Рани живот, пословна каријера и политички успон Невила Чејмберлена кулминирали су 28. маја 1937, када је позван у Бакингемску палату да „пољуби руку” и прихвати функцију премијера Уједињеног Краљевства. Чејмберлен је дуго сматран политичким наследником премијера Стенлија Болдвина, а када је Болдвин најавио повлачење, Чејмберлен је виђен као једини могући наследник.
Чејмберлен је рођен 1869. године; његов отац је био политичар и будући министар у влади, Џозеф Чејмберлен. Школовао се у школи Рагби и Мејсон колеџу (сада Универзитет у Бирмингему); ни у једној институцији није био посебно успешан. Након периода у фирми овлашћених рачуновођа, млађи Чејмберлен је провео шест година на Бахамима управљајући плантажом сисала у неуспешном покушају да поврати породично богатство.
Након повратка у Енглеску 1897. године, Чејмберлен је постао успешан привредник у свом родном граду Бирмингему. Био је заинтересован за социјална питања и успешно се кандидовао за Градско веће Бирмингема 1911. године. Постао је Лорд градоначелник Бирмингема 1915. године. Његов други мандат прекинут је у децембру 1916. када га је премијер Дејвид Лојд Џорџ замолио да постане Директор националне службе. Чејмберлен је добио малу подршку од Лојд Џорџа на тој функцији, а његов осмомјесечни мандат изазвао је мржњу између њих двојице која је трајала целог Чејмберленовог живота.
Године 1918. Чејмберлен је изабран у Доњи дом, и са 49 година био је најстарији човек у то време који је ушао у Парламент, а касније постао премијер. Након четири године у задњим клупама, Чејмберлен је доживео брзо унапређење, накратко поставши Канцелар благајне након мање од годину дана као министар. Чејмберлен је потом провео пет година као министар здравља, обезбедивши усвајање многих реформских закона. Након две године у опозицији, Чејмберлен је постао део Националне владе Ремзија Макдоналда и провео пет и по година као канцелар, управљајући финансијском политиком Британије док је нација излазила из Велике депресије. Када се Болдвин (који је заменио Макдоналда на месту премијера 1935) повукао 1937, Чејмберлен га је наследио.
Рани живот мини|лево|upright|alt=Слика човека са тамном косом који држи шешир|Џозеф Чејмберлен, Невилов отац
Чејмберлен је рођен у кући званој Саутборн, у округу Еџбастон у Бирмингему, Енглеска, као једини син из другог брака Џозефа Чејмберлена, који је касније постао градоначелник Бирмингема, а који је такође служио као министар у влади. Џозеф Чејмберлен је имао двоје деце из првог брака, Беатрис и Остина. Џозефова прва супруга, Харијет, умрла је рађајући Остина; Невилова мајка, Флоренс Кенрик, такође је умрла на порођају 1875. године, када је Невилу било шест година. Флоренс Чејмберлен оставила је три ћерке, Ајду, Хилду и Етел, поред Невила и своје пасторчади. Џозеф Чејмберлен, усред веома успешне парламентарне каријере, често је био одсутан, остављајући домаћинство у рукама своје сестре. Млади Невил је послат у школу са осам година.
Чејмберлен је похађао школу Рагби. Несрећан током школских година, тамо није склопио трајна пријатељства. Иако је био прилично добар у настави, није се истицао академски ни атлетски, а отац га је исписао из школе четири месеца пре осамнаестог рођендана. У каснијим годинама, док се Чејмберлен уздизао до врхова британске политике, ретко је посећивао школу, није уписао свог сина и ретко је говорио о свом времену тамо. Џозеф Чејмберлен је затим послао Невила на Мејсон колеџ (који је касније прерастао у Универзитет у Бирмингему), који је наглашавао везу политичара са Бирмингемом и задовољавао интересовање за науку које је Невил показао у Рагбију. Невил Чејмберлен је две године студирао металургију и инжењерство, али га ти предмети нису много занимали. Године 1889. отац га је послао на шегртовање у фирму рачуновођа. У року од шест месеци постао је плаћени радник.
