Жута патка пишталица () врста је патке из потпородице Dendrocygninae која се гнезди широм тропских региона света, у великом делу Мексика и Јужне Америке, Западних Индија, јужних делова САД, подсахарске Африке и Индијског потконтинента. Перје јој је углавном црвенкастосмеђе, има дуге ноге и дуг сиви кљун, а у лету показује препознатљиву белу траку преко црног репа. Као и други чланови њене древне лозе, има звиждућу оглашавање које се чује у лету или на тлу. Њено омиљено станиште чине влажна подручја са обиљем вегетације, укључујући плитка језера и поља пиринча.
Гнездо, изграђено од биљног материјала и без облоге, смештено је међу густом вегетацијом или у рупи у дрвету. Типично легло броји око десет беличастих јаја. Одрасле птице које се гнезде, а које формирају парове за цео живот, смењују се у инкубацији, а јаја се излегу за 24—29 дана. Сиви пачићи прекривени паперјем напуштају гнездо у року од једног дана након излегања, али родитељи настављају да их штите док не оперјају око девет недеља касније.
Жута патка пишталица се храни у влажним подручјима дању или ноћу семењем и другим деловима биљака. Понекад се сматра штеточином у узгоју пиринча, а у деловима свог ареала се лови и због хране. Упркос лову, тровању пестицидима и природној предацији од стране сисара, птица и гмизаваца, велика бројност и огроман ареал ове патке значе да је класификована као најмање угрожена врста од стране Међународне уније за заштиту природе (IUCN).
Таксономија Dendrocygna представљају карактеристичну групу од осам врста птица у оквиру породице патака, гусака и лабудова, Anatidae, које се одликују грбавим изгледом, дугим вратом и звиждућим позивима у лету који им дају енглеско име (енгл. whistling duck).Madge & Burn (1988) Оне су се рано одвојиле од главне лозе патакаFeduccia (1999) и биле су доминантне у касном миоцену пре накнадне обимне радијације модернијих форми у плиоцену и касније. Жута патка пишталица формира надврсту са врстом аустралијска патка пишталица (Dendrocygna arcuata). Нема признатих подврста, иако су птице у северном Мексику и јужним САД у прошлости биле сврставане у D. b. helva, описане као птице са светлијим и сјајнијим доњим деловима и светлијом круном од D. b. bicolor.
Патку је први описао Јохан Фридрих Гмелин 1789. године и дао јој име Anas fulva, али је то име било „заузето”, односно већ употребљено од стране Фридриха Кристијана Мојшена 1787. године за другу врсту. То је довело до следећег доступног имена које је предложио француски орнитолог Луј Пјер Вијејо 1816. године на основу примерка из Парагваја као Anas bicolor.Vieillot (1816) pp. 136–137. Њихов тренутни род, Dendrocygna, преместио британски орнитолог Вилијам Свејнсон као признање њиховим разликама у односу на друге патке.Swainson (1837) p. 365. Име рода потиче од старогрчке речи dendron, „дрво”, и латинске cygnus, „лабуд”,Jobling (2010) а bicolor на латинском значи „двобојан”.Jobling (2010) „Fulvous” значи црвенкастожуто (риђожуто), и изведено је од латинског еквивалента fulvus.
Опис Жута патка пишталица је дуга ; мужјак тежи , а женка је у просеку незнатно лакша са . Распон крила креће се од 85 до 93 cm.
