Јавански носорог (Rhinoceros sondaicus), такође познат као сундски носорог и мали индијски носорог, критично је угрожен члан рода Rhinoceros, из породице Rhinocerotidae, и једна је од пет преосталих екстантних врста носорога. Има кожу налик плочама са заштитним наборима и једна је од најмањих врста носорога са дужином тела од 3,1—3,2 m и репом дужине 1,4—1,7 m. Најтежи примерци теже око 2.300 kg. Рог му је обично краћи од 25 cm.
Од средине 19. до раног 20. века, јавански носорог је био распрострањен изван острва Јава и Суматра, на копну југоисточне Азије и Индокине, северозападно до источне Индије, Бутана и југа Кине. Данас је то најређи од свих носорога и међу најређим живим животињским врстама, са само једном познатом дивљом популацијом и без јединки које се успешно чувају у заточеништву. То је један од најређих великих сисара на свету са популацијом од око 74 јединке у Националном парку Уџунг Кулон, на крајњем западном врху Јаве, у Индонезији.
Пад популације јаванског носорога првенствено се приписује криволову због рогова мужјака, који су високо цењени у традиционалној кинеској медицини, достижући цену и до 30.000 америчких долара по килограму на црном тржишту. Како се присуство колонијалних Холанђана и других Европљана повећавало у његовом ареалу, достижући врхунац у 18. и 19. веку, лов ради трофеја такође је постао озбиљна претња. Губитак станишта и огроман раст људске популације, посебно у послератним временима, такође су допринели његовом паду и омели опоравак врсте. Преостали ареал налази се унутар једног национално заштићеног подручја, а Уџунг Кулон је такође део Унескове светске баштине. Ипак, руралне и потенцијално неприступачне границе парка значе да органи за спровођење закона не могу бити подједнако присутни на свим местима у сваком тренутку; у неким областима овај недостатак безбедности и даље излаже врсту ризику од криволоваца, болести и коначно губитка генетичког диверзитета, што доводи до генетичког „уског грла” (тј. инбридинг депресије).
Јавански носорог може живети око 30—45 година у дивљини. Историјски је насељавао густе низијске кишне шуме, влажне травњаке и пространа плавна подручја на рубовима шума. Углавном је самотњак, осим током парења и подизања потомства, иако се групе повремено могу окупити у близини каљужа и слатина. Осим људи, које обично избегавају, одрасли немају природних предатора у свом ареалу. Врло мале младунце могу вребати, ако остану без надзора, леопарди, суматрански тигрови или ретко крокодили. Научници и конзервационисти ретко проучавају животиње директно због њихове екстремне реткости и опасности од узнемиравања тако угрожене врсте. Истраживачи се уместо тога ослањају на фото-замке и узорке измета како би проценили здравље и понашање. Сходно томе, јавански носорози су најмање проучавана од свих врста носорога. Две одрасле женке јаванског носорога, свака са младунчетом, снимљене су камером за покрет, а видео је објављен 28. фебруара 2011. од стране WWF-а и Националног парка Индонезије, доказујући да се још увек размножавају у дивљини.
Етимологија Генеричко име Rhinoceros комбинација је старогрчких речи ῥίς (ris) што значи нос и κέρας (keras) што значи рог животиње. Специфично име sondaicus изведено је од sunda, биогеографског региона који обухвата острва Суматра, Јава, Борнео и околна мања острва. Јавански носорог је такође познат као мали једнороги носорог (за разлику од великог једнорогог носорога, што је друго име за индијског носорога).
Таксономија Rhinoceros sondaicus је научно име које је користио Анселм Гаетан Демаре 1822. године за носорога са Јаве којег су Пјер-Медар Дијар и Алфред Дивосел послали у Национални музеј природне историје у Француској. У 19. веку описано је неколико зоолошких примерака носорога без рогова: Rhinoceros inermis, који је предложио Рене Лесон 1838. године, био је женка носорога без рогова устрељена у Сундарбансу. Rhinoceros nasalis и Rhinoceros floweri, које је предложио Џон Едвард Греј 1867. године, биле су две лобање носорога са Борнеа и једна са Суматре. Rhinoceros annamiticus, који је предложио Пјер Мари Ед 1892. године, био је примерак из Вијетнама.
