Пре успона анархизма као антиауторитарне политичке филозофије у 19. веку, појединци и групе су изражавали одређене принципе анархизма у својим животима и делима. Историчар анархизма Роберт Грејам упозорио је да се не претпоставља превише о писцима који се, пре класичне ере анархизма, никада нису самоидентификовали као анархисти нити подржавали анархизам као идеал.

Стари век Најдужем периоду људског постојања — пре забележене историје — недостајала је посебна класа успостављеног ауторитета или формалних политичких институција. Дуго пре него што се анархизам појавио као засебна перспектива, људска бића су хиљадама година живела у самоуправним друштвима без посебне владајуће или политичке класе. Тек након успона хијерархијских друштава, анархистичке идеје су формулисане као критички одговор и одбацивање принудних политичких институција и хијерархијских друштвених односа.

Древна Кина Таоизам, школа мишљења која се развила у древној Кини, прихваћена је од стране неких анархиста као извор анархистичких ставова. Таоистички мудраци Лао Це ( 5. век п. н. е.) и Џуанг Џоу ( — 286. п. н. е.), чија се филозофија више заснивала на ставу „анти-политике” и одбијању било каквог учешћа у политичким покретима или организацијама, развили су филозофију „не-владања” у књигама Џуанг Џоу и Тао те ђинг, а многи таоисти су као одговор живели анархичним начином живота. Постоји стална дебата о томе да ли подстицање владара да не владају припада сфери анархизма. Нова генерација таоистичких мислилаца са анархичним склоностима појавила се током хаотичног Веј-Ђин периода од 220. до 420. године нове ере. Таоистички принципи били су слични филозофском анархизму, покушавајући да делегитимишу државу и доведу у питање њен морал. Таоизам и неотаоизам били су пацифистичке школе мишљења, за разлику од многих њихових западних анархистичких пандана неколико векова касније.

Античка Грчка мини|Диоген из Синопе је заговарао анархистичке облике друштва Нека уверења и идеје које дубоко поштују модерни анархисти први пут су изражени у античкој Грчкој. Прва позната политичка употреба речи анархија појављује се у драми Седморица против Тебе од Есхила, датираној у 467. п. н. е. Ту Антигона отворено одбија да се повинује указу владара да остави тело свог брата Полиника несахрањено као казну за његово учешће у нападу на Тебу. Софокле је употребио исту тему 50 година касније, у својој трагедији Антигона, где хероина изазива успостављени поредак Тебе, долазећи у директан сукоб са успостављеним ауторитетом града.

Античка Грчка је такође видела први западни пример анархичних филозофских идеала, укључујући оне киника и стоика. Киници Диоген из Синопе (умро 323. п. н. е.) и Кратес из Тебе ( 365 — 285. п. н. е.) наводно су заговарали анархистичке облике друштва, иако је мало тога остало од њихових списа. Њихов најзначајнији допринос био је радикалан приступ појмовима номос (закон) и фисис (природа). Насупрот остатку грчке филозофије (која је тежила да усклади номос и фисис), киници су одбацивали номос (а самим тим: власти, хијерархије, установе и морални код полиса) док су промовисали начин живота заснован искључиво на фисису. Зенон из Китијума ( 334 — 262. п. н. е.), оснивач стоицизма, који је био под великим утицајем киника, описао је своју визију егалитарног утопијског друштва око 300. п. н. е. Зенонова Република заговара анархични облик друштва у којем нема потребе за државним структурама. Он је тврдио да иако неопходан инстинкт самоодржања води људе ка егоизму, природа је обезбедила коректив за то пружајући човеку други инстинкт, наиме друштвеност. Као и многи модерни анархисти, веровао је да ако људи следе своје инстинкте, неће имати потребу за судовима или полицијом, храмовима и јавним обожавањем и неће користити новац (бесплатни поклони ће заменити размену).

Сократ, сходно анархизму, стално је испитивао ауторитет и центрирао своју филозофију на право сваког човека на слободу свести. Аристип, Сократов ученик и оснивач хедонистичке школе, тврдио је да не жели ни да влада ни да њиме владају, а такође је видео државу као опасност за личну аутономију. Ипак, нису сви у античкој Грчкој имали анархичне склоности; други филозофи попут Платона и Аристотела користили су термин анархија негативно у вези са демократијом, којој нису веровали сматрајући је инхерентни рањивом и склоном да деградира у тиранију.

Средњи век Средњовековна Азија мини|240px|десно|Погубљење Маздака, претече анархизма на Блиском истоку, чији су следбеници доживели исту судбину У средњовековној Персији, Маздак, зороастријски пророк и јеретик који се данас сматра прото-социјалистом, позивао је на слободну љубав, укидање приватне својине и свргавање краља. Он је видео дељење као верску дужност и сматрао да нико не треба да има више од других, иако извори споре да ли је заговарао заједничко власништво или прерасподелу. Ова друга тврдња односи се на то да је давао земљу, имовину, жене и робове од богатих сиромашнима. Он и хиљаде његових следбеника масакрирани су 582. године нове ере, али је његово учење наставило да утиче на исламске секте наредних векова.

Теолошки облик анархичног ислама развио се у Басри и Багдаду међу мутазилитским аскетама и хариџитима из секте Наџдија. Ова исламска тенденција није била комунистичка или егалитарна и није личила на тренутне концепте анархизма, већ је проповедала да је држава штетна, нелегитимна, неморална и непотребна.