Привредник (1890–1911) мини|Мејсон колеџ, сада Универзитет у Бирмингему
Џозеф Чејмберлен је имао потешкоћа да живи у оквиру својих могућности, проблем погоршан губицима у инвестицијама крајем 1880-их. Године 1890. Сер Емброуз Шеј, гувернер Бахама, саветовао му је да би узгој сисала на Бахамима могао да поврати породично богатство. Џозеф Чејмберлен је послао своја два сина на Бахаме да истраже ситуацију у новембру 1890, и они су препоручили подухват. Невил Чејмберлен је био задужен за управљање подухватом, и почетком 1891. године, 22-годишњак је закупио на острву Андрос. Провео је већи део наредних шест година на Андросу. Тло се показало непогодним за узгој сисала, и подухват је пропао. Џозеф Чејмберлен је изгубио 50.000 фунти (приближно 4,2 милиона фунти данас). Невил Чејмберлен се вратио у Британију почетком 1897. године.
Невил Чејмберлен је становао у очевој кући у Бирмингему, Хајберију, чији је велики део био затворен ради уштеде трошкова. Његов отац и полубрат проводили су много времена у Лондону, где су служили у влади Лорда Солсберија. Преко породичне везе, Невил Чејмберлен је постао директор компаније Elliot's Metal Company, која се налазила мање од миље (1,6 km) од Хајберија. Чејмберлен је преузео практичан приступ, истражујући све аспекте пословања. У новембру 1897. купио је (уз помоћ породице) Hoskins & Company, произвођача металних бродских лежајева. Чејмберлен је био генерални директор Хоскинса 17 година, током којих је компанија напредовала. Чејмберлен је у Хоскинсу увео шему поделе добити за коју је веровао да обезбеђује индустријски мир, и отворио је медицинску клинику за раднике. Његова пословна способност подигла га је у очима његовог оца, који је пријатељу рекао да је од његова два сина „Невил заиста паметан” и да није његовог недостатка интересовања за политику, „кладио бих се да ће бити премијер”.
мини|лево|upright|alt=слика човека у одори са моноклом на једном оку.|Остин Чејмберлен, Невилов полубрат Чејмберленови пословни интереси нису у потпуности испуњавали његово време, па се препустио љубави према природној историји и другим активностима на отвореном. Провео је многе недеље радећи у баштама и стакленицима у Хајберију. Уживао је у дугим шетњама природом и развио страст према лову и риболову. Чак и када се приближавао врхунцима своје политичке каријере, писао је чланке за часописе као што је The Countryman. Године 1931. изјавио је: „Заиста не могу да пристанем да умрем док не организују неки риболов на оном свету.” Чејмберлен је много путовао по Европи и Северној Африци, направио петомесечну турнеју по Индији, Цејлону и Бурми 1904–05, и према његовом биографу Роберту Селфу, био је један од премијера који су највише путовали.
Чејмберлен се такође укључио у грађанске активности у Бирмингему. Године 1906. Чејмберлен је био оснивачки члан одбора Универзитетске куће на Универзитету у Бирмингему, чији је председник била његова тетка, госпођа Чарлс Бил, супруга првог вицеканцелара универзитета. Постао је званични посетилац, а затим и директор Опште болнице у Бирмингему. Залагао се за већи објекат за болницу, у чему је на крају и успео, иако градња није почела до 1934. године, а он је и даље прикупљао средства као премијер. Наводећи да је болно свестан недостатака сопственог образовања, играо је улогу у оснивању Универзитета у Бирмингему, чији је део постао Мејсон колеџ. Џозеф Чејмберлен је постао први канцелар универзитета; Невил Чејмберлен је именован у његов савет, а касније и у управни одбор.
