мини|Грађевински радови између Рогнана и Ботна на аутопуту 50 (сада Е6), познатом као Крвави пут. Крвави пут () је рута североисточно од Рогнана у општини Салтдал у округу Нордланд, Норвешка, коју су изградили заробљеници током Другог светског рата.Ham, Anthony, Miles Roddis, & Kari Lundgren. 2008. . Footscray, Victoria: Lonely Planet, Рута је била нова деоница Норвешког националног пута 50 између Рогнана и Лангсета на источној страни Салтдалског фјорда (Saltdalsfjorden), где је пре рата постојала трајектна линија. Конкретан инцидент који је дао име путу био је крвави крст који је насликан на стени у јуну 1943. године. Крв је потицала од заробљеника који је упуцан дуж руте, а крст је насликао његов брат.Storeng, Odd. 1997. Krigsfangenes historie – Blodveien i Saltdal. Bodø: Saltdal kommune..
Затвореници су живели у примитивном логору у селу Ботн, удаљеном само изван Рогнана. Ратни заробљеници су имали веома мале дневне оброке, дуго радно време, лошу одећу за зимску употребу, примитивне бараке и јадне санитарне услове, а према њима се окрутно поступало. Логор Ботн је првобитно водио СС, а под њиховим руководством су вршена и масовна погубљења.
Када је Вермахт преузео управљање логором Ботн у октобру 1943. године, услови су се постепено побољшавали. Услови су се додатно побољшали када је Црвени крст сазнао за логоре и када је спроведено неколико инспекција.
Логор Ботн је био један од пет оригиналних логора за ратне заробљенике у северној Норвешкој. У логору су били затвореници из Југославије, Совјетског Савеза и Пољске. Најмлађи ратни заробљеници имали су једва 12 година. Услови у свих пет логора били су лоши са високом стопом смртности. Број затвореника у логору Ботн може се проценити само на основу сведочења преживелих. У логор је стигло скоро 900 затвореника; од њих је око половина умрло услед погубљења, казне, неухрањености и исцрпљености.
До краја рата у Салтдалу је било око 7.500 ратних заробљеника, али број је неизвестан. Постојало је чак 18 логора од Салтфјелета (планине) и северно до Салтдалског фјорда, али је третман који су заробљеници добијали у овим логорима био знатно бољи. На суђењима одржаним после рата, логори су називани логорима за истребљење. Норвешке власти је шокирало то што су норвешки младићи од само 16 година служили као стражари у логору. Младићи су били чланови Хирдвактбатаљона (Гардијског батаљона Хирда) формираног под NS Ungdomsfylking (Национална омладинска организација) и окрутно су поступали са ратним заробљеницима. У послератним суђењима, неколико норвешких стражара добило је затворске казне, а неки од немачких СС официра осуђени су на смрт стрељањем.
Позадина
Изградња друмских и железничких веза мини|Плава линија означава деоницу пута близу Рогнана где су Југословени радили на аутопуту 50. Та деоница је једно од неколико места у Норвешкој познатих као Крвави пут. Затворени логор Ботн је означен плавим оквиром. Црвена линија означава европски пут Е6. Током окупације Норвешке у Другом светском рату, немачке снаге су имале огромне потребе за транспортом, посебно у северној Норвешкој, где су, између осталог, морале да допреме залихе на северни фронт, транспортују руду из ЛКАБ-а преко Нарвика, никл из Финске, као и људство и материјал широм целог региона. Транспорт бродом дуж норвешке обале био је опасан због савезничког бомбардовања. Путна мрежа је била лоша и недовољно развијена. Нордландска линија није ишла даље на север од Мошена, а на главним путевима било је много трајектних прелаза. Развој железнице је централно виђен као једино решење за добијање задовољавајућег транспорта. Адолф Хитлер је наредио брзи развој Поларне линије до Ћирћенеса; немачки командант у Норвешкој, генерал-пуковник Николаус фон Фалкенхорст, захтевао је 145.000 ратних заробљеника да би се спровео развој железнице до Киркенеса у року од четири године.
