мини|Две жене плешу и имају менструацију. Уметност на стенама аустралијских староседелаца са реке Горњи Јул, Пилбара, Западна Аустралија. Re-drawn after
Постоје многи културолошки аспекти који се тичу тога како друштва гледају на менструацију. Различите културе посматрају менструацију на различите начине. Основа многих норми понашања и комуникације о менструацији у западним индустријским друштвима је веровање да менструација треба да остане скривена. Насупрот томе, у неким аутохтоним друштвима ловаца-сакупљача, менструални обреди се посматрају у позитивном светлу, без икаквих конотација нечистоће. У већем делу Индије, менарха се слави као обред прелаза.
Менструални табу је сваки друштвени табу који се тиче менструације. У неким друштвима то укључује перцепцију менструације као нечисте или срамне, спречавајући чак и помињање менструације, било у јавности (у медијима и оглашавању) или приватно (међу пријатељима, у домаћинству или са мушкарцима). Многе традиционалне религије сматрају менструацију ритуално нечистом, иако антрополози кажу да концепти „светог” и „нечистог” могу бити блиско повезани. Reprinted as
Митологија Термини менструација и мензис потичу од , што је сродно са , и коренима енглеских речи month (месец) и moon (Месец).
Према антрополозима Томасу Баклију и Алми Готлиб, међукултуралне студије показују да, иако су табуи о менструацији готово универзални, и док многи од њих укључују појмове нечистоће (ритуална нечистоћа), бројне менструалне традиције „сведоче о сасвим различитим, чак и супротним, сврхама и значењима”. У неким традиционалним друштвима, жене доживљавају менструалне ритуале као заштитне и оснажујуће, нудећи женама простор издвојен од мушког погледа и од нежељених сексуалних или кућних притисака и захтева. Другим речима, идеја о изолацији у менструалној колиби може се перципирати као протеривање жене која се сматра нечистом и табуисаном, или као добродошао простор и време ослобођено уобичајених дневних послова: изолација насупрот повлачењу.
Поучан пример пружа антрополог Вини Маги, која је годинама живела у сељачком друштву народа Калаши у округу Читрал у северозападном Пакистану. Она описује заједничку (велику менструалну кућу) као „најсцетије место” у селу, које поштују мушкарци, и која служи као женски организациони центар за успостављање и одржавање родне солидарности и моћи. Такође погледајте интервју спроведен у Period Matters са женама Калаша где оне описују себе као „слободне” да доносе изборе и да имају прилику да се одморе током менструације. Према једном делу културолошке еволуционе науке, идеју да менструална крв означава тело као периодично свето првобитно су успоставиле женске коалиције у сопственом интересу, иако су касније, са успоном власништва над стоком и патријархалне моћи, ова иста веровања и табуе искористили религијски патријарси да појачају угњетавање жена.
Метаформичка теорија, како су је предложиле културолошки теоретичар Џуди Гран и други, поставља менструацију као централну организациону идеју у стварању културе и формирању најранијих људских ритуала.
Синхронизација са Месецом Менструација у синхронизацији са Месецом се широко претпоставља у митовима и традицијама као ритуални идеал. Идеја да је менструација — или би идеално требало да буде — у хармонији са ширим космичким ритмовима једна је од најупорнијих идеја централних за митове и ритуале традиционалних заједница широм света. Једну од најтемељнијих анализа првобитне митологије икада предузетих извршио је француски антрополог Клод Леви-Строс, који је закључио да, узети заједно, аутохтони митови Северне и Јужне Америке изражавају забринутост мушкараца да би, ако се женски циклуси не би пажљиво пратили и синхронизовали, универзум могао потонути у хаос.
Код Абориџина у Аустралији, натприродно биће познато као „Дугина змија” тумачено је, између осталог, као аутохтони начин концептуализације идеала синхронизованих плимских, лунарних, менструалних и сезонских периодичности чија укупна хармонија (верује се) даје духовну моћ и плодност.
Многима такве културолошке асоцијације изгледају уверљиво јер се код људи менструални циклус прилично блиско приближава синодичком циклусу Месеца од 29,5 дана, за разлику од шимпанза (~36 дана) или бонобо мајмуна (~40 дана). Статистичке информације од ловаца-сакупљача недостају, али тамо где се велике западне студије фокусирају на врхунске репродуктивне године жена — уклањајући вредности које одступају — дужина циклуса гравитира око 29,1–29,5 дана, док се број за жене у тридесетим скраћује према 28 дана. Ни у једној тренутној људској популацији није доказано статистички значајно везивање за фазе Месеца.
Свето и моћно мини|десно|100п|Анголски (народ Јомбе) фетиш за регулисање менструације У неким историјским културама, жена која има менструацију сматрана је светом и моћном, са повећаним психичким способностима, и довољно снажном да излечи болесне. Према народу Чероки, менструална крв је била извор женске снаге и имала је моћ да уништи непријатеље. У античком Риму, Плиније Старији је писао да жена са менструацијом која открије своје тело може отерати градоносне олује, вихоре и муње. Ако се скине гола и хода око поља, гусенице, црви и тврдокрилци падају са клипова кукуруза. Менструална крв се сматра посебно опасном за мушку моћ., by Ada I. Engebrigtsen, У Африци, менструална крв се користи у најмоћнијим магијским амајлијама како би се и прочистило и уништило., by Eugenia W. Herbert, Мајанска митологија објашњава порекло менструације као казну за кршење друштвених правила која регулишу брачни савез. Менструална крв се претвара у змије и инсекте који се користе у црној магији, пре него што се мајанска богиња Месеца поново роди из ње.