То је патка дугих ногу, углавном различитих нијанси смеђе боје; глава, врат и груди су нарочито богате окер (риђожуте) боје са тамнијим леђима. Плашт је тамније нијансе смеђе са перима која имају окер врхове, летна пера и реп су тамносмеђи, а тамносмеђа до црна пруга протеже се кроз центар круне (темена) низ задњи део врата до базе плашта. Има беличасте пруге на боковима, дуг сиви кљун и сиве ноге. У лету, крила су одозго смеђа, а одоздо црна, без белих ознака, док бели полумесец на тртици прави контраст са црним репом.Barlow et al. (1997) Hilty (2003) Сва перја су прилично слична, али је женка нешто мања и мутнијег перја од мужјака. Младунац има светлије доње делове и делује генерално мутније, посебно на боковима. Постоји потпуно митарење крила након гнежђења, и птице тада траже заклон густе мочварне вегетације док не могу да лете. Телесно перје се може мењати током целе године; свако перо се замењује само једном годишње.Kear (2005)
Ово су бучне птице са јасним звиждућим позивом ки-ви-уу који се даје на тлу или у лету, а често се чује ноћу. Птице које се свађају такође имају груб поновљени звук ки. У лету, замаси крила производе туп звук. Позиви мужјака и женки показују разлике у структури, а акустична анализа на 59 птица у заточеништву показала је 100% тачности у одређивању пола када се упореди са молекуларним методама.
Одрасле птице у Азији могу се помешати са сличном врстом мала патка пишталица (Dendrocygna javanica), која је мања, има црнкасту круну и нема уочљиву тамну пругу низ задњи део врата. Младе жуте патке пишталице су веома сличне младим врстом мала патка пишталица (Dendrocygna javanica), али је боја круне и даље разлика. У Јужној Америци и Африци, младе јединке врсте белолика патка пишталица (Dendrocygna viduata) се разликују од двобојних по тамним крунама, пругастим боковима и кестењастим грудима.
Распрострањеност и станиште мини|Јато у мочвари Паликаранаи, Индија Жута патка пишталица има веома велики ареал који се протеже преко четири континента. Гнезди се у низијској Јужној Америци од северне Аргентине до Колумбије, а затим до јужних САД и Западних Индија. Налази се у широком појасу преко подсахарске Африке и дуж истока континента до Јужне Африке и Мадагаскара. Индијски потконтинент је њено упориште у Азији. Она предузима сезонске миграције као одговор на доступност воде и хране. Афричке птице се селе јужно у јужном лету да би се гнездиле и враћају се на север зими, а азијске популације су веома номадске због променљивости падавина. Ова врста има јаке колонизаторске тенденције, проширивши свој ареал у Мексику, САД и Западним Индијама последњих деценија, са ширењем ареала на север у Калифорнију крајем 19. века и у регионе узгоја пиринча на обалској равници Мексичког залива у САД почетком и средином 20. века, с обзиром на њену склоност ка подручјима где се узгаја пиринач. Гнежђење у северном америчком региону ограничено је на обалску равницу Мексичког залива у Тексасу и Луизијани и локалитете у јужној Калифорнији и јужној и источно-централној Флориди. Посматрања птице изван сезоне гнежђења, посебно од 1950-их, забележена су у умереним регионима чак на северу до басена реке Мисисипи, региона источних Великих језера и дуж пацифичке и атлантске обале све до јужне Канаде. Птице луталице се могу појавити далеко изван нормалног ареала, понекад остајући да се гнезде, као у Мароку, Перуу и на Хавајима.
Жута патка пишталица се налази у низијским мочварама и барама на отвореном, пиринчаним пољима, равничарским пределима, а избегава шумовита подручја. Није типично планинска врста, гнезди се у Венецуели, на пример, само до , али је једини запис о гнежђењу у Перуу био на .
Понашање Ова врста се обично налази у малим групама, али се на омиљеним местима могу формирати значајна јата. Добро хода, без гегања, и обично се храни зарањањем главе и предњег дела тела, иако може да зарони ако је потребно. Не седи често на дрвећу, за разлику од других утви звиждавки. Лети на малој висини са спорим замасима крила и ногама које висе уназад, у лабавим јатима, а не у чврстој формацији. Храни се током дана и ноћу у прилично великим јатима, често са другим врстама Dendrocygna, али се одмара или спава у мањим групама средином дана. Оне су бучне и показују своју агресију према другим појединцима забацивањем главе уназад. Пре него што полете у знак узбуне, често тресу главом у страну.Johnsgard (1965)
Неколико зглавкарских паразита је забележено на овој патки, укључујући пероједе из породица Philopteridae и Menoponidae, гриње перја и кожне гриње. Унутрашњи хелминтски паразити укључују ваљкасте црве, пантљичаре и метиље. У истраживању на Флориди, свих 30 тестираних патака носило је најмање две врсте хелминта; ниједна није имала крвне паразите. Само једна патка није имала гриње или ваши.