Веома свеобухватан план је одложен, и у првој рунди је доведено 30.000 ратних заробљеника да изврше изградњу железничке пруге од Мошона до општине Тисфјорд. Организација Тот била је одговорна за сав развој путева у окупираним земљама, а подјединица под називом Einsatzgruppe Wiking (Викиншка радна група) преузела је одговорност за изградњу железнице између Мо и Ране и Фаускеа. Шеф организације Тот за Норвешку био је Вили Хене, а шеф пододељења „Einsatzgruppe Wiking“. Шеф одељења за изградњу путева Einsatzgruppe Wiking, Херман Хесе, писао је Вилију Хенеу у јуну 1943. „да га је грађевинска фирма Ханс Релингер КГ (Фирт) обавестила да су недавно престали са премлаћивањем југословенских логораша на свом градилишту за изградњу путева у нади да ће то побољшати учинак мушкараца.“Gogl, Simon, Laying the Foundations of Occupation, Organisation Todt and the German Construction Industry in Occupied Norway, 2020, Einsatzgruppe Wiking била је одговорна за премлаћивање и убијање ратних заробљеника током изградње пута. Неколико немачких грађевинских компанија било је укључено као подизвођачи, које и данас постоје: Милер-Алтватер (Штутгарт), Ешвајлер Тифбау – Ј. Пелини (Ешвајлер) и Релингер КГ (Фирт).
До краја рата, Вермахт је користио 140.000 ратних заробљеника као ропски рад у Норвешкој. Од њих, око 1.600 су били Пољаци, 1.600 Југословени, а већина, око 75.000, били су совјетски држављани.
Пет главних логора у северној Норвешкој мини|Брод са ратним заробљеницима стиже у Ботн. Ратни заробљеници су послати кроз средњу Европу до Шчећина на Балтичком мору. На путу до Норвешке, били су смештени у разним немачким логорима.Christie, Nils. 1972. . Транспорт из Шчећина је био бродом до Бергена или Трондхејма, а затим даље на север до пет главних логора. Најсевернији се налазио у општини Карасјок, логор у Бејсфјорду је био највећи, логор Ботн се налазио у општини Салтдал, а у јужном делу северне Норвешке налазили су се логори Осен и Корген.Parelius, Nils. 1984. . (Reprinted from Samtiden 6, 1960.)Ових првих пет логора називани су „српским логорима“ (). Међутим, широм северне Норвешке постојало је много више мањих логора. Само између Коргена и Нарвика било је чак 50 логора са око 30.000 затвореника.
У лето 1942. године, око 2.500 југословенских ратних заробљеника стигло је у ових пет логора, а до следећег лета само око 750 је остало живо. Разлике између логора су очигледне из чињенице да у логору у Бакену, даље у Салтдалу, ниједан заробљеник није умро током три године.
Услови у многим логорима били су сурови. Одговорност у логорима је била систематски подељена, тако да је појединачни немачки официр са одговорношћу у сваком логору могао са одређеним оправдањем да се прогласи неодговорним за беду. Лични карактер команданта логора био је пресудан за услове у сваком логору.
Аутопут 50 између Рогнана и Фаускеа Изградња путева требало је да се одвија истовремено са изградњом железнице. Аутопут 50 (данас Е6) који прелази Салтфјелет отворен је 1937, али је био пут лошег квалитета. Од Рогнана до Лангсета, неколико километара северно у Салтдалском фјорду, постојао је трајект. Даље на север у Салтену било је и много дужих трајектних веза. У децембру 1941. године, Немци су захтевали присилну изградњу путева и понудили су затворенике Дирекцији јавних путева да изврше радове. Договорено је да се да приоритет трима путним системима у Коргену, у Ботну у Салтдалу и око Беисфјорда у Офотену.
