Маскирана блуна (Sula dactylatra), такође позната као маскирана ганета или плаволика блуна, велика је морска птица из породице блуна и ганета (Sulidae). Први пут ју је описао француски природњак Рене-Примевер Лесон 1831. године. Маскирана блуна је једна од шест врста блуна у роду Sula. Има типичан облик тела за своју породицу, са дугим шиљастим жућкастим кљуном, дугим вратом, аеродинамичним телом, дугим витким крилима и шиљастим репом. Одрасла јединка је јарко бела са црним крилима, црним репом и тамном маском на лицу; са дужином од , то је највећа врста блуне. Полови имају слично перје. Ова врста је распрострањена широм тропских океана, осим у источном Атлантику и источном Пацифику. У потоњем је замењује Насканска блуна (Sula granti), која се раније сматрала подврстом маскиране блуне.
Гнежђење се одвија у колонијама, углавном на острвима и атолима далеко од копна и близу дубоких вода потребних за исхрану. Територијална када се размножава, маскирана блуна изводи агонистичке приказе како би одбранила своје гнездо. Потенцијални и упарени парови учествују у приказима удварања и поздрављања. Женка полаже два кредасто бела јаја у плитко удубљење на равном тлу даље од вегетације. Птићи се легу без перја, али су убрзо прекривени белим паперјем. Друго излежено пиле углавном не преживи и убија га старији брат или сестра. Ове птице су спектакуларни рониоци, који зарањају у океан великом брзином у потрази за пленом — углавном рибама полетушама. Врста се суочава са мало претњи; иако јој популација опада, Међународна унија за заштиту природе (IUCN) је сматра врстом од најмање бриге.
Таксономија Француски природњак Рене Лесон био је члан посаде на броду Кокиј (La Coquille), којим је командовао Луј Изидор Дипре, на путовању око света предузетом између августа 1822. и марта 1825. године. У вишетомној публикацији Дипреа о путовању, Лесон је био аутор орнитолошких делова. У свом извештају из 1829. године о посети острву Асенсион у јужном Атлантском океану, Лесон је поменуо сусрет са маскираним блунама и у фусноти предложио биномијално име Sula dactylatra. Насловна страна наводи годину 1828, али је део који садржи страну 494 објављен 1829. (Видети Cretella, 2010) Лесон је касније дао формални опис маскиране блуне 1831. године. Специфијски епитет комбинује старогрчку реч (), што значи „прст”, и латинску реч , што значи „црн”. „Црни прсти” се односе на раширене врхове крила у лету. Шведски зоолог Карл Јакоб Сундевал описао је врсту као Dysporus cyanops 1837. године на основу субадултне јединке прикупљене у Атлантском океану 6. септембра 1827. године. Име врсте изведено је од старогрчких речи (), што значи „плаво”, и (), што значи „лице”.
Енглески орнитолог и уметник за птице Џон Гулд описао је Sula personata 1846. године из Аустралије, при чему је име врсте латински придев , што значи „маскиран”. Гулд је усвојио име Sula cyanops у свом приручнику Handbook to the Birds of Australia из 1865. године. Сундевалово биномијално име је следило, пошто Лесонов запис из 1829. није довољно описао врсту; међутим, 1911. године, аустралијски аматерски орнитолог Грегори Метјуз истакао је да иако Лесонов извештај из 1829. није описао птицу, његов извештај из 1831. јесте, и стога је претходио Сундеваловом шест година, па је стога Sula dactylatra имала приоритет. Америчка орнитолошка унија (данас Америчко орнитолошко друштво) следила је то у 17. додатку свом контролном списку 1920. године.
мини|десно|Подврста dactylatra у лету, острво Гранд Турк „Маскирана блуна” је одређено као званично народно име од стране Међународне орнитолошке уније (IOC). Врста се такође назива маскирана ганета, плаволика блуна, бела блуна (због свог перја) и блуна звиждачица (због свог карактеристичног оглашавања). Аустралијски орнитолог Даг Дорвард промовисао је име „бела блуна” јер је сматрао да је плава боја њеног лица мање истакнута него код црвеноноге блуне (Sula sula).
