верује се да је Епифаније дошао у посед јеванђеља које је приписао ебионитима док је био епископ Саламине на Кипру. Он једини међу црквеним оцима идентификује Кипар као један од „корена” ебионита. Јеванђеље је сачувано само у седам кратких цитата код Епифанија у 30. поглављу његове херезиологије Панарион, или „Ковчег за лекове” (око 377. године) као полемика против ебионита. Његови наводи су често контрадикторни и сматра се да су делимично засновани на његовим сопственим претпоставкама. Различити, понекад супротстављени, извори информација комбиновани су како би се истакле недоследности у ебионитским веровањима и праксама у односу на никејску ортодоксију, вероватно да би послужили, индиректно, као полемика против аријанаца његовог времена.
Термин Јеванђеље по ебионитима је модерна конвенција; ниједан сачувани документ ране цркве не помиње јеванђеље под тим именом. Епифаније идентификује јеванђеље само као „у Јеванђељу које они користе, званом 'по Матеју'” и „они га зову 'хебрејско [јеванђеље]'”. Још 1689. године француски свештеник Ришар Симон назвао је текст „Јеванђеље по ебионитима”. Име користе савремени научници као погодан начин да се направи разлика између текста јеванђеља које су вероватно користили ебионити и Епифанијевог погрешног веровања да је то хебрејска верзија Јеванђеља по Матеју. Његово место порекла је неизвесно; једна спекулација је да је састављено у области источно од Јордана где се говорило да су ебионити били присутни, према извештајима црквених отаца. Сматра се да је састављено средином 2. века, будући да је познато неколико других хармонија јеванђеља из тог периода.
Састав Према научницима као што су Оскар Скарсауне и Глен Алан Кох, Епифаније је укључио одломке из текста јеванђеља у касној фази састављања Панариона 30, првенствено у поглављима 13 и 14. Како га Епифаније описује: „Јеванђеље које се налази међу њима ... није потпуно, већ фалсификовано и искривљено ...” (13.1–2). Конкретно, недостајало му је део или сва прва два поглавља Матеја, која садрже наратив о детињству о девичанском рођењу Исуса и давидовски родослов преко Соломона, „Уклонили су родослове Матеја ...” (14.2–3).
Постоји општа сагласност око седам цитата које наводи Епифаније у критичком издању „Јеврејско-хришћанских јеванђеља” чији су аутори Филип Вилхауер и Георг Штрекер, а које је превео Џорџ Ог, у Шнемелхеровим Новозаветним апокрифима. Преводи Бернарда Пика (1908), са редоследом четири фрагмента распоређених по редоследу Вилхауера и Штрекера од почетка јеванђеља, су следећи:
мини|лево|160x320px|Апостол Матеј је приказан како приповеда директно читаоцу у Ебионитском јеванђељу, послат од Исуса „за сведочанство Израелу”. Три цитата Епифанија у Панариону 30.13.6, 4 и 7, респективно, чине почетак јеванђеоског наратива, укључујући мисију Јована Крститеља, његов изглед и исхрану, као и крштење Исуса од стране Јована. Почетак јеванђеља (13.6) има паралеле са Јеванђељем по Луки, али у скраћеном облику. Текст показује упознатост са наративом о детињству из Луке 1:5 упркос томе што нема сопствени наратив о рођењу. Цитирајући текст у вези са Јовановом исхраном (13.4), Епифаније се жали да су ебионити фалсификовали текст заменом речи „колач” (egkris ἐγκρίς) за „скакавац” (akris ἀκρίς, у Матеју 3:4). Сличност у формулацији на грчком навела је научнике да закључе да је грчки био оригинални језик састава. У наративу о Исусовом крштењу од стране Јована (13.7), глас Божији говори три пута у блиским паралелама са Јеванђељем по Марку 1:11, Луком 3:22 (Западни тип текста), и Матејем 3:17, респективно. Присуство вишеструких крштењских теофанија довело је до консензуса међу савременим научницима да је текст који цитира Епифаније хармонија јеванђеља синоптичких јеванђеља. Појава велике светлости на води може бити одјек преобраћења Св. Павла или додатна хармонизација Јеванђеља по Јеврејима са овим делом.
Епифаније започиње свој опис текста јеванђеља (13.2b–3) цитатом у којем апостол Матеј приповеда директно читаоцу. Исус се присећа како је изабрано дванаест апостола и обраћа се Матеју у другом лицу као „ти такође Матеја”. Иако се помиње дванаест апостола, именовано је само осам. Каже се да их је Исус изабрао „за сведочанство Израелу”. Фраза „он је изабрао нас” тумачена је као доказ да би текст могао бити изгубљено Јеванђеље дванаесторице које помиње Ориген. Међутим, идентификација текста јеванђеља који цитира Епифаније са овим иначе непознатим јеванђељем је спорна. Позиција овог цитата је условно додељена на основу паралеле са синоптичким јеванђељима.