Тамо где се женска крв сматра светом, верује се да је треба ритуално издвојити. Према овој логици, када света крв дође у контакт са профаним стварима, она се доживљава као ритуално опасна или „нечиста”.Durkheim, E. 1965 . . Пример за то је индијска уметница Лајла Фричајлд која је интернализовала ово веровање и прикупила своју менструалну крв да би насликала слику инспирисану сном у којем је видела себе као моћну, крварећу богињу Лађа Гаури. У есеју који прати њену уметност она објашњава своје веровање у креативну и исцељујућу моћ менструалне крви.
Менструација и хуморална медицина
Многа веровања о менструацији у раном модерном периоду била су повезана са хуморизмом, системом медицине који су увели антички грчки и римски лекари. Људи су веровали да људско тело садржи четири телесна сока (хумора): крв, слуз, жуту жуч и црну жуч. Болести и проблеми су схватани као последица дискразије, или неравнотеже у четири сока. Третмани за болести имали су за циљ враћање равнотеже, лечење пацијента. Хуморални модел је био континуитет током раног модерног периода, упркос чињеници да су нове медицинске теорије почеле да се појављују у другој половини осамнаестог века, јер ове нове идеје које су користиле различите третмане укључујући нове хемикалије нису биле толико поуздане јер нису биле правилно установљене.
На овај начин, медицинска и популарна веровања о менструалним проблемима као што су нередовна менструација, аменореја (изостанак менструације док је жена плодна) или дисменореја (болне менструације) разматрана су у односу на четири сока. У раној модерној западној Европи, лекари су веровали да материца не може бити превише хладна, врућа, влажна или сува и да вишак било чега од тога може утицати на плодност жене. Значајно је да су људи веровали да топлота подстиче сексуално задовољство и повећава вероватноћу зачећа детета, што значи да материца мора бити топла током односа. Ако би се утврдило да жена има проблема са менструацијом што би потом утицало на њену плодност, коришћени су лекови који су имали за циљ да промене хуморално стање тела. Афродизијаци су били уобичајен лек који се давао женама са менструалним проблемима, јер се веровало да имају унутрашње ефекте загревања, стимулишући менструацију исправљањем конституционалне равнотеже материце која је била превише хладна.
Религијски погледи Социолошки теоретичар Емил Диркем тврдио је да је људска религија у својој целости првобитно настала у вези са менструацијом. Његов аргумент је био да одређена врста акције — колективна ритуална акција — може истовремено успоставити тотемизам, закон, егзогамију и сродство поред карактеристично људског језика и мишљења. Све је почело, према Диркему, када је ток крви периодично прекидао односе међу половима. „Сва крв је страшна”, приметио је,Durkheim, E. 1963. La prohibition de l'inceste et ses origines. L'Année Sociologique 1: 1-70. Reprinted as Incest. The nature and origin of the taboo, trans. E. Sagarin. New York: Stuart. „и све врсте табуа су установљене да спрече контакт са њом”. Током менструације, жене би вршиле „врсту одбијајуће акције која држи други пол даље од њих”. Мислило се да иста крв тече кроз вене жена и животиња подједнако, сугеришући крајње порекло крви у „тотемским” — делом људским, делом животињским — прецима. Када је менструална крв повезана са крвљу лова, постало је логички могуће да ловац поштује одређене животиње као да су му род, што је суштина „тотемизма”. Унутар заједничке крви групе боравио је њен „бог” или „тотем”, „из чега следи да је крв божанска ствар. Када истекне, бог се прелива”.
Будизам У Теравада и Хинајана будизму менструација се посматра као „природна физичка екскреција кроз коју жене морају да пролазе на месечној бази, ништа више или мање”. Међутим, у средњовековном јапанском будизму, женама које имају менструацију често је било забрањено да посећују храмове и света места због њихове перципиране нечистоће, првенствено због апокрифних текстова као што је Сутра крваве зделе, забрана која још увек постоји на одређеним местима. Женама такође тренутно није дозвољено да уђу у сумо борилиште (dohyō) у Јапану, традиција која потиче из шинтоистичких и будистичких веровања да су жене „нечисте” због менструалне крви. У будизму Шри Ланке, не само женама које имају менструацију већ и мужевима и другим мушкарцима који су били у кући са женама које имају менструацију такође је забрањен улазак у храмове и светилишта. Насупрот томе, у периоду Камакура, оснивачи нових будистичких секти као што су Хонен, Шинран и Ничирен нису сматрали менструацију духовном препреком за верску праксу и дозвољавали су женама које имају менструацију улазак у храмове својих школа.Toshie Kurihara (not dated) A History of Women in Japanese Buddhism: Nichiren's Perspectives on the Enlightenment of Women У бутанским будистичким традицијама, менструација се историјски није сматрала нечистом према Вађрајана веровањима; заправо, менструација се сматрала светом и чистом као извор живота за просветљена бића. У тантричким тибетанским будистичким текстовима реч за вагину је 'пема' или лотос што означава позитивну симболику везану за женско тело.
Хришћанство
Већина хришћанских деноминација не следи никакве специфичне ритуале или правила везана за менструацију. Друге деноминације, као што су оне Оријенталног православног хришћанства, следе правила слична онима изложеним у одељку Свети код у Левитској књизи, донекле слична јеврејском ритуалу нида. Папа Дионисије Александријски сматрао је у погледу жена које имају менструацију да „ни оне саме, будући верне и побожне, не би се усудиле када су у овом стању нити да приђу Светој трпези нити да додирну тело и крв Христову”. Као такве, оријентално-православне хришћанке, попут оних које припадају Коптској православној цркви, не иду у цркву док имају менструацију.