Гнежђење мини|Dendrocygna bicolor — MHNT Размножавање се поклапа са доступношћу воде. У Јужној Америци и Јужној Африци, главни период гнежђења је децембар—фебруар, у Нигерији је јул—децембар, а у Северној Америци средина маја—август. У Индији, сезона парења је од јуна до октобра, али са врхунцем у јулу и августу.Ali & Ripley (1978) Жуте патке пишталице показују доживотну моногамију; свадбени плес је ограничен на неколико узајамних зарањања главе пре парења и кратак плес након копулације у којем птице подижу своја тела једна поред друге док газе воду.
Парови се могу гнездити сами или у лабавим групама. У Јужној Африци, гнезда могу бити на удаљености од једно од другог, а густине гнежђења до 13,7 гнезда по квадратном километру пронађене су у Луизијани. Гнездо, пречника , направљено је од биљних листова и стабљика и има мало или нимало меке облоге. Обично се гради на тлу (за разлику од црвотрбе утве), у мочварној вегетацији и у вештачким стаништима као што су плитко поплављена пиринчана поља, у густој вегетацији и близу воде, али понекад и у рупама у дрвећу. У Индији је употреба рупа у дрвећу, па чак и старих гнезда грабљивица или врана, много чешћа него другде. Јаја се полажу у интервалима од отприлике 24 до 36 сати, почевши пре него што је гнездо завршено, што доводи до одређених губитака из легла. Она су беличаста и у просеку су димензија и теже . Легло обично броји око десет јаја, али друге женке понекад полажу јаја у исто гнездо, па се повремено може наћи 20 или више јаја. Јаја се такође могу додати у гнезда других врста, попут америчке усправке.
Оба пола инкубирају, смењујући се једном дневно, при чему мужјак често преузима већи део ове дужности. Јаја се излегу за око 24—29 дана. Пачићи прекривени паперјем су сиви, са светлијим горњим деловима, и белом траком на врату,Phillips (1922) pp. 128–129. и теже у року од једног дана од излегања. Као и сви пачићи, они су потркушци и напуштају гнездо након једног дана, али их родитељи штите док не оперјају око девет недеља касније. Јајима и пачићима се могу хранити сисари, птице и гмизавци; један родитељ може покушати да одвуче пажњу потенцијалном предатору приказом сломљеног крила док други одрасли одводи пачиће. Птице су полно зреле након једне године, а максимална позната старост је 6,5 година.
У Јужној Африци је забележено неколико случајева хибридизације са врстом белолика патка пишталица (Dendrocygna viduata) у дивљини; у већини делова јужне Африке, ове две врсте се гнезде у различито време, bicolor током сушне сезоне (април до септембар) а viduata током киша (октобар до март). Хибридизација у заточеништву је чешћа, али ограничена на друге врсте у роду Dendrocygna.
Исхрана мини|upright|Дуге ноге омогућавају патки да стоји усправно и хода без гегања. Жута патка пишталица се храни у влажним подручјима дању или ноћу, често у мешовитим јатима са сродницима као што су белолице или црвотрбе утве. Њена храна је углавном биљног порекла, укључујући семење, луковице, траве и стабљике, али женке могу укључити животињске ставке као што су водене црве, мекушце и инсекте док се припремају за полагање јаја, што тада може чинити до 4% њихове исхране. Пачићи такође могу јести понеког инсекта. Храну сакупљају кљуцањем биљних делова док ходају или пливају, зарањањем главе и предњег дела тела, или повремено роњењем до дубине од . Омиљене биљке укључују лопочиће, водене амброзије, бургу просо, шама траву, плави лопоч, воштанолисни ноћурaк, шиљак и троскоте. Пиринач је обично мали део исхране, а истраживање на кубанским пиринчаним пољима показало је да су биљке које су узимане углавном биле корови који расту уз усев. Међутим, у једној студији у Луизијани, 25% исхране женки које инкубирају састојало се од житарица.
Статус