Пети и шести цитат (према редоследу Вилхауера и Штрекера) повезани су са христолошком контроверзом. Полемике Епифанија заједно са његовим цитатима текста јеванђеља (у курзиву) приказане су паралелно:
Пети цитат (14.5) изгледа као хармонија Матеја 12:47–48 и његових синоптичких паралела. Међутим, Исусова завршна прокламација показује ближе слагање са Другом посланицом Климентовом 9:11 него са било којим од синоптика. Јединство овог цитата са текстом јеванђеља у 13. поглављу доведено је у питање. Заповест о укидању жртвовања у шестом цитату (16.5) нема паралелу у канонским јеванђељима, и сугерише везу са Матејем 5:17 („Нисам дошао да укинем Закон”) што одјекује у клементинској литератури.
Позивајући се на паралелни одломак у Луки 22:15, Епифаније се жали да су ебионити поново фалсификовали текст јеванђеља:
чиме су натерали Исуса да изјави да неће јести месо током Пасхе. Непосредни контекст сугерише могуће приписивање цитата клементинском извору; међутим, веза између фрагмената јеванђеља и клементинске литературе остаје неизвесна.
Христологија мини|240px|Исус је постао једно са Богом усвајањем приликом свог крштења према Јеванђељу по ебионитима, испуњавајући проглас из Псалма 2:7 „Ти си син мој, данас те родих.” Сцена крштења у тексту јеванђеља (13.7) је хармонија синоптичких јеванђеља, али она у којој се каже да Свети дух силази на Исуса у облику голуба и улази у њега. Овај божански избор у време његовог крштења познат је као адопционистичка христологија, и наглашен је цитатом Псалма 2:7, како се налази у „западном тексту” Луке 3:22, „Ти си син мој, данас те родих.” Сматра се да су Дух који улази у Исуса и велика светлост на води засновани на пророчанствима из Исаије 61:1 и 9:1, респективно. Његово адопционистичко синовство карактерише веровање да је Исус био обичан човек, који је, врлином своје савршене праведности, био прожет божанством вечног Христа кроз своје крштење како би извршио пророчки задатак за који је био изабран.
Одсуство било каквог позивања на давидовско синовство у тексту јеванђеља сугерише да је Исус изабран да буде есхатолошки пророк, Изабраник, послат да укине јеврејска жртвовања. Пророчка христологија текста јеванђеља коју цитира Епифаније прикладнија је клементинској литератури него христологији ебионита познатих Иринеју. Према научницима Ричарду Бокаму и Петрију Луоманену, Исус се у овом јеванђељу разуме као онај који је дошао да укине жртве уместо да их замени; стога је мало вероватно да је садржало исту институцију Евхаристије коју је практиковало никејско православно хришћанство. Међутим, научници још увек нису постигли консензус о жртвеном значају Исусове мисије како је приказана у ебионитском јеванђељу.
Вегетаријанство Промена у формулацији текста јеванђеља из „скакавац” (akris) у „колач” (egkris) за исхрану Јована Крститеља (13.4) тумачена је као доказ јеврејског вегетаријанства. Међутим, повезивање исхране Јована Крститеља са вегетаријанством је доведено у питање. Епифаније не показује никакву забринутост за вегетаријанство у овом делу текста Јеванђеља, и то може уместо тога бити алузија на ману у пустињи из Изласка 16:31 и Бројева 11:8, или, према научнику Глену Алану Коху, на 1. Царевима 19:6 где Илија једе колаче.
Даљи докази пронађени су у цитату заснованом на Луки 22:15 (22.4), где је изрека измењена уметањем речи „месо” како би се пружило оправдање за вегетаријанство. Непосредни контекст цитата сугерише да би могао бити блиско повезан са клементинским извором, Путовањима Петровим. Читајући из истог извора, Епифаније наводи да су се ебионити уздржавали од „меса са душом у њему” (15.3), и приписује ово учење ебионитским интерполацијама: „они кваре садржај и остављају неколико правих ствари”. Због блиске повезаности ове изреке са клементинском литературом 3. и 4. века, ранија пракса вегетаријанства код ебионита 2. века познатих Иринеју је доведена у питање. Строго вегетаријанство ебионита познатих Епифанију можда је било реакција на престанак јеврејских жртвовања и заштита од конзумирања нечистог меса у паганском окружењу. Однос према другим текстовима Епифаније погрешно назива јеванђеље које поседује Јеванђељем по Матеју и јеванђељем „по Хебрејима”, можда се ослањајући на и спајајући списе ранијих црквених отаца, Иринеја и Јевсевија, респективно. Његов колега из 4. века Јероним примећује да су и назарећани и ебионити користили Јеванђеље по Хебрејима, које су многи од њих сматрали оригиналним Матејем. Јеронимов извештај је у складу са претходним извештајима Иринеја и Јевсевија.