Маскирана блуна је једна од шест врста блуна у роду Sula. Генетичка студија из 2011. (приказана испод) користећи и нуклеарну и митохондријску ДНК показала је да су маскирана и насканска блуна (Sula granti) једна другој најближи рођаци, при чему се њихова лоза одвојила од линије која је дала плавоногу (Sula nebouxii) и перуанску блуну (Sula variegata). Маскирана и насканска блуна биле су довољно дивергентне да укажу на то да потоњу, раније сматран подврстом прве, треба класификовати као засебну врсту. Молекуларни докази сугеришу да су се највероватније раздвојиле пре између 0,8 и 1,1 милиона година. Сложене водене струје у источном Пацифику можда су успоставиле еколошку баријеру која је довела до специјације. Субфосилне кости старе 14.000 година које припадају овој врсти пронађене су у наслагама на Светој Јелени.
Интраспецифијска варијација и подврсте Постоји клинална промена у величини широм ареала маскиране блуне. Птице у Атлантику су најмање, при чему се величина повећава према западу кроз Пацифик до Индијског океана, где се налазе највеће јединке. Генетичка анализа коришћењем секвенци контролног региона mtDNA показује да су популације у Индијском и Тихом океану доживеле велику експанзију пре око 180.000 година, и да су се оне одвојиле од атлантских популација пре око 115.000 година. Штавише, унутар сваког океана постоје докази о смањеном протоку гена између популација што не одговара никаквој физичкој баријери.
Међународна орнитолошка унија признаје четири подврсте. мини|десно|Гнездећи пар подврсте tasmani и њихово пиле, острво Норфок S. d. dactylatra Lesson, 1831 Гнезди се на Карибима и неким атлантским острвима укључујући острво Асенсион. Постоји значајна генетска дивергенција између птица на острву Боутсвејн Берд код Асенсиона и оних са острва Монито код Порторика. S. d. melanops Hartlaub, 1859 Гнезди се у западном Индијском океану. Немачки орнитолог Густав Хартлауб описао је овај таксон 1859. године са острва Мејд код обале Сомалије у близини истоименог града. Приметио је да се његова црна маска и плаво-сива стопала разликују од Сундеваловог cyanops са плавим лицем и Лесоновог dactylatra са жутим стопалима. Име подврсте изведено је од старогрчких речи (), што значи „црн”, и (), што значи „лице”. S. d. tasmani van Tets, Meredith, Fullagar & Davidson, 1988 (укључује S. d. fullagari као јуниорски синоним): Тасманијска блуна Облик који се гнезди на Лорд Хауу и острвима Кермадек. Новозеландски природњак Валтер Оливер приметио је да ова птица има тамно смеђе, а не бледе шаренице 1930. године, али су је тек 1990. године формално истражили Р. М. О'Брајен и Џ. Дејвис и открили да такође има дужа крила од других популација. Класификовали су је као нову подврсту: S. d. fullagari. У међувремену, велики праисторијски примерци познати са Лорд Хауа и острва Норфок класификовани су као засебна врста, S. tasmani, 1988. године, за коју се сматрало да је изумрла због полинежанских, а затим европских морепловаца и досељеника. Међутим, палеоеколог Ричард Холдавеј и колеге изразили су сумњу у посебност фосилног таксона 2001. године, а ревизија фосилног материјала и ДНК из 2010. године коју су урадили новозеландски биолог Тами Стивс и колеге открила је да се та два значајно преклапају, те је стога утврђено да су изумрли и живи ентитети исти таксон, сада познат као S. d. tasmani јер ово име има приоритет над S. d. fullagari. Теренски рад на острвима Кермадек указује на то да су кљунови одраслих јарко жути, а да одрасли мужјаци имају јаркије жута стопала од женки. S. d. personata Gould, 1846 (укључује S. d. californica и S. d. bedouti) Гнезди се у централном и западном Пацифику и око Аустралије, као и код Мексика и на острву Клипертон у Тихом океану код обале Централне Америке. Птице са последње две локације издвојене су као подврста californica, а популација северозападне Аустралије именована је као подврста bedouti, али ниједна се обично не сматра засебном; амерички биолог Роберт Питман и колеге нису пронашли доследне разлике између ове три подврсте.
