Краљевина Угарска је имала племићку класу појединаца, од којих је већина поседовала земљишне поседе, од 11. до средине 20. века. У почетку је разнолика група људи описивана као племићи, али од краја 12. века само су високорангирани краљевски званичници сматрани племством. Већина аристократа тврдила је да потиче од поглавара из периода пре успостављања краљевства око 1000. године; други су водили порекло од западноевропских витезова који су се населили у Угарској. Нижерангирани тврђавски војници такође су поседовали земљишне поседе и служили у краљевској војсци. Од 1170-их, већина привилегованих лаика називала је себе краљевским слугама како би нагласили своју директну везу са монарсима. Златна була (1222) утврдила је њихове слободе, посебно ослобађање од пореза и ограничење војних обавеза. Од 1220-их краљевски слуге су повезиване са племством, а највиши званичници су били познати као барони краљевства. Само они који су поседовали алодијуме — земље ослобођене обавеза — сматрани су правим племићима, али су постојале и друге привилеговане групе земљопоседника, познате као условни племићи.
Осамдесетих година 13. века, Шимон из Кезе био је први који је тврдио да племићи држе власт у краљевству. Жупаније су се развиле у институције племићке аутономије, а делегати племића присуствовали су Саборима (парламентима). Најбогатији барони градили су камене замкове који су им омогућавали контролу над огромним територијама, али је краљевска власт обновљена почетком 14. века. Године 1351. краљ Лајош I увео је систем авитицитета (дедовине) и усвојио принцип „једне и исте слободе” свих племића, али су правне разлике између правих племића и условних племића остале. Најмоћнији племићи запошљавали су ниже племиће као своје (служеће чланове породице/свите), али ова приватна веза није прекидала директну потчињеност -а монарху. Према обичајном праву, само су мушкарци наслеђивали племићка имања, али под угарским краљевским прерогативом префекције краљеви су могли промовисати „ћерку у сина”, дозвољавајући јој да наследи очеву земљу. Племићке жене које су се удале за обичног човека такође су могле захтевати своје наследство — девојачку четвртину (то јест једну четвртину очевих поседа) — у земљи.
Иако је Tripartitum — често цитирана компилација обичајног права објављена 1514. године — појачала идеју да су сви племићи једнаки, монарси су додељивали наследне титуле (углавном барон и гроф) моћним аристократама, а најсиромашнији племићи изгубили су ослобађање од пореза од средине 16. века. У раном модерном периоду, због ширења Османског царства, Угарска је била подељена на три дела: Краљевску Угарску, Трансилванију и Османску Угарску. Кнежеви Трансилваније подржавали су борбу племића против династије Хабзбург у Краљевској Угарској, али су спречавали трансилванијске племиће да оспоравају њихову власт. Племићке титуле за читаве групе људи нису биле неуобичајене у 17. веку. Примери укључују 10.000 који су добили племство као група 1605. године. Након што је Сабор подељен на два дома у Краљевској Угарској 1608. године, племићи са наследном титулом имали су место у горњем дому, док су остали племићи слали делегате у доњи дом.
Након пораза Османлија у Великом турском рату крајем 17. века, Трансилванија и Османска Угарска интегрисане су у Хабзбуршку монархију. Хабзбурзи су више пута потврђивали привилегије племића, али су њихови покушаји да ојачају краљевску власт редовно доводили до сукоба са племством, које је чинило скоро пет процената становништва. Реформистички племићи захтевали су укидање племићких привилегија од 1790-их, али је њихов програм усвојен тек током Мађарске револуције 1848. Већина племића изгубила је своја имања након еманципације својих кметова, али су аристократи сачували свој истакнути друштвени статус. Државна администрација запошљавала је хиљаде осиромашених племића у Аустроугарској. Истакнути (углавном јеврејски) банкари и индустријалци награђивани су племством, али је њихов друштвени статус остао инфериоран у односу на традиционалне аристократе. Племићке титуле су укинуте тек 1947. године, неколико месеци након што је Мађарска проглашена републиком.
