Фрањо Радочај (Старчево, 29. јул 1902 — Београд, 2. март 1948) био је српски сликар, графичар и илустратор.
Биографија Рођен је 29. јула 1902. у Старчеву, у сиромашној породици. У родном месту завршио је основну школу, а потом је прешао у Панчево, где је завршио четири разреда Гиназије. Под врло тешким материјалним околностима, по завршетку Првог светског рата, запослио се код једне собосликарске радионице у Панчеву, где је као ученик учио фирмописачки и собосликарски занат и ту је остао три године.
Године 1921. уписао је Уметничку школу у Београду, као ванредни ученик, где је постигао значајан успех, у току прве године. Охрабрен овим првим успехом отишао је за Загреб и уписао Краљевску уметничку академију. Прва четири семестра завршио је код професора Томислава Кризмана, а осталих осам код професора Љубе Бабића.
Одмах после првог семестра, и показаног успеха, признат му је други семестар и додељена награда Земаљске владе од 500 динара за 1923. годину.Академија у Загребу број 220/1923. Због слабог имовног стања опроштен му је принос учила за Академију за 1925,Академија у Загребу број 468/1925. а 1928. године дозвољено му је да може радити на Академији.Академија у Загребу број 134/1928. Академију је завршио са одличним успехом.Академија у Загребу број 186/1940.
После завршене Академије долази у Панчево, где му је живела мајка. У тим годинама стварао је и радио у Панчеву и Вршцу, у коме му је приређена и прва самостална изложба са око двадесет уља. Потом се трајно настанио у Београду и деловао је као слободни уметник, живео је у тешким материјалним условима. Од 1933. године стално је излагао на изложбама Удружења ликовних уметника, као члан Ладе, на изложбама „Ладе” у Новом Саду, на изложби „Савремених сликара Војводине” у Осијеку, на изложби „Преглед савремене Југословенске уметности”.
Године 1934. је у Београду добио награду дневног листа „Политика” за дело „Жена при раду”. Милан Бутозан, чувени панчевачки сликар, неколико дана раније је у листу „Банатски весник” објавио текст у којем је панчевачкој јавности указао на дотадашњи тежак и мукотрпан животни пут Радочаја, као и на још суровију свакодневицу с којом се у то време суочавао. Истакао је да га је Панчево готово заборавило, упркос томе што је у том граду провео двадесет година. Уједно је предложио да град откупи награђену слику, чија је вредност процењена на шест хиљада динара, и тако помогне овом даровитом уметнику. мини|262x262п|Женски портрет, око 1935. Његово стваралаштво обухвата широк тематски распон — након завршетка Академије интензивно је радио на сликарству и под утицајем Кљаковића илустровао, затим је прешао на портрете под утицајем Љубе Бабића, бавио се графиком и радио низ малих композиција у бакротиску и дрворезу (фарисеји), након тога радио је по укусу публике, средње буржоаске класе. Верује се да је достигао свој врхунац у тонском сликању, са сликама из времена окупације, након чега се вратио на цртеж (Портрети са пруге) и спремао насловне стране за часописе (Пионир).
Самостално је излагао у Вршцу 1929. године, а у Београду 1940. заједно са вајаром Жиком Михајловићем. Године 1941. постављен је за суплента школе за Примењену уметност. Исте године, приликом бомбардовања Београда, атеље му је срушен и са њим уништен и велики део његових слика. Време окупације проводио је веома тешко, без стана и скоро без икакве опскрбе. И поред тога, радио је код својих пријатеља и створио слике „Мртва природа са белим луком” и „Цвеће”.
Године 1945. одлуком Министарства просветеАкадемија за примењену уметност у Београду, Досије Ф. Радочаја. преузет је за Школу примењене уметности, а 1947. одлуком истог министарства преведен је у звање професора на истој школи. Поред слабог здравља, са студентима је одлазио на Омладинску пругу Шамац–Сарајево. Инспирисан радним еланом омладине, радио је низ цртежа са пруге које је излагао на изложби „Омладинска пруга Шамац–Сарајево” у Сарајеву 1947. За живота, ово је била његова последња изложба.
Године 1948. у матру умро је у јединој београдској болници, испраћен само од својих искрених пријатеља. Њему у част приређене су комеморативне изложбе графика, цртежа и уља у Панчеву 1955. и Београду 1961. године, као и ретроспектива у Вршцу 1965.
Његова дела данас се чувају у Народном музеју у Београду, Музеју савремене уметности у Београду, Галерији Матице српске у Новом Саду, Академији примењене уметности у Београду, Народном музеју Панчево, Градском музеју Вршац, као и у бројним приватним збиркама.
Референце
Категорија:Рођени 1902. Категорија:Умрли 1948. Категорија:Уметници из Панчева Категорија:Српски сликари Категорија:Српски графичари Категорија:Српски илустратори