Средњовековна Европа У Европи, хришћанство је засенило све аспекте живота. Братство слободног духа било је најистакнутији пример јеретичког веровања које је имало неке нејасно анархичне тенденције. Гајили су антиклерикална осећања и веровали у потпуну слободу. Иако је већина њихових идеја била индивидуалистичка, покрет је имао друштвени утицај, утичући на побуне и устанке у Европи годинама касније. Други анархистички верски покрети у Европи током средњег века укључују хусите, адамите и ране анабаптисте.

Рани нови век Историчар из 20. века Џејмс Џол описује историју анархизма као две супротстављене стране. Једну чине фанатични и аскетски верски покрети средњег века који су одбацивали институције, законе и успостављени поредак. Другу чине теорије 18. века засноване на рационализму и логици. Према Џолу, ове две струје су се касније спојиле у контрадикторан покрет који је ипак одјекнуо код веома широке публике.

Ренесанса Са ширењем ренесансе широм Европе, антиауторитарне и секуларне идеје поново су се појавиле као одговор на растућу централизацију моћи од стране апсолутних монархија. Најистакнутији мислиоци који су заговарали слободу, углавном француски, користили су утопију у својим делима како би заобишли строгу државну цензуру. У делу Гаргантуа и Пантагруел (1532–1552), Франсоа Рабле писао је о опатији Телема (грчка реч која значи „воља” или „жеља”), замишљеној утопији чији је мото био „Чини шта ти је воља”. Отприлике у исто време, француски студент права Етјен де ла Боеси написао је своју Расправа о добровољном ропству у којој је тврдио да тиранија произилази из добровољног потчињавања и да се може укинути тако што ће народ одбити да се покорава властима изнад себе. Касније, и даље у Француској, Габријел де Фоањи је замислио утопију са слободољубивим људима без владе и без потребе за религијом, како је написао у делу Јужна земља, знана. Власти у Женеви затвориле су Фоањија због те књиге. Франсоа Фенелон је такође користио утопију да пројектује своје политичке ставове, у књизи (Телемакове авантуре) која је разбеснела Луја XIV.

У Италији, за Никола Макијавелија Пол Меклохлин такође наводи да је поставио неке темеље за модерни анархизам, посебно у свом развоју политичке науке. Макијавелијеву субверзију политичке етике усвојили су класични анархисти попут Михаила Бакуњина, који је изричито изјавио „Макијавели је био у праву”. Међутим, анархизам је конструисан као политичка филозофија која суштински доводи у питање легитимност политичких система и нуди алтернативе, сама покрећући етичка питања политичке правде. Бакуњин је тако разрадио ово одступање анархизма од макијавелизма:

Рани протестантизам Неке струје реформације (попут радикалног реформистичког покрета анабаптиста) понекад се приписују као верске претече модерног анархизма. Иако је то била верска револуција и ојачала је државу, такође је отворила пут за хуманистичке вредности Француске револуције. Током Енглеског грађанског рата, хришћански анархизам пронашао је једног од својих најречитијих претеча у Џерарду Винстенлију, који је био део покрета Копача (Diggers). Винстенли је објавио памфлет позивајући на заједничко власништво и друштвену и економску организацију у малим аграрним заједницама. Позивајући се на Библију, тврдио је да „благослови земље” треба да буду „заједнички свима” и да „нико не господари над другима”. За Левелере и Џона Лилберна је забележено да су се противили ауторитету „у свим његовим облицима и аспектима”, што је резултирало Лилберновим прогнанством и каснијим затварањем од стране Протектората Оливера Кромвела.

У Новом свету, верски дисидент Роџер Вилијамс основао је колонију Провиденс, Роуд Ајланд након што је протеран из теократске пуританске Колоније Масачусетс беј 1636. године. За разлику од пуританаца, он је савесно куповао земљу од локалних америчких Индијанаца за своје насеље. Вилијамсовог ученика Вилијама Хариса је француски индивидуални анархиста Емил Арман описао као некога ко је „грмео против неморалности свих земаљских моћи и против злочина сваке казне”, што је навело Армана да се запита да ли је он био „мистични визионар или изоловани анархиста?” Секта Квекера, углавном због свог пантеизма, имала је неке анархичне тенденције — вредности које ће касније утицати на Бенџамина Такера. Први који је употребио термин „анархија” да означи нешто друго осим хаоса био је Луј-Арман, барон де Лаонтан у свом делу Nouveaux voyages dans l'Amérique septentrionale (Нова путовања у Северну Америку, 1703), где је описао друштво америчких староседелаца које није имало државу, законе, затворе, свештенике или приватну својину као друштво у анархији. За Вилијама Блејка се такође каже да је заступао анархистички политички став.

Доба просветитељства мини|десно|Волтер Научна револуција улила је мислиоцима тог времена поуздање да људи могу сами да расуђују и да, када се природа укроти науком, друштво може бити ослобођено. Развијајући се из раније мисли ренесансе, доба просветитељства донело је даљу експанзију секуларне и хуманистичке мисли, подстакнуту утемељењем рационализма од стране Ренеа Декарта. Преовлађујуће расположење рационализма тог времена сумирао је филозоф Дени Дидро, када је изјавио: „све мора бити испитано, све мора бити уздрмано, без изузетка и без обзира.” Централна за мисао ове нове генерације филозофа била је идеја о инхерентно прогресивној природи човека, да људи нису везани грехом и да се могу побољшати у правим околностима, наиме кроз образовање. Инспирисан либерализмом Џона Лока, француски филозоф Волтер отворено се супротставио апсолутизму и уместо тога заговарао конституционализам. Волтерову антиауторитарност даље су развијали Дени Дидро, који је приватно размишљао о друштвима без закона или влада, и Жан-Жак Русо, који је тврдио да је људска природа суштински добра и да су људи постали искварени само због неправедних институција.

мини|десно|Жан Мелије