мини|Вуцај тањир, кинески извозни порцелан, период цара Кансија, мини|Сликарска радионица у Царској мануфактури порцелана у Бечу, мини|Осликавање порцелана у Вајмару, Немачка, 1989. године Осликавање порцелана или порцеланско сликарство, представља украшавање глазираних порцеланских предмета, као што су тањири, чиније, вазе или статуе. Тело предмета може бити од тврдог порцелана, развијеног у Кини у 7. или 8. веку, или од меког порцелана (често коштани порцелан), развијеног у Европи у 18. веку. Шири термин керамичко сликарство укључује осликану декорацију на земљаном посуђу са оловном глазуром, попут кремвајра, или грнчарије са калајном глазуром као што су мајолика или фајанс.
Обично се тело прво пече у пећи како би се претворило у тврди, порозни бисквит. Подглазурна декорација се затим може применити, након чега следи глазура, која се пече тако да се веже за тело. Глазирани порцелан се затим може осликати надглазурном декорацијом и поново пећи како би се боја везала са глазуром. Већина комада користи само једно од ова два осликавања (подглазурно или надглазурно), при чему се ово друго често назива „емајлираним”. Декорације се могу наносити четкицом или шаблонирањем, трансферном штампом и ситоштампом.
Осликавање порцелана развијено је у Кини, а касније је преузето у Кореји и Јапану. Украшени кинески порцелан из 9. века пронађен је на Блиском истоку. Порцелан намењен трговини са овим регионом често има исламске мотиве. Трговина са Европом почела је у 16. веку. До почетка 18. века, европски произвођачи су открили како да праве порцелан. Фабрику мајсенског порцелана у Саксонији пратиле су друге фабрике у Немачкој, Француској, Уједињеном Краљевству и другим европским земљама. Технологија и стилови су еволуирали. Декорација неких ручно осликаних тањира и ваза из 19. века подсећа на уљане слике. У другој половини 19. века, осликавање порцелана постало је угледан хоби за жене из средње класе у Северној Америци и Европи. У новије време оживело је интересовање за осликавање порцелана као облик ликовне уметности.
Технички аспекти
Тела (основе) мини|Винтиџ Ројал Вустер коштани порцелан Кинези дефинишу порцелан као врсту грнчарије која је тврда, компактна и ситнозрнаста, која се не може огребати ножем и која одјекује јасним, музичким тоном када се удари. Не мора бити бео или прозрачан. Овај порцелан се прави од каолина. Глина се меша са петунцеом, или чешће фелдспатом и кварцом. Глазура се припрема од петунцеа помешаног са течним кречом, са мање креча у висококвалитетним глазурама. Креч даје глазури зеленкасту или плавичасту нијансу, бриљантну површину и осећај дубине. Тврди порцелан се пече на температурама од 1.260 до 1.300 °C.
Меки порцелан је изумљен у Европи. Меки порцелан који се правио у Енглеској од око 1745. године користио је глину која при печењу постаје бела, уз додатак стакласте фрите. Фрита је топитељ који узрокује да комад витрификује када се пече у пећи. Меки порцелан се пече на температурама од 1.000 до 1.100 °C. Пећ се мора загрејати на тачну температуру на којој ће комад витрификовати, али не више, иначе ће се комад улегнути и деформисати. Меки порцелан је прозрачан и може се танко обликовати. Након печења има сличан изглед и својства као тврди порцелан.
Употреба калцинисаних животињских костију у порцелану предложена је у Немачкој 1689. године, али је коштани порцелан развијен у Енглеској, при чему је први патент пријављен 1744. године. Коштани порцелан је усавршио Џосаја Спод (1733–1797) из Стоука на Тренту у Енглеској. Основна формула је 50% калцинисане говеђе кости, 25% корнволског камена и 25% каолина (кинеске глине). И камен и глина се добијају из гранита. Камен је фелдспатски топитељ који се топи и реагује са осталим састојцима. Добијени материјал је снажан, бео и прозрачан, и одзвања када се удари. Пече се на средњој температури, до 1.200 °C, што му даје много боље тело од предмета од меког порцелана са стакластом фритом. Температура печења је нижа него за тврди порцелан, тако да више металних оксида може задржати свој састав и везати се за површину. Ово пружа шири спектар боја за декорацију.