Опис мини|лево|Младунци подврсте personata на атолу Куре у Хавајском архипелагу Као највећа врста блуне, маскирана блуна варира од у дужини, са распоном крила од и тежином од . Има типичан облик тела Sulidae, са дугим шиљастим кљуном, дугим вратом, аеродинамичним телом, дугим витким крилима и шиљастим репом. Одрасла јединка је јарко бела са тамним крилима и тамним репом. Полови имају слично перје без сезонских варијација, али су женке у просеку нешто теже и веће од мужјака. Гола кожа око лица, грла и узди описује се као црна или плаво-црна. У контрасту је са белим перјем и даје изглед налик маски. Кљун номиналне подврсте је бледо жут са зеленкастом нијансом, понекад сивкаст у основи. Коничног облика, кљун је дужи од главе и сужава се до благо савијеног врха. Назубљења усмерена уназад облажу вилице. Примарна, секундарна пера, хумерали и репна пера су смеђе-црна. Унутрашњи делови секундарних пера су бели у основи. Доња страна крила је бела осим смеђе-црних летних пера која нису прекривена белим покровним перима. Ноге су жуто-наранџасте или маслинасте. Шареница је жута.
Подврсте се незнатно разликују по величини, а понекад и по боји шареница, кљуна, ногу и стопала. Раса melanops има наранџасто-жути кљун и маслинасто-сиве ноге, раса tasmani има тамно смеђе шаренице и тамно сиво-зелене ноге, а раса personata има маслинасте до плавичасто-сиве ноге. Код подврсте tasmani и номиналне dactylatra, током сезоне парења, боја ногу код мужјака садржи више жуто-црвене него код женки.
Младунац је ишаран сиво-браон бојом на глави и горњим деловима, са беличастом огрлицом око врата. Крила су тамно смеђа, а доњи делови бели. Кљун му је жућкаст, лице плаво-сиво, а шареница тамно смеђа. Старије незреле птице имају ширу белу огрлицу и тртицу, и све више белог перја на глави док глава не постане потпуно бела са 14 до 15 месеци старости. Потпуно перје одрасле јединке стиче се три до четири месеца пре него што птица напуни три године.
Маскирана блуна је обично тиха на мору, али је бучна у колонијама за гнежђење. Главно оглашавање мужјака је звиждук који се спушта; док је код женки то гласно трубљење.
Одрасла маскирана блуна разликује се од сродне насканске блуне по жутом уместо наранџастом кљуну, већој величини и мање израженом полном диморфизму. Потоња се гнезди на стрмим литицама уместо на равном тлу. Бела морфа црвеноноге блуне је слична, али мања. Аботова блуна (Papasula abbotti) има горња крила потпуније црна, дужи врат и реп и већу главу, док капска блуна (Morus capensis) и аустралијска блуна (Morus serrator) имају жућкасту круну, краћи реп, беле терцијарне пера и сиви уместо жућкастог кљуна. Млада маскирана блуна подсећа на мрку блуну (Sula leucogaster), иако одрасли те врсте имају јасно разграничено смеђе и бело перје.
Распрострањеност и станиште Маскирана блуна се налази широм тропских океана између 30. паралеле северно и 30. паралеле јужно. У Индијском океану њен ареал се протеже од обала Арабијског полуострва и источне Африке преко Суматре и Западне Аустралије, иако се не налази код обале индијског потконтинента. Код обале Западне Аустралије налази се јужно све до архипелага Дампијер. У Пацифику се протеже од Бризбејна према истоку. Налази се на Карибима и Атлантском океану јужно до острва Асенсион. У источном Пацифику код обале Колумбије и Еквадора, маскирану блуну замењује насканска блуна. Једна луталица је спасена 2015. године у Њупорту, Орегон.
У Атлантику, карипске птице повремено лутају на север до топлих јужних вода Голфске струје код источне обале Сједињених Држава, са појединачним записима са Ајланд Бича у Њу Џерзију и Њујорку. Постоје летњи записи из залива Делавер, и округа Вустер, Мериленд, као и у водама код обале Шпаније.
Током сезоне монсуна (средина године), маскирана блуна је повремена луталица дуж западне обале Индије, са записима из држава Керала, Карнатака, и Махараштра. Луталица је на Каролинским острвима северно од Нове Гвинеје.
Колоније за гнежђење мини|десно|Места за гнежђење у областима релативно без вегетације, Оаху