Порекло
мини|десно|alt=Наоружани ратници прелазе планински превој|Мађари освајају Панонску низију (из Илустроване хронике из 14. века)
Мађари су живели у Понтским степама када су се први пут појавили у писаним изворима средином 9. века. Муслимански трговци описивали су их као богате номадске ратнике, али су такође приметили да Мађари имају опсежна обрадива земљишта. Мађари су прешли Карпате након што су Печенези напали њихове земље 894. или 895. године. Населили су се у низијама дуж средњег тока Дунава, уништили Моравску и победили Баварце током 900-их година. Према неким научним теоријама, најмање три мађарска племићка рода потицала су од моравских аристократа који су преживели мађарско освајање. Историчари који су уверени да су Власи (или Румуни) били већ присутни у Карпатском басену крајем 9. века предлажу да су влашки (или поглавари) такође опстали. Ниједна од ових хипотеза није универзално прихваћена.
Око 950. године, византијски цар Константин VII Порфирогенит () написао је да су Мађари организовани у „племена”, и да свако има свог „принца”. Племенске вође су највероватније носиле титулу úr (данас „господар”), како сугеришу мађарски термини изведени из ове речи, као што су ország (данас „краљевство”) и uralkodni („владати”). Цар је приметио да Мађари говоре и мађарски и „језик Хазара”Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (погл. 39), стр. 175. (моћног степског народа), показујући да су барем њихове вође биле двојезичне.
Мађари су живели номадским или полуномадским животом, али археолошка истраживања показују да се већина насеља састојала од малих земуница и брвнара у 10. веку. Шатори у употреби помињу се само у литерарним изворима из 12. века. Нема археолошких налаза који доказују постојање тврђава у Карпатском басену у 10. веку, али су тврђаве биле ретке и у Западној Европи током истог периода. Већа брвнара — димензија — која је била изграђена на каменом темељу у Боршоду, привремено је идентификована као домаћинство локалног вође.
Више од 1.000 гробова у којима су пронађене сабље, врхови стрела и кости коња показују да су коњаници чинили значајну групу у 10. веку. Највише рангирани Мађари сахрањивани су или у великим гробљима (где су стотине њихових људи сахрањиване без оружја око гробног места свог вође), или у малим гробљима са 25–30 гробова. Гробна места богатих ратника дала су богато украшену коњску опрему и ташке украшене плочицама од племенитих метала. Гробови богатих жена садржали су украсе за плетенице и прстење од сребра или злата украшено драгим камењем. Најраспрострањенији декоративни мотиви који се могу сматрати племенским тотемима — грифон, вук и кошута — ретко су примењивани у мађарској хералдици у наредним вековима. Порази током мађарских инвазија на Европу и сукоби са врховним владарима из династије Арпадовића десетковали су водеће породице до краја 10. века. , хроника написана око 1200. године, тврдила је да десетине племићких родова који су цветали крајем 12. века потичу од племенских вођа, али већина модерних научника не сматра овај списак поузданим извором.
Средњи век
Развој Стефан I (), који је крунисан за првог краља Угарске 1000. или 1001. године, победио је последње племенске поглаваре који су пружали отпор. Земљане утврде су изграђене широм краљевства и већина њих се развила у центре краљевске администрације. Око 30 административних јединица, познатих као жупаније, успостављено је пре 1040. године; више од 40 нових жупанија организовано је током наредних векова. Сваку жупанију предводио је краљевски званичник, (жупан). Краљевски двор пружао је даље могућности за каријеру. Како је историчар Мартин Рејди приметио, „краљевско домаћинство било је највећи извор дарова у краљевству” где је краљевска породица поседовала више од две трећине свих земаља. Палатин — шеф краљевског домаћинства — био је највиши краљевски званичник.