Од 2005. године, три подврсте јаванског носорога сматрају се валидним таксонима R. s. sondaicus, номинална подврста, позната као индонежански јавански носорог. R. s. inermis, позната као индијски јавански носорог или мали индијски носорог. R. s. annamiticus, позната као вијетнамски јавански носорог или вијетнамски носорог.
Еволуција мини|Индијски носорог приказан овде је врста најближа јаванском носорогу; они су два члана типског рода Rhinoceros. Сматра се да су се преци носорога први пут одвојили од других копитара у раном еоцену. Поређење митохондријске ДНК сугерише да су се преци модерних носорога одвојили од предака породице Equidae пре око 50 милиона година. Постојећа породица, Rhinocerotidae, први пут се појавила у касном еоцену у Евроазији, а преци постојећих врста носорога раширили су се из Азије почевши од миоцена.
Сматра се да је последњи заједнички предак живих носорога који припадају потпородици Rhinocerotinae живео пре око 16 милиона година, док су се преци рода Rhinoceros одвојили од предака других живих носорога пре око 15 милиона година. Утврђено је да је род Rhinoceros у целини нешто ближе повезан са суматранским носорогом (као и са изумрлим вунастим носорогом и изумрлим евроазијским родом Stephanorhinus) него са живим афричким носорозима, иако се чини да је дошло до протока гена између предака живих афричких носорога и рода Rhinoceros, као и између предака рода Rhinoceros и предака вунастог носорога и рода Stephanorhinus.
Кладограм који приказује односе савремених и касноплеистоценских врста носорога (без Stephanorhinus hemitoechus) заснован на целим нуклеарним геномима:
Најстарији познати дефинитивни фосили јаванског носорога потичу из наслага касног плиоцена у Мјанмару, на Јави и у Пакистану. Молекуларне процене сугеришу да су се индијски и јавански носорог раздвојили раније, пре око 4,3 милиона година. Фосил скочне кости сличан оном код јаванског носорога из наслага касног миоцена у Мјанмару идентификован је као Rhinoceros cf. R. sondaicus.
Опис мини|лево|Заробљени јавански носорог, око 1900. године мини|лево|Лобања јаванског носорога Јавански носорози су мањи од индијског носорога и по величини су блиски црном носорогу. Они су највећа животиња на Јави и друга највећа животиња у Индонезији након азијског слона. Дужина јаванског носорога укључујући главу је 2 до 4 m, а може достићи висину од 1,4—1,7 m. Одрасли су различито пријављени да теже између 900 и 2.300 kg, иако студија за прикупљање тачних мерења животиња никада није спроведена и није приоритет због њиховог екстремног статуса очувања. Нема значајне разлике у величини између полова, али женке могу бити нешто веће. Носорози у Вијетнаму су изгледали значајно мањи од оних на Јави, на основу студија фотографских доказа и мерења њихових отисака стопала.
Попут индијског носорога, јавански носорог има један рог (друге постојеће врсте имају два рога). Његов рог је најмањи од свих постојећих носорога, обично мањи од 20 cm, са најдужим забележеним од само 27 cm. Само мужјаци имају рогове. Женке су једини постојећи носорози који остају без рогова у одраслом добу, иако могу развити малу квргу висине неколико центиметара. Јавански носорози ретко користе своје рогове за борбу, већ их користе за разгртање блата у каљужама, за обарање биљака ради исхране и за крчење путева кроз густу вегетацију. Слично другим врстама носорога који брсте (црни и суматрански), јавански носорог има дугу, шиљасту горњу усну која помаже у хватању хране. Доњи секутићи су дуги и оштри; када се јавански носорози боре, користе ове зубе. Иза секутића, два реда од шест ниско крунисаних кутњака користе се за жвакање грубих биљака. Као и сви носорози, јавански носорози добро миришу и чују, али имају веома лош вид. Процењује се да живе од 30 до 45 година.