мини|Делфтска керамика из 18. века која приказује кинеске сцене Земљано посуђе укључује керамику са калајном глазуром, викторијанску мајолику, делфтску керамику и фајанс. Земљано посуђе је непрозирно, са релативно грубом текстуром, док је порцелан прозрачан, са фином текстуром ситних кристала распршених у провидној стакластој матрици. Индустријски произвођачи земљаног посуђа пеку тело у фази бисквита до температуре сазревања, обично од 1.100 до 1.160 °C, затим наносе глазуру и пеку комад са глазуром на нижој температури од око 1.060 до 1.080 °C.
Код каменине и порцелана тело се обично пече у бисквиту на 950 до 1.000 °C, а затим се глазура пече на 1.220 до 1.300 °C. Пошто је температура глазурног печења виша од температуре бисквита, глазура реагује са телом. Тело такође ослобађа гасове који стварају мехуриће кроз глазуру, што утиче на изглед.
Исте технике се користе за осликавање различитих врста порцелана и земљаног посуђа, како подглазурно тако и надглазурно, али се користе различити пигменти због различитих карактеристика тела и температура печења. Генерално, осликавање земљаног посуђа користи смелије, једноставније дизајне, док осликавање порцелана може бити финије и деликатније.
мини|Тањир из династије Минг са подглазурном декорацијом
Подглазурно осликавање Традиционални порцелан у Кини укључивао је осликавање испод глазуре као и осликавање преко глазуре. Код подглазурног осликавања, као што му име говори, боја се наноси на неглазирани предмет, који се затим прекрива глазуром и пече. Користи се другачија врста боје од оне која се користи за надглазурно осликавање. Глазура мора бити изложена веома високим температурама да би се везала за пасту, а само врло ограничен број боја може издржати овај процес. Плава боја се често користила испод глазуре, а остале боје преко глазуре, како у Кини тако и у Европи, као код енглеског Ројал Вустер посуђа. Већина комада користи само једно од ова два: или подглазурно или надглазурно осликавање.
Подглазурно осликавање захтева знатно више вештине од надглазурног, јер ће дефекти на слици често постати видљиви тек након печења. Током печења чак и ватросталне боје мењају нијансу на великој врућини. Светло љубичаста може постати тамно плава, а бледо ружичаста смеђе-црвена. Уметник мора да предвиди ове промене. Са мазарин плавом подглазуром декорација је обично прилично једноставна, са екстензивном употребом контура и широким сенчењем. Јапанци су били познати по својој вештини приказивања цвећа, биљака и птица на подглазурним сликама, користећи најмањи могући број потеза четкицом.
Надглазурно осликавање мини|Кинески порцелан из 18. века са подглазурном плавом и надглазурним емајлима. Окови су француски из 19. века. Боје за надглазурно осликавање праве се од млевених минералних једињења помешаних са топитељем. Боје могу садржати скупе елементе, укључујући злато. Топитељ је фино млевено стакло, слично порцеланској глазури. Боја у праху се меша са медијумом, обично неком врстом уља, пре него што се четкицом нанесе на глазирани предмет. Техника је слична сликању воденим бојама (акварелом). Једна предност надглазурног осликавања порцелана у поређењу са уљем или акварелом је та што се боја може уклонити благо навлаженом четкицом док је још влажна, враћајући оригиналну позадину. Комади са надглазурним сликањем често се називају „емајлираним”.
Отворени медијуми се не суше на ваздуху, док затворени медијуми то чине. Уметник може преферирати медијум који остаје течан неко време, може желети онај који се стврдњава при сушењу, или медијум који остаје донекле лепљив. Ако се медијум стврдњава, уметник може да гради слојеве боје, који ће се спојити у једном печењу. Ово може створити необичан интензитет или дубину боје. Ако медијум остане лепљив, уметник може да дода на дизајн наношењем више боје на површину, или може нанети надглазурни прах како би створио површину високог сјаја.