Нови пут преко Коргфјелета (планина) у општини Корген требало је да замени другу трајектну везу дуж аутопута 50 између Елсфјорда и Хемнесбергета. Дана 23. јуна 1942. године, југословенски ратни заробљеници су доведени у два логора: у Фагерлимуен (у Коргену) и у Осен (у Кнутлији). Логори су били активни до лета 1943. године. Привремени мост је постављен преко Бајсфјорда у Офотену у јулу 1943. године, а трајектна веза је успостављена између Фагернеса и Анкенеса. Ово је замењено мостом Беисфјорд 1959. године. Логор Беисфјорд се налазио у Беисфјорду, јужно од Нарвика, и била је активна од јуна 1942. до краја рата.
Крвави пут је био деоница пута североисточно од Рогнана у општини Салтдал. Пут је био нова деоница Норвешког националног пута 50 између Рогнана и Лангсета на источној страни Салтдалског фјорда, где је пре рата постојала трајектна веза. Сам Крвави пут сада одговара делу данашњег европског пута Е6 између Салтнеса и Саксенвика. Затвореници који су градили пут припадали су логору Ботн.
Ратни заробљеници су генерално лоше третирани током изградње. Добијали су мале порције једноставне хране, њихова одећа није била погодна за зимску употребу, а хигијенски услови су били изузетно лоши са великом заразом вашкама.
Логор Ботн мини|Панорамски поглед на логор Ботн. Данас се на том месту налази југословенско и немачко ратно гробље. мини|Фотографија из часописа Aktuell у јуну 1945. из једног од логора на планини Салтфјелет. Услови у логору Ботн су вероватно били слични. Највећи и најпознатији логор у Салтдалу био је у Ботну близу Салтдалског фјорда, око из Рогнана. Камп је био удаљен од осталих зграда у Ботну, али је и даље био близу радова и фјорда. Око Ботна су високе планине, а подручја на истоку су голи, пусти планински терени. Пре него што је изграђен Крвави пут, мало село није имало путну везу.
Затвореници су изводили радове на путу на деоници од Рогнана до Лангсета. Особље из Норвешке управе за јавне путеве технички је водило радове и служило као надзорници минирања и управници објеката.
Позадина затвореника Ратни заробљеници који су коришћени у Салтдалу дошли су из Југославије и Совјетског Савеза, а неки су били и из Пољске.
Већина затвореника из Југославије били су политички затвореници, али криминолог Нилс Кристи објашњава да је њихово порекло било различито, те да их је стога тешко у потпуности окарактерисати. Кристи такође нуди неке хипотезе о томе зашто је вероватно да су били политички активни. Део њих били су и политички затвореници и партизани, и били су из свих друштвених слојева и свих узраста; најмлађи су имали само 13 до 14 година. Већина су били Срби, али неки су били и Хрвати.
Радни логори у Норвешкој и другим областима које су Немци освојили често су били једнако лоши као логори „Ноћ и магла“, где би посебно „нестајали“ политички затвореници. Покрети отпора су се јављали у земљама које је окупирала нацистичка Немачка. Погубљења заробљених чланова отпора била су контрапродуктивна јер су ојачала јавно мњење. Логори „Ноћ и магла“ су држали сроднике затвореника и друге људе несвесним њихове судбине. Овај систем је коришћен против чланова отпора и у Немачкој и у окупираним подручјима. Поред тога, логори су представљали важну економску базу за државу којом су доминирале СС снаге. Трошкови рада били су веома мали, а понуда радне снаге готово неограничена.Jovanović, Cveja. 1985. .
Долазак у логор Логор Ботн је био активан од јула 1942. до јуна 1944. године. Логор је изградила Управа јавних путева након што јој је почетком јуна 1942. године наређено да изгради касарне. Логор је био ограђен са две ограде од бодљикаве жице, које су биле високе око висок и имао је размаку између њих. У логору су била три стражара. Две бараке су биле изграђене са једноставним спољним облогама од дасака и подовима без темеља. Барака садржи кревете на пет спратова. Испред логора налазила се барака за посаду страже. Када је стража постављена 20. јуна, зграда још није била завршена. Командант логора био је хауптштурмфирер Франц Кифер, а био је задужен за шест официра и два подофицира, све чланове СС-а. Поред тога, било је десет до дванаест војних полицајаца и још један подофицир. Командант логора Осен, штурмбанфирер Долф, такође је имао надзор над логорима Ботн и Корген.