мини |лево |upright=2 |alt=Мапа која приказује Угарску крајем 11. века |Краљевина Угарска 1090-их
Краљеви из династије Арпадовића именовали су своје званичнике међу члановима око 110 аристократских родова. Ови аристократи су потицали или од домородачких (то јест мађарских, кабарских, печенешких или словенских) поглавара, или од страних витезова који су се доселили у земљу у 11. и 12. веку. Страни витезови су били обучени у западноевропској ратној вештини, што је допринело развоју тешке коњице у Угарској. Њихови потомци су вековима називани дошљацима, али мешовити бракови између домородаца и дошљака нису били ретки, што је омогућило њихову интеграцију за две или три генерације. Монарси су водили експанзионистичку политику од краја 11. века. Ласло I () заузео је Славонију — равнице између реке Драве и Динарских планина — 1090-их. Његов наследник, Коломан (), крунисан је за краља Хрватске 1102. године. Оба краљевства задржала су своје обичаје, а Мађари су ретко добијали земљишне поседе у Хрватској. Према обичајном праву, Хрвати нису могли бити обавезани да прелазе реку Драву како би се борили у краљевској војсци о свом трошку.
Најранији краљевски декрети овлашћивали су земљопоседнике да слободно располажу својим приватним имањима, али је обичајно право прописивало да се наслеђена земља може пренети само уз пристанак власкових рођака који би је потенцијално могли наследити. Од почетка 12. века, само породичне земље које се могу пратити до даровања Стефана I могле су да наследе далеки рођаци преминулог власника; остала имања су се враћала Круни ако власник није имао потомство или браћу. Аристократске породице држале су своје наслеђене домене заједнички генерацијама пре 13. века. Након тога, подела наслеђене имовине постала је стандардна пракса. Чак су и породице које су потицале од богатих родова могле да осиромаше кроз редовне поделе својих имања.
Средњовековни документи помињу основну јединицу организације имања као или . је био комад земље (било цело село или његов део) са добро обележеним границама. Археолог Марија Волф идентификује мале утврде на хумкама, изграђене на вештачким брежуљцима и заштићене јарком и палисадом које су се појавиле у 12. веку, као центре приватних имања. Домени већине богатих земљопоседника састојали су се од раштрканих , у неколико села. Због оскудице документарних доказа, величина приватних имања не може се утврдити. Потомци Отона Ђера, Жупаније Шомођ остали су богати земљопоседници чак и након што је он донирао 360 домаћинстава новооснованој Опатији Желицсентјакаб 1061. године. Оснивање манастира од стране богатих појединаца било је уобичајено. Такви приватни манастири служили су као гробна места за своје осниваче и потомке оснивача, који су сматрани сувласницима, или од 13. века, су-патронима манастира. Кметови су обрађивали део -а, али су друге парцеле изнајмљиване у замену за порезе у натури.
Термин „племић” ретко се користио и био је лоше дефинисан пре 13. века: могао се односити на дворјанина, земљопоседника са судским овлашћењима, или чак на обичног ратника. Постојање разнолике групе ратника, који су били потчињени монарху, краљевским званичницима или прелатима, добро је документовано. Тврђавски војници, који су били ослобођени пореза, поседовали су наследну земљу око краљевских замкова. Лако наоружани коњаници, познати као (или стрелци), и наоружани тврђавски људи, помињани као (или стражари), бранили су гранична подручја.
Златне буле мини|лево|alt=Оклопљени човек који стоји и носи грб и заставу, оба приказују главе паса|Хунт, предак аристократског рода Хонт-Пазмањ из раног 11. века (из Илустроване хронике из 14. века)
Званични документи с краја 12. века помињали су само дворске достојанственике и као племиће. Ова група је усвојила већину елемената витешке културе. Редовно су давали имена својој деци по Парису, Хектору, Тристану, Ланселоту и другим херојима западноевропских витешких романа. Први турнири одржани су отприлике у исто време.