Иако се изјаснио као незаинтересован за политику, Чејмберлен је лојално подржавао ставове свог оца. Држао је говоре у знак подршке британској политици према Бурима, а када је избио Бурски рат, подржао је британске ратне напоре. Током „Каки избора” 1900. године држао је говоре у знак подршке либералним унионистима Џозефа Чејмберлена, који су били у савезу са конзервативцима и касније се спојили са њима. Године 1903. Чејмберлен се заљубио у Розалинд Селор, професионалну певачицу из Лондона, и више пута је путовао у престоницу да би био с њом. Следеће године одлучила је да јој се више свиђа други мушкарац, оставивши Чејмберлена избезумљеног. Године 1910. заљубио се у Ен Кол, даљу рођаку, и следеће године је оженио. Ен Чејмберлен се показала као лојална подршка свом мужу и добро се слагала са његовим неудатим сестрама. Њих двоје су имали сина и ћерку, а Невил Чејмберлен се дубоко укључио у васпитање деце.
Када је постао премијер 1937. године, Чејмберлен је одао почаст својој супрузи:
Рана политичка каријера (1911–1922)
Бирмингемски политичар мини|alt= Велика, импресивна грађанска зграда|Градска већница у Бирмингему, Трг Викторија, Бирмингем
Иако је Чејмберлен наставио да држи говоре на општим изборима, његов улазак у политику у 42. години 1911. произашао је из интересовања за локалну политику и могућности које је она пружала за друштвено побољшање. Године 1910. Чејмберлен се појавио пред парламентарним одбором, сведочећи у корист предлога закона о спајању Бирмингема са његовим предграђима. Предлог закона је прошао, утростручивши величину града и значајно повећавши његову популацију. Чејмберлен је био веома заинтересован за градско планирање за Бирмингем. У новембру 1911, кандидујући се као либерални униониста, изабран је у Градско веће Бирмингема за округ All Saints, који се налазио унутар парламентарне изборне јединице његовог оца. Чејмберленова странка се спојила са конзервативцима следеће године, формирајући Унионистичку партију, која је свој садашњи формални назив Конзервативна и унионистичка партија добила 1925. године.
Након избора, Чејмберлен је постављен за председника Одбора за планирање града, који је скицирао четири развојне шеме које су покривале у граду, омогућавајући развој предграђа уз очување зелених површина. Године 1913. водио је одбор који је испитивао услове становања у Бирмингему. То је био претходник парламентарног Одбора за нездрава подручја (1919–1921), чији је био председник. Чејмберлен је открио да преко 100.000 стамбених јединица нема тоалет, а скоро половина њих нема ни текућу воду. Залагао се за постепену реорганизацију како би се проблем ублажио, и упозорио да градска власт мора бити спремна да преузме имовину ако приватни сектор закаже. Под Чејмберленовим руководством, Бирмингем је убрзо усвојио једну од првих шема градског планирања у Британији која ће се временом пресликати у другим великим индустријским градовима попут Ливерпула и Лидса. Међутим, почетак рата 1914. спречио је спровођење његових планова у Бирмингему.
Избијањем Првог светског рата у августу 1914, Чејмберлен се дубоко укључио у ратне напоре. Поред дужности одборника, Чејмберлен је помогао у регрутовању људи за Краљевски ворикширски пук и основао фондове за повређене војнике. Крајем 1914. постао је алдерман (већник) Бирмингема, а следеће године постао је Лорд градоначелник. Чејмберленов биограф, Роберт Селф, сугерисао је да је, пошто је Џозеф Чејмберлен умро претходне године, част била последица напорног рада Невила Чејмберлена, а не било каквог породичног утицаја. Као лорд градоначелник у ратно време, Чејмберлен је имао огроман терет посла и инсистирао је да његови одборници и званичници раде једнако напорно. Основао је јаслице за раднике, складиштио угаљ који се делио сиромашнима по набавној цени у време несташице, и поново оживео разне одборе Бирмингема, који су били неефикасни и ангажовани у расипничким ривалствима. Такође је председавао локалним одбором који је процењивао изузећа од регрутације, и изјавио да је био попустљивији од других чланова трибунала. Преполовио је накнаду за трошкове лорда градоначелника и смањио број грађанских функција које се очекују од носиоца функције.