Коста Хаџи (Вршац, 8. новембар 1898 — Нови Сад, 6. октобар 1971) био је југословенски и српски адвокат, спортски радник и добротвор. Један је од оснивача ФК Војводина, касније њен први тренер, технички директор и председник.
Биографија Рођен је у Вршцу 8. новембра 1898. године, као најстарије дете Косте (старијег) и Софије Хаџи. У родном граду је завршио основну школу, а Гимназију је похађао у Сегедину и касније Новом Саду. Уочи Првог светског рата, с групом својих другова са Салајке и Подбаре основао је фудбалски клуб Војводину. Од тада, па све до 1933. године, обављао је улогу техничког директора клуба. Услед ратних збивања, био је секретар Команде посадних трупа српске војске у Печују, а по повратку у Нови Сад и посланик Велике народне скупштине која је изгласала присаједињење Краљевини Србији. Право је студирао у Француској, у Паризу и Кану, од 1919. до 1922, а 1927. године је положио адвокатски испит у Новом Саду. У међувремену, Хаџи је од 1924. до 1926. био први тренер ФК Војводине. Потом је од 1927. до 1935. био и њен председник, паралелно с функцијом техничког директора. Био је ангажован у Југословенском ногометном савезу где је имао значајну улогу након пресељења седишта организације из Загреба у Београд. Био је вођа пута Фудбалске репрезентације Југославије у главни град Уругваја, Монтевидео, на Прво светско првенство. Политички је био активан у Самосталној демократској странци, а током Шестојануарске диктатуре покренуо је лист Рад с критичким освртом на режим који је имао само пет издања.
Био је члан управног одбора Матице српске од 1933. до 1939, а затим њен правни заступник. Током Другог светског рата помагао је заточеницима у логору Шарвар, због чега је прозван Шарварски отац. У више наврата је помагао Епархији бачкој, а уз помоћ епископа Иринеја Бачког организовао је помоћ за 3000 деце и 800 одраслих у импровизованим лечилиштима у Новом Саду. Борио се за права војвођанских паора, као њихов правни заступник, услед национализације имовине након Другог светског рата. Због његовог деловања режим га је етикетирао као помагача народних непријатеља услед чега је затворен. Иван Рибар, тадашњи председник Президијума Народне скупштине ФНРЈ, спасао га је дуге робије. Адвокатуром се активно бавио до 1961. Доживео је освајање прве шампионске титуле Војводине 1966. Преминуо је 6. октобра 1971. године и сахрањен је на Алмашком гробљу.
Наслеђе Његов лик је у филму Монтевидео, Бог те видео! и каснијим наставцима играо Срђан Тимаров. Године 2014, испред Стадиона Карађорђе на Булевару ослобођења, откривен му је споменик, дело академског вајара Љубомира Шћепановића.
Референце
Категорија:Рођени 1898. Категорија:Умрли 1971. Категорија:Српски адвокати Категорија:Српски добротвори Категорија:Српски фудбалски тренери Категорија:Фудбалски радници Категорија:Вршчани Категорија:Тренери ФК Војводина Категорија:Сахрањени на Алмашком гробљу Категорија:Чланови Матице српске