Лаза Станојевић (Свилош, 23. новембар 1834 — Београд, 12. новембар 1915) био је српски лекар, публициста и један од најистакнутијих културних радника у Војводини друге половине 19. века. Остао је упамћен као дугогодишњи начелник Друштва за Српско народно позориште и једини изабрани председник Матице српске чији избор угарска власт није хтела да потврди.Енциклопедија Српског народног позоришта: Лаза Станојевић
Биографија Рођен је у Срему, у Свилошу, у породици Максима Станојевића, инжењера геометра. Основну школу је учио у Иригу, а гимназију у Темишвару (завршио 1860). Као стипендиста задужбине Марка Сервијског, студирао је медицину у Бечу, где је дипломирао 1866. године. Током студија био је активан члан српског академског друштва „Зора”.
Лекарску праксу је започео у Иригу и Руми, а од 1870. године трајно се настањује у Новом Саду. Тамо је убрзо стекао велики углед као врстан лекар, а радио је и као лекар новосадске казнионе.
Његов син био је чувени историчар Станоје Станојевић.
Рад у Матици српској Члан Матице српске постао је 1870. године, а касније је биран у Књижевно одељење и Управни одбор. На Главној скупштини Матице српске 1887. године, Лаза Станојевић је једногласно изабран за председника. Међутим, угарски министар унутрашњих дела одбио је да потврди овај избор, образлажући одлуку тиме да је Станојевић „велики српски агитатор”. Тиме је остао забележен као једини председник у историји ове институције коме власт није дозволила да ступи на дужност.
Начелник Српског народног позоришта Највећи траг оставио је као начелник Друштва за Српско народно позориште (ДСНП), којим је руководио пуне 24 године (1881—1905). Његово начелниковање обележила је велика упорност у очувању позоришта у тешким временима политичких трвења и мађаризације.
За време његовог мандата: Број чланова Друштва се готово удвостручио. Основан је Пензиони фонд за глумце (1885). Добијене су велике задужбине од добротвора (Ђене Брановачког, Гавре Јанковића и др.). Позориште је пребродило рушење зграде 1892. године по налогу градских власти.
Повукао се 1905. године након сукоба са тадашњим управником Браниславом Нушићем око финансијских извештаја и неслагања са Управним одбором. Разочаран, преселио се у Београд, одбивши чак и титулу почасног члана Друштва која му је касније понуђена.
Друштвени и књижевни рад Био је председник Српске читаонице у Новом Саду, Српског грађанског певачког друштва и Школског одбора. Политички је припадао Либералној странци.
У младости се бавио књижевношћу; његова песма Бојак бију Херцеговци (на музику Лазе Пачуа) била је веома популарна током 1860-их година. Писао је стручне оцене за Летопис Матице српске и објављивао успомене у листу Браник.
Преминуо је у Београду у новембру 1915. године.
Референце
Литература
Енциклопедија Новог Сада, књига 26, Нови Сад. , VI, Нови Сад 1956. , Суботица 1930.
Категорија:Рођени 1834. Категорија:Умрли 1915. Категорија:Српски лекари Категорија:Српски публицисти Категорија:Новосађани Категорија:Матица српска Категорија:Беочинци