Њихова сива или сиво-смеђа кожа без длака пада у наборима на раменима, леђима и задњици. Кожа има природни мозаички узорак, што носорогу даје изглед оклопа. Вратни набори јаванског носорога мањи су од оних код индијског носорога, али и даље формирају облик седла преко рамена. Међутим, због ризика од узнемиравања тако угрожене врсте, јавански носорози се првенствено проучавају путем узорковања измета и фото-замки. Ретко се срећу, посматрају или мере директно.
Распрострањеност и станиште мини|Јавански Национални парк Уџунг Кулон дом је свих преосталих јаванских носорога.
Чак и најоптимистичније процене сугеришу да је у дивљини остало мање од 100 јаванских носорога. Сматрају се једном од најугроженијих врста на свету. Познато је да јавански носорог преживљава на само једном месту, у Националном парку Уџунг Кулон на западном врху Јаве.
Јавански носорог је некада био широко распрострањен од Асама и Бенгала, где се његов ареал преклапао са суматранским и индијским носорозима, источно до Мјанмара, Тајланда, Камбоџе, Лаоса, Вијетнама, и јужно до Малајског полуострва и острва Суматра, Јава и Борнео.Piper, P. J. .
Остаци јаванског носорога такође су пронађени на неолитском локалитету Хемуду у Џеђангу, у Кини, а Класика планина и мора изгледа описује једног који живи у басену реке Јангце.Rookmaaker, L. C. .
Јавански носорог првенствено насељава густе низијске кишне шуме, травњаке и поља трске са обилним рекама, великим плавним равницама или влажним подручјима са много блатишта. Иако је историјски преферирао нижа подручја, подврста у Вијетнаму била је потиснута на много више терене (до 2.000 m), вероватно због људског надирања и криволова.
Ареал јаванског носорога смањује се већ најмање 3.000 година. Почевши око 1000. године п. н. е., северни ареал носорога протезао се у Кину, али је почео да се помера ка југу брзином од око 0,5 km годишње, како су се људска насеља у региону повећавала. Вероватно је локално изумро у Индији у првој деценији 20. века. Јавански носорог је ловљен до истребљења на Малајском полуострву до 1932. године. Последњи примерци на Суматри изумрли су током Другог светског рата. Изумрли су из брда Читагонг и Сундарбанса до средине 20. века. До краја Вијетнамског рата веровало се да је вијетнамски носорог изумро широм копнене Азије. Локални ловци и дрвосече у Камбоџи тврде да су видели јаванске носороге у Кардамонским планинама, али истраживања тог подручја нису успела да пронађу доказе о њима. Крајем 1980-их, мала популација пронађена је у области Кат Тијен у Вијетнаму, али је последња позната јединка те популације убијена 2010. године.WWF (25. 10. 2011.) Inadequate protection causes Javan rhino extinction in Vietnam Популација је можда постојала и на острву Борнео, иако су ти примерци могли бити суматрански носорози, чија мала популација још увек живи тамо. Популација у вијетнамском Националном парку Кат Тијен проглашена је локално изумрлом 2011. године.
Понашање мини|Музејски примерак младунца R. s. sondaicus
Јавански носорог је усамљена животиња, са изузетком парова за парење и мајки са младунцима. Понекад се окупљају у малим групама на слатинама и у каљужама. Ваљање у блату је уобичајено понашање за све носороге; ова активност им омогућава да одржавају хладну телесну температуру и помаже у спречавању болести и инфестације паразитима. Јавански носорог углавном не копа сопствене каљуже, већ користи каљуже других животиња или природне јаме, које проширује својим рогом. Слатине су такође веома важне због есенцијалних хранљивих материја које носорог добија из соли. Домаћи ареали мужјака већи су (12—20 km²) у поређењу са женкама (око 3—14 km²). Територије мужјака се мање преклапају него територије женки. Није познато да ли долази до територијалних борби.