Уметник може почети скицирањем свог дизајна оловком за порцелан. Када се осликани предмет пече у пећи, линије оловке и медијум испаравају. Честице боје се топе и поравнавају на површини глазуре, а топитељ их везује за глазуру. На довољној топлоти доња глазура омекшава, или се „отвара”. Боја се снажно везује за глазуру и површина готовог предмета је сјајна.
Механички приступи мини|Чинија са трансферном штампом, узорак Еби (Abbey), фабрика Петрус Регу, Холандија, 20. век Шаблонирање је било у употреби у 17. веку. Шара се исече из папирне форме, која се поставља на керамику. Боја се затим утапкава кроз шаблон. Трансферна штампа са угравираних или нагризаних бакарних плоча или дрвореза датира из око 1750. године. Плоча се премазује пигментом од уља и емајла. Површина се чисти, остављајући боју у урезаним жљебовима. Боја се затим преноси на посебан лончарски танкослојни папир помоћу пресе. Папир се затим поставља лицем надоле преко керамике и трља да би се боја пренела на површину. Ова техника је уведена и за подглазурни и за надглазурни трансфер у Вустеру средином 1750-их.
Литографија је изумљена 1797. године, испрва коришћена за штампање слика на папиру. Слика се црта масном бојицом на глаткој каменој или цинканој површини, која се затим кваси. Вода остаје на камену, али је одбија масноћа. Мастило се наноси и одбија га вода, али остаје на масноћи. Папир се затим притиска на плочу. Он скупља мастило са масноће, чиме се репродукује цртеж. Процес се може поновити да би се направило много копија. Вишебојна штампа се могла направити коришћењем различитих блокова за различите боје. За керамику, штампа је рађена на дуплекс папиру, са танким слојем марамице окренутим ка дебљем слоју папира. Слаб лак је наношен на керамичку површину, која је могла бити благо закривљена, а затим би се дуплекс папир притиснуо на површину. Марамица би се скидала натапањем пре печења. Касније су развијене технике за фотографско копирање слика на литографске плоче. Ова техника, са својом способношћу да пренесе фине детаље, сматра се најпогоднијом за надглазурну декорацију, иако је коришћена и за подглазурне слике.
Корење природних сунђера коришћено је у Шкотској за израду грубих печата за украшавање земљаног посуђа у 19. и раном 20. веку. Гумени печати су уведени у 20. веку за украшавање порцелана и коштаног порцелана златним лустер ивицама.
Ситоштампа је први пут уведена у Јапану почетком 18. века, а сматра се да ју је изумео Јутенсаи Мијасак. Рана јапанска верзија била је побољшање шаблонирања које је користило људске власи за држање делова шаблона заједно, као што су спољашњост и центар круга, како би се видљиви мостови могли елиминисати. На крају је техника еволуирала у коришћење финих сита, при чему су нека подручја блокирана филмом, а неке линије или подручја остављена отвореним да би боја могла да прође кроз њих. Развијене су технике за фотографски пренос слика на сита. Овај процес је био у употреби за керамику до средине 20. века, и сада је главни начин украшавања керамике. Може се користити за штампање закривљених облика као што су шоље са подглазуром, надглазуром, глазуром, воштаним резистом и загрејаним термопластичним бојама.
Источноазијски порцелан Кина Могуће је, као што неки аутори тврде, да се порцелан већ правио током династије Хан (206. п. н. е. – 220. н. е.) у покушају да се направе посуде сличне стакленим посудама које су се у то време увозиле из Сирије и Египта. Сигурно је да се порцелан правио у Кини током династије Танг (618–907. н. е.). Током наредних година, квалитет порцелана, дизајн и декорација постали су изузетно рафинирани. Комади су били танки и фино израђени, са суптилним глазурама, а касније и са разрађеним осликаним декорацијама. Кинези су почели да извозе порцелан широм средњовековне континенталне Азије и Блиског истока у 9. веку. До времена династије Сонг (960–1279), произвођачи порцелана постигли су висок ниво вештине. Неки стручњаци сматрају њихов рад ненадмашним у својој